Деци која нису просвећена светим крштењем Господ даје у будућем животу спокојно место и удео у вечном животу у небеским насељима. Ова сведочанства пружају извесну утеху родитељима који се жалосте због посмртне судбине умрле деце непросвећене светим крштењем. Са друге стране, овакву смрт деце Бог допушта ни због чега другог, већ због грехова родитеља, и зато родитељи морају да принесу чистог срца покајање своје пред Богом због грехова, да исправе свој живот честим и усрдним молитвама у цркви и код куће, држањем постова, љубављу према ближњима, давањем милостиње.

Све оно што је заповеђено у Јеванђељу у ствари је саветодавно. Господ никада никоме ништа није наметао: “Ако хоћеш савршен да будеш, иди продај све што имаш, па хајде за мном”. Безмало читаво Јеванђеље може да се сведе на то “ако хоћеш”, у томе је његова суштина. Бог је, дакле, умањио Своју моћ у односу на нас, да би нашу слободу што целоснијом сачувао. Кад је то тако, онда човек сноси једну невероватно велику одговорност како ће ту слободу да употреби. Ниједна од заповести које су нам дате није правног карактера: “Е, то чини, ово немој чинити”. Није то гомила сувопарних параграфа које ми треба да усвојимо без икаквог објашњења, јер “тако нам је остало од старих, тако треба”. Старац Пајсије Светогорац  

Тако дакле, постарајмо се, братијо, да чувамо савест нашу док се налазимо у овом свету и не допустимо да нас изобличава у било којој ствари. Не газимо је ни у чему, чак ни у најмањем. Јер, знате да од малога долазимо до пренебрегавања и великога. Јер, неко [може] почети да говори: "Шта је [важно] ако кажем ту реч? Шта значи ако поједем мало? Шта ако погледам на ту ствар?" Од тога, дакле: "Шта је (важно) ово", или: "Шта је [важно] оно", човек прима злу и горку рану и почиње да пренебрегава и велике и тешке ствари, газећи своју савест. И тако, постепено напредујући, долази у опасност да упадне у крајњу неосетљивост.

Само схватање греха је присутно једино тамо где односи између Бога-Апсолута и човека – творевине попримају чисто лични карактер. Иначе се остаје код интелектуалних представа о мањем или већем степену савршенства форми постојећег. Грех је увек преступ против љубави Оца. Он се показује као наше удаљавање од Бога и повођење наше воље за страстима. Покајање је увек везано са уздржавањем од греховних побуда. И ван хришћанства води се борба против неких страсти; и у хуманизму можемо да нађемо савлађивање овог или оног порока; али зато што изостаје сазнање о дубинској суштини греха – о гордости, зато што овај зли корен остаје непревладан, трагизам историје не престаје да се увећава.   

Хришћанско срце, када прими у себе нешто божанствено, не потребује други неки доказ са стране да му је то баш од Господа дошло, него самим деловањем примљенога уверава се да је то - са Небеса: јер у себи осећа плодове духовне: љубав, радост, мир и друго (Гал. 5, 22). Томе насупрот, ђаво, и да се претвори у анђела светлости (2. Кор. 11, 14), или представи благоликим мислима, (тако делује да) срце човеково ипак свеједнако осећа неку нејасноћу и немир у мислима. Објашњавајући то, Свети Макарије Египатски говори: "Макар нам ђаво и светла виђења пружао, он ипак добро дејство на нас преко њих не може вршити - то је извесни знак његовог " масла". Дакле, човек може да позна међу тим разнообразним деловањима у своме срцу шта је божанствено а шта ђаволско, како о томе пише Свети Григорије Синаит: по деловању можеш познати да ли је светлост која је просијала у души твојој, Божија или сатанина...

Циљ нашег живота је да постанемо савршени и свети. Да се покажемо дјеца Божија и наследници Царства Небескога. Пазимо да не бисмо, можда, зарад овога живота били лишени будућег. Да не би, можда, због животних брига и неспокојства занемарили циљ нашег живота. Пост, бдење, и молитва саме од себе не доносе жељене плодове, зато што нису циљ нашег живота; представљају само средства за постизање циља.

Грешници! Охрабримо се. За нас, управо за нас, Господ је извршио велико дело Свог очовечења; Он је погледао на наше болести са непојмљивом милошћу. Престанимо да се колебамо! Престанимо да падамо духом и да сумњамо! Испуњени вером, усрђем и благодарношћу, приступимо покајању: посредством њега ћемо се помирити са Богом. Ако ли би се безбожник обратио од свијех гријеха својих које учини, и држао би све уредбе моје и творио суд и правду, доиста ће живјети, неће погинути. Безакоња његова што их је год учинио неће му се више спомињати, у правди својој коју чини живјеће. Такво обећање даје Бог грешнику, устима Свог великог пророка (Јез 18,21-22). Одговоримо, према нашим слабим снагама, на велику љубав Господа према нама, онако како на љубав Створитеља могу одговорити Његова створења, и то пала створења: покајмо се! Покајмо се, не само устима; посведочимо наше покајање не само малобројним, краткорочним сузама, не само спољашњим учешћем на црквеном богослужењу, вршењем црквених обреда, чиме су се задовољавали фарисеји. Принесимо, поред суза и спољашње побожности, и плод достојан покајања: заменимо греховни живот јеванђелским животом.

Христова Црква је Христово Тело, Он је лично предводи и Својим Божанским Телом и Крвљу храни вернике, храни децу Своје Цркве, тако да треба да будемо јединствени са Христом и телесно, и духовно. Телом се сједињујемо са Христом кроз Божанско Причешће, а душевно треба одмах да усвојимо и поштујемо Његове заповести.   

Као благодат над благодатима (у јеврејском језику: као највиша благодат) људима је након крштења дато покајање, јер покајање је друго рођење од Бога. Онај дар, чији смо залог примили вером, примамо покајањем. Покајање су врата милости која се отварају онима који их упорно траже: тим вратима улазимо у милост Божију; изузев тим уласком, нећемо добити милост јер, по речима Светог писма, сви сагрешише... а оправдавају се даром, благодаћу Његовом (Рим. 3; 23  24). Покајање је друга благодат и рађа се у срцу услед вере и страха (Божијег); страх је очинско жезло које нас управља док не достигнемо духовни рај добара; а када га достигнемо, он нас тада напушта и враћа се назад.

Не судите по површним и спољашњим стварима. Ако на пример, видите жену обнажену или непристојно обучену, немојте је унапред етикетирати, већ јој зађите дубоко у душу. Можда је веома добра душа и трага за својим бићем, што манифестује својим неприличним изгледом. Она има динамичност у себи, има моћ пројекције, жели да отвори очи другима. Међутим, из незнања је изврнула ствари. Размислите о томе да је упознате са Христом. Она ће поверовати и моментално ће се окренути Христу. Учиниће све да привуче милост Божију. Можда постане светица. Свети Порфирије Kавсокаливитит