Ако је човек читаве године служио Богу и остаје и даље у тој жељи, тај труд му неће пропасти без обзира ако су се околности промениле. И у породичном животу свако може да нађе време за молитву и тиховање. Онда када нема могућности да се оде у храм на богослужење, Господ ће и домаћу молитву примити ако је она искрена и дубока. Нико од вас не тражи да служите двојици господара. За Господа се може служити и у самоћи исто као и у породици. Ако видите да ће вас породични живот ипак ометати у служењу Богу, тада се одлучите за самоћу. То што нисте у могућности да идете у храм, немојте примати сама са тугом, него и са смиреном послушношћу вољи Божијој. Нека у вашем срцу постојано обитава Име Божије и нека се из ваше душе ка Господу уздиже миомирис молитве, и тада ћете бити као да сте у храму Божијем. 

„Блажени милостиви јер ће бити помиловани“ (Матеј. 5,7). Ко да бежи од милости Божје? Све жртве и милостиња просјацима не замењују љубав према ближњем ако је нема у срцу, зато се приликом давања милостиње увек треба бринути за то да се она даје с љубављу, искреног срца, радо, а не негодујући и љутећи се. Сама реч „милостиња“ показује да треба да буде дело и жртва срца и да се даје с умилењем или сажаљењем због сиромашног стања просјака и са скрушеношћу због својих грехова ради очишћења којих се и даје милостиња, јер милостиња чисти сваки грех.  

Свети Григорије Палама каже да, пошто телесне страсти имају свој зачетак у огреховљености ума, то треба прво њега излечити; ако се човек оружа само постом и злопаћењем тела, а не исуши унутрашњи извор помисли молитвом и смирењем, ништа неће постићи; ако се, као што рекосмо, смирењем и молитвом освећује сваки корак, онда ће стећи и освећење своје спољашности... То је богомудро мишљење једног од Отаца, да силом ума ваља ''опасивати'' пожудни део у човеку, савлађивати страсти. Но, да не би тело било неукротиво и снажније од разума, неопходно је његово злопаћење и умерено уздржање од хране.  

„Господе, ухвати наше срце и очисти! Господ ће сићи у наша срца када Му отворимо врата смирењем, трпљењем, чистотом, целомудријем, кротошћу, добрим делима, љубављу према ближњим, а најпре молитвом к Богу, послушањем, уздржањем душевних и телесних осећања, помисли. Затварамо врата неуздржањем, нечистоћом осећања, помислима, нетрпљењем патњи и болести, роптањем, незахвалношћу, узвраћањем зла за зло“.

Депресиван болесник, заиста, губи наду у оздрављење, све види црно, увређено се повлачи од света, свесно или несвесно оптужујући га за узрочника своје болести, губи интересовање за било коју активност, осим опсесивног бављења собом. А узроци, и према динамички оријентисаној психијатрији, и према хришћанском учењу, исти су: гордост, завист и гнев.  

Равнодушност према Богу доноси равнодушност према свему осталом; доноси моралну дегенерацију. Вера у Бога је велика ствар. Кад човек верује у Бога онда воли и своје родитеље, своје огњиште, своје сроднике, свој посао, своје село, општину, своју државу и отаџбину. А неко ко не воли Бога и своју породицу – не воли ништа, јер, и отаџбина је једна велика породица…  

Пост као пуке неједење или неки други облици аскезе, попут трпљења жеге и мраза, ако немају за циљ кроћење самољубља и напредовање у љубави, пре личе на неки наказан спорт. Један Светогорац недавно је испричао како његов старац дозвољава монаху да се причести чак и иако није потпуно поштовао прописани пост, ако је, на пример, због слабости попио чашу млека у среду или петак, али да нипошто не дозвољава да приступи светим Тајнама неко ко је увредио сабрата, а није се због тога искрено покајао и измолио опроштај.  

Господ је дао жену мужу као помоћницу ради заједничког живљења, благословивши их речима: "Плодите се и множите се" према природном закону датом од Бога свим бићима, а не ради похотног сладострашћа које не зна ни за време, ни за меру. И бесловесне животиње до данас држе тај закон, јер се не спајају све од зачећа плода па до порођаја, па чак и до дојења млеком. Човек бива понекад гори од стоке неразумне, заносећи се страсним жељама, заборављајући своје достојанство дато му од Бога Који га је створио по образу и подобију Своме. Злоупотребљујући природу ради вређања части своје, човек навлачи на сав род свој (до четвртог колена) праведни гнев Божји. Како се страшним мукама излаже породица која је прекршила правило и чистоту супружништва! Оставља их Господ да чине из глупости своје разне неподопштине: долази до неверстава супружника, проблема и различитих несрећа. Децу погађају неисцељиве болести, затим превремена смрт мужа или жене, као и чеда њихових вољених.

Ђаво улази у човека којем је у срцу прљавштина. Ка Божијем чистом створењу ђаво се не приближава. Ако се човечије срце очисти од прљавштине, онда непријатељ одлази, и Христос поново долази. Као што свиња не нашавши блата грокће и одлази, тако се и ђаво не приближава срцу које нема нечистоте. А и шта би он  радио у срцу чистом и смиреном? И тако, ако видимо да је наш дом - срце постало непријатељским обитавалиштем, онда га морамо одмах разрушити, да би отишао ђаво, онај који нам руши тај дом. Јер ако грех живи у човеку дуго времена, онда, природно, ђаво задобија над тим човеком велика права.    

Ми не можемо носити стално наше мане и кривицу у себи, зато је пројектујемо на друге, зато испољавамо свој бес на другима. Бес на околину нам изазива само оно што и код себе препознајемо, за остало смо слепи. Кад се гневимо на другога због нечега, треба да се запитамо коју ми кривицу носимо због те исте ствари, које сопствене мане нас притискају, па покушавамо да их разрешимо преко других. Лако је ратовати са другим људима, са другим народима, најтеже је ратовати са самим собом.