Крст је знак изабраности Божије, печат Христов. Тим печатом Христос запечаћује своје! Анђели Бога Сведржитеља изображавају тај знак на онима које Бог љуби! "Ако видиш некога рекао је преподобни Марко Подвижник - да живи без мука, у сталном благостању, знај да га после смрти очекује немилосрдни суд". Сви свети су сматрали за неспорну истину да је онога ко живи без мука - Бог заборавио. He тражи, каже један од њих, хришћанско савршенство у људским добрим делима: њега ту нема; оно се тајанствено чува у Крсту Христовом. Каква год добра дела да су чинили свети, они су их сматрали недовољним и несавршеним уколико их не овенча Крст Христов, уколико их не запечати и не осведочи печат Христов. Путем који чува херувим проћи ће само они који уз себе буду имали рукописе запечаћене Христовим печатом. 

Ништа се не дешава случајно. Све то шта нам се догађа, догађа се по промислу Божијем. Све што нам се дешава, дешава се или као казна, или као поука. На свету је безброј људи који су хипохондри и оних који су оштећенога ума, оних који подносе непријатности овога живота, а опет, и ако нису у стању да сами брину за себе, њих чува промисао Божији. И често се чује питање зашто је то тако? Можда је то тако јер је у њима раније било мноштво добрих мисли и осећања, можда зато што су пре те болести учинили неко добро дело, па их због тога није напустила благодат Божија, него је она и даље постојано у њима? Ако непријатељу душе и бива допуштено да се игра људским животом, зар то није зато што раније у томе човеку нису били постојани принципи добра, без којег нема благодати која штити свакога од нас? Управо зато би они који су се прихватили службе духовног просвећења, требало да се добро замисле над тиме да ли се свагда довољно старају да њихово учење добије помоћ небеску у непрекидној борби против сила мрака? Да ли довољно улазе у душу оних којима дају савете? Да ли се њихове поуке заиста спроводе у свакодневном животу? Са оваквим мислима треба прибећи Богу и истрајавати на томе да ојачамо у себи ревност ка свему ономе што је добро и душекорисно. То би, свакако, било правилније, корисније, милије Господу, него ли радити на томе да несрећну смрт прикривамо свечаним и раскошним погребом. 

Ми хришћани трећег миленијума налазимо се управо пред једним великим изазовом да своје савременике убедимо да их Бог безрезервно воли. Чак и кад они Њега не воле. Како да их убедимо? Тако што ћемо их ми волети и показати ту љубав, а не само причати о њој. Нема човека који није жељан те љубави, који није жедан те љубави, само не може да дође до ње. Покушајмо и потрудимо се бар да им не заклањамо Христа, и да не заклањамо једни другима Христа. И, када сви заједно дођемо у ту пуноћу христоличја и христоношења, онда ћемо разумети да човек који безрезервно и безусловно воли управо је побожан, управо је боголик и слободан. Дај Боже тако да буде.

''Страх Господњи је почетак мудрости" (Пс. 110, 10). Овај" страх се на нас спушта Одозго. Он, тај страх, јесте духовно осећање, пре свега Бога, а затим и нас самих. Ми живимо у стању страха услед присуства Бога Живога и при сазнању наше нечистоте. Овакво је деловање тог страха: он нас поставља пред Лице Бога, пред Његов Суд, а ми смо тако ниско пали да наша брига о нама самима постаје дубока патња, тежа од муке када себе сагледамо у тами незнања, у парализи неосећајности, у ропству страстима. Овај страх је наше пробуђење из вековног сна у греху. Он нам доноси светлост разумевања: с једне стране нашег погубног стања, а са друге осећање светлости Бога. Дивна је природа овог блаженог страха: Ван његовог очишћујућег дејства не открива нам се пут ка савршеној љубави Божијој. Сам он је не само почетак мудрости, него и љубави. Он потреса нашу душу виђењем нас самих таквих какви јесмо и призива нас Богу рађајући силну жељу да будемо с Њим. Страх је праћен запањеношћу пред Богом који нам се открива. Увиђати себе као недостојног таквога Бога, ето у чему је ужас. Бити вечито у тој пакленој тами чију суштину ми сагледавамо захваљујући нетварној Светлости, иако ту светлост још не видимо – то у нама изазива мучну жеђ да се истргнемо из тешког загрљаја нашег пада и да уђемо у сферу невечерње Светлости, ка Богу свете љубави. Само кроз веру у Бога-Христа стичемо истински критеријум о реалности нематеријалног и материјалног света. Али нам је за то неопходно да целокупно наше биће, привремено и вечно, градимо на постојаном камену заповести Христових. Многи одлазе у рукотворене храмове на молитву, али је јако мало таквих који налазе ,,уски пут" који води у нерукотворену скинију с неба (уп. Мт. 7, 14).   

Чедољубива мајка не живи ради угађања себи него ради угађања деци. Она немоћи немоћних сноси са љубављу - када јој деца падну у каљугу, чисти их и умива благом руком, и облачи у беле и нове хаљине, обува, греје, храни, стара се о њима, теши их и на све начине настоји да их успокоји, да се од њих не чује ни најмањи јецај, а таква деца бивају благорасположена према мајци својој. Тако и сваки настојатељ треба да живи - не угађајући себи него бивајући угодан потчињенима. Он је дужан да буде снисходљив према њиховим слабостима, да немоћи немоћних носи са љубављу, болести греховне да исцељује милосрђем, да пале са преступа свога кротко усправља, да оне који су се укаљали мирно очишћује и омива, налажући им пост и молитве, поред молитава и постова који су заједнички за све; својом поуком и примерним животом треба да их одева у одежде добродетељи, да непрестано бди над њима, свакојако да их теши и на све начине штити мир њихов и покој, да се међу њима не чује ни најтиши јецај нити ропот. А тада ће и они ревносно тежити да своме настојатељу обезбеде мир и покој.

Удаљити се од света, то не значи побећи од породице, или од друштва, него оставити начин живота, обичаје, правила, навике и прохтеве који су потпуно супротни духу Христовом, који смо примили и који сазрева у нама.   

Украсите ваше свјетиљке врлинама. Борите се да одбаците страсти душе. Очистите срце ваше од сваке нечистоте и држите га чисто, да би дошао и уселио се у вас Господ; да би вас испунио Свети Дух својим божанским даровима.Тражите свакодневно Господа; али унутра, у срцу вашем, а не негдје изван њега. И кад Га нађете, станите са страхом и трепетом као Херувими и Серафими, јер је срце ваше постало престо Божији. Али да бисте пронашли Господа, смирите себе до праха, јер се Господ гнуша гордих, док љуби и посјећује смирене срцем. Зато и говори: "Али на кога ћу погледати? На онога ко је смирена духа и ко дрхће од мојих ријечи" (Ис. 66,2).

Послушање је веће од поста и од молитве. Онај који је непослушан узалуд се моли и узалуд пости. Господ не прима његове молитве, зато што је у ратном стању са ближњима. Свети Оци кажу сваки је посао Божански посао и треба га радити од срца, треба да се труди човек да га ради као Богу а не као људима. А у раду, када радимо, било где, у цркви, у администрацији, свуда има неправде и неких који избегавају рад и бољу плату имају од оних који се труде и раде.  Сваки посао на Земаљској кугли и у васиони је Божански посао и ништа не бива без Промисла Божијег и без допуштења. Свако добро је Промисао Божија, сваки негативни поступак појединца то је допуштење од Господа. Он зна зашто је то допустио. Човек треба да вежба да осам сати ради из срца, да се моли из срца и онда је сва концентрација у срцу јер кад се ради из срца то је као Бог. Срце и ум имаће успех, а не само ум. Да се потрудиш да се мислено измениш и да се сјединиш срцем са Богом да знаш да је Бог љубав.

Треба да будемо милостиви према убогима и странцима - о њима су се много старали велики светилници и Оци Цркве. На све начине треба да настојимо да испунимо реч Божију: "Будите, дакле, милостиви као и Отац ваш што је милостив" (Лк. 6, 36). И опет: "Милости хоћу а не жртве" (Мт. 9, 15). На те спасоносне речи разумни пазе, а непросвећени не пазе, и зато је речено: "Ко шкрто сеје, шкрто ће и жњети, а ко са благословима сеје, са благословима ће и жњети" (2. Кор. 9, 6). Пример Петра Милостивог (Пролог - 22. септембар), који се, будући испрва велики шкртац, бацио у бесу хлебом на једног упорног просјака, може да нас побуди на то да будемо милостиви према ближњима. Милостињу треба да чинимо са добрим душевним расположењем, сходно поуци Светог Исаака Сирина - "ако нешто удељујеш потребитом, нека давању твоме претходи весеље лица твога и благим речима теши њихову жалост".  

Ако видиш недостатак ближњег, који би ти хтео да исправиш, ако он нарушава твој душевни покој и раздражује те, онда ћеш и ти погрешити и самим тим нећеш грешку исправити грешком – јер се она исправља кротошћу. Јер је и апостол рекао „Исправљајте један другог духом кротости“.