Но шта ће чинити други то зависи од њих, то је у њиховим рукама, али шта ћемо чинити ми, у нашим је рукама. Бог очекује од нас, очекују и свети преци наши, да увек поступамо као народ Божији, као људи свесни, који знају шта раде јер има и оних који то не знају, по речи Господњој са крста за оне злочинце који су се под крстом ругали Њему, а Он се молио Оцу: "Оче опрости им, не знају шта раде". Ми дакле, браћо и сестре, да увек будемо они који знају шта раде и да то што треба и радимо и чинимо и по еванђелској науци се владамо. Јер хришћанство јесте то: знање науке еванђелске, науке Господа Исуса Христа и живот по тој науци свакога дана, свакога часа, свакога минута. 

Господ Христос се молио чак и за оне који су Га распели и говорио: '' Оче, опрости им јер не знају шта раде ''. Архиђакон Стефан се исто тако молио за оне који су га каменовали и тражио од Господа да им се то не прими за грех. И ми, ако желимо да сачувамо благодат, дужни смо да се молимо за своје непријатеље. Ако не жалиш грешника који ће се мучити у огњу пакленом, у теби нема благодати Духа Светога, већ у теби живи зао дух. Зато се старај да га се пре смрти, кроз покајање, ослободиш.

Људи у току свог земаљског живота све траже осим Христа Животодавца, отуд су и препуштени разним страстима: неверју, маловерју, себичности, зависти, мржњи, частољубивости, задовољствима у јелу и пићу и другим страстима. Тек пред крај свог живота траже Христа у Причешћу, и то због вапијуће нужде, и то због обичаја који други прихватају. Необично је и тужно видети због којих све празних разлога нас ђаво лишава љубави према Богу и ближњем; због земаљског праха.., због новца, хране и пића, одеће, стана. Онај који жели спасење не сме да има страстан однос не само према храни и пићу, одећи, пространом и лепом стану, богатом уређењу стана, већ ни према свом здрављу, чак ни према свом животу не би смео да има ни најмање страсти, предавши сав свој живот вољи Господњој.  

Свако који призове име Господње спашће се (Јоил 2,32), тј. за спасење је довољно да човек само призове име Господње". Међутим, нека и он чује шта вели апостол: Како ће призвати Онога у кога не повероваше (Рим.10,14). А ако не верујеш, почуј Господа који вели: Неће сваки који ми говори: Господе, Господе, ући у Царство небеско; но који твори вољу Оца мога који је на небесима (Мт.7,21). Узалудан је труд чак и ономе који врши вољу Господњу, премда не онако како Бог хоће, нити из осећања љубави према Њему. Сам Господ наш Исус Христос о њима говори: Они све чине да их виде људи. Заиста вам кажем: Примили су плату своју (Мт.6,5).  Отуда је апостол Павле научен да каже: И ако раздам све имање своје, и ако предам тело своје да се сажеже, а љубави немам, ништа ми не користи (1.Кор.13,3).

Љубимо Христа! Нека нам је Он једина нада и старање! Љубимо Христа само Њега ради! Никада нас ради. Нека нас постави тамо где Он хоће. Нека нам да оно што Он хоће да нам да. Немојмо да Га љубимо ради дарова Његових. Себично је рећи: Христос ће ме настанити у један леп стан Царства Небеског, који је за мене начинио. Христос га је припремио. То пише у Јеванђељу: "У кући Оца мојега станови су многи. А да није тако, зар бих вам рекао: Идем да вам припремим место. И ако отидем и припремим вам место, опет ћу доћи, и узећу вас к себи да где сам ја, будете и ви" (Јов.14,2-3). правилно је када кажемо: Христе мој, нека буде оно што хоће љубав Твоја; мени је довољно да живим у љубави Твојој.  

Прва појава страха била још у рају. Суштина, основа свих наших страхова се налази ту: губитак благодати и страх од смрти. Док је први човек у рају био испуњен Божијом благодаћу, он није осећао страх јер је био бесмртан. Божија благодат га је одржавала у бесмрћу, у вечности и давала му је укус у души којим је он осећао своју бесмртност. Када је изгубио благодат, он је изгубио тај контакт са вечношћу и схватио да је смртан. Тако и сви ми данас: услед осећаја своје смртности, ми се плашимо. Живот ван раја, који је изгнанство из раја довело на ову планету, у овај свет, практично настао на страху.

Тело је слуга душе, а душа је царица. Због тога изнуривање тела болестима представља милосрђе Господње, будући да од њега слабе страсти и човек долази себи. Уосталом, и сама телесна болест се понекад рађа од страсти. Одбаци грех и неће бити ни болести, будући да болести код нас бивају због греха, као што тврди Свети Василије Велики.

Све вас молим за једно: живите у миру. Мир и љубав-то је најважније. Ако будете имали то међу собом, увек ћете имати радост у души. Сада очекујемо долазак празника Пасхе-спасења душе у вечној радости. А како се може достићи? Само миром, љубављу, искреном молитвом срца. Ништа што је спољашње није на спасење, већ само оно што се достигне унутар своје душе и у срцу-мирна тишина и љубав. Нека ваш поглед никада ни према коме не буде искоса. Право гледајте, са спремношћу на сваки добар одговор, на сваки добар поступак. То је последња молба за коју вас молим. И још – праштајте ми.

Чувај се клетве родитељске, јер је страшна клетва родитељска. Цени и тражи благослов родитељски, јер ће те он пратити кроз цео живот. Премудри Сирах говори: благослов очев утврђује дом деце, а клетва материна искорењује до основа (Сир. 3, 9). Проклетство, којим прокле Ноје потомство Хамово, и до дан данас прати несретне Хамовце. А синовима Јаковљевим онако је и било у животу, како их је отац благословио. Св. Сергије као младић мољаше своје родитеље за благослов да се замонаши. Но родитељи стари мољаху сина да почека и потруди се око њих до њихове смрти, па после нека се монаши. Сергије послуша родитеље своје, и би благословен до смрти. Епископ Хермоген прича случај, како је један син злостављао жену своју. Када га мајка с плачем поче корети због тога, син се баци на мајку, изби је, и главу јој разби о дувар. Очајна мајка узвикну: „Господе, нека буде син мој проклет, и да нема ни мога ни Твога благослова!“ Тога истог дана син почне дрхтати целим телом, и пуних 13 година проживи у тој дрхтавици не могући сам ни кашику к устима својим принети. После 13 година он се исповеди и причести, од чега му буде нешто лакше, и убрзо за тим сконча.  

Ћутање је одиста последица и плод царског и благородног васпитања. Ко је научио да ћути, тај је научио и да говори, јер пре је ћутање плод велике благоразумности, него разборито говорење. Отуда, ко не зна да ћути, не зна ни да говори. Младом је човеку ћутање увек сигуран украс, а посебно када се не смућује док слуша другога, нити се истрчава, него, макар му се беседа и не допадала, пожљиво чека да тај који говори заврши, па ни онда не износи сместа своје противљење, него, како  Есхим каже, причека да види има ли сабеседник нешто да дода измени или повуче. А они који одмах, противићи се, прекидају друге, и упадају у реч не слушајући друге, и немарећи што њих не слушају, непристојно се опходе.