Као прво, човек треба да схвати да му одрђена навика штети, а затим да пожели да се против ње бори не би ли је се ослободио. Да би се рђава навика одједном сасекла, треба имати јаку силу воље. Као што конопац мало-помало прави танак урез на ивици бунара па више не ''бежи'', тако и свака навика мало-помало удубљује у срцу жљеб, из ког касније она тешко излази. Треба да будемо веома пажљиви да не стекнемо рђаве навике, јер касније је потребно много смирења и воље да бисмо успели да их се ослободимо. Отац Тихон знао је да каже: ''дете моје, добра навика то ти је врлина, а рђава навика - страст''. Било како било, уверио сам се да је у егоизму, себељубљу и самовољи узрок ако се човек бори, па се и поред тога непрестано спотиче и никако не мења /на боље/. Недостаје му смирење и љубав, и то је препрека за Божије деловање. Сам човек не помаже Богу, да би после Бог њему помогао. Ако, на пример, Бог некоме помогне да победи једну страст, он ће то приписати себи, погордиће се, јер ће мислити да је победио ту страст сам, без Божије помоћи. 

Сав наш живот је дивна тајна, позната једино Богу. Сав наш живот се чудесно одвија по неком тајанственом плану, који не примећујемо и не разумемо. Увек и у свему постоји нека повезаност околности, али циљ те повезаности нам није познат. Ми не схватамо значење ове или оне околности, али у свему постоји дубоки смисао. Нема ничег случајног у нашем животу.   

Злобу другог човека треба да осећамо као болест која њега мучи, од које он пати и од које не може да се избави. Стога гледајмо на своју браћу са саосећањем и понашајмо се према њима учтиво и благородно, изговарајући у себи са простотом срца молитву: "Господе Исусе Христе, помилуј ме", како би божанска благодат ојачала нашу душу да не бисмо никог осуђивали. У нашим очима сви треба да буду свети. Сви ми носимо у себи истог старог човека. Ближњи, ма какав да је, јесте тело од нашега тела, јесте наш брат, а ми никоме нисмо ништа дужни осим да љубимо једни друге, по апостолу Павлу (Римљ. 13,8).

Радујте се свему што нас окружује! Све нас поучава и води ка Богу. Све што је око нас јесу капљице љубави Божје - и жива и нежива бића, и биљке, и животиње, и птице, и планине, и море, и залазак сунца, и звездано небо. То су мале љубави, преко којих стижемо до велике Љубави, до Христа. Да би човек постао хришћанин, треба да стекне песничку душу, треба да постане песник. "Грубе" душе Христос не жели у својој близини. Хришћанин је песник. Будимо ревнитељи! Ревнитељ - или зилот - јесте онај ко свом душом љуби Христа и у Његово име служи човеку. Љубав према Богу и љубав према људима јесте нераздвојан пар: света страст, духовна жудња, сузе, умиљење, али не смишљено него све од срца. 

Потребно је молити се не само тада, када се осећамо расположени за молитву, него молити се и тада, када немамо тежње ни наклоности за молитву, када нас лењост, сан, заборав и остало удаљује од молитве. Ако, не гледајући на све ово тамно збориште препрека, принуђавамо себе и боримо се са собом у молитви, таква молитва узлеће на небо да би стала пред престо Господњи. Ноћ је врло подесна за усамњену молитву. Тада се све стишава, умирује, а молитва која се узноси Богу у ноћној тишини из дубине срца, бива услишена и на душу се спуста двострука благодат Божија. За време такве молитве свезлобни враг са нарочито великом силом устаје и удара у богомољце многим искушавањем, страхом и напастима, но тада се и благодат Божија умножава.

Истинска и мудра нада огледа се у томе да човек нимало не брине за себе, и то из љубави према Богу и ради дела добродетељи (врлине), знајући да о њему брине Бог. Ако, пак, човек сам брине за своје послове и Богу се молитвом обраћа само онда када га сналазе неизбежне несреће, не видећи у сопственим снагама средство кадро да их одврати, па тек тада почне да се нада у помоћ Божију - та је нада сујетна и лажна. Истинска нада иште само Царство Божије, а уверена је да ће јој и све земаљско, што јој је потребно у овом пролазном животу, бити даровано. Док ту наду не стекне, срце наше неће моћи да има мира ни покоја. Тек та нада умириће га и у њега улити радост. О њој су управо поклоњења достојна и пресвета Уста рекла: "Ходите к Мени сви који сте уморни и натоварени, и Ја ћу вас одморити!" То значи да ће уморни и натоварени наду своју положити на Господа и да ће тако наћи олакшање у труду и страху своме.

Колико се неко више удаљи од Бога, толико ствари постају теже. Неко може ништа да нема, али ако има Бога, ништа више и не жели! Али ако и све има, а Бога нема, мучи се у себи. Као што детенце удаљено од мајке пати, тако и човек удаљен од Бога пати, мучи се. Човекова удаљеност од Бога је пакао. Сразмерно својој удаљености од Бога, људи већ у овом животу осећају тежину, а у другом животу та тежина постаће вечна. Зато се већ овде предокуша делић рајске радости, у оној мери у којој се живи сагласно вољи Божијој. Када неко чини добро, он осећа радост. Када неко греши, он онда пати. Светска радост доноси напетост духовним људима. То није трајна, истинита радост; она је привремена, тренутна. То је радост која не испуњава човекову душу, пролазна је, а не духовна. Пуни душу само смећем. Када будемо осетили духовну радост, ону пролазну више нећемо желети. Данашњи људи не мисле о вечности. Нису схватили дубљи смисао живота. Нису никада осетили оне друге, небеске радости.  

Плач је спасоносан, драги моји. Био сам много пута на Светој Гори. Калуђери, доста њих, су ми говорили кад смо се мало зближили: Бог ме напустио. - Како те напустио, зашто? - Две године ја не плачем више. Хришћанин плаче. Тако да плачите, кад год вам се плаче, плачите. Немојте се сматрати: баш смо к'о жене. А жене, јадне, ништа им друго није ни преостајало него да плачу, у браку, у сукобима разним. А српски мужеви нису волели то. Српски мужеви воле да им жена буде стабилна, здрава, малтене увек здрава, и да не плаче. Тако да су се нервирали мужеви. То вам све причам из четрдесетогодишњег искуства, а добро и мога брака. Не воли Србин да плаче. Не треба вештачки плакати, кад вам се плаче – плачите. Научите мало, нека буде и жена ту поред вас, да зна и она да може и мушкарац да плаче. Није он због тога слабији. Напротив, хришћански гледајући је - јачи. Кад дозвољава себи осећања, да их показује кроз плач... Па ако то уздржава, он ће постати непријатно агресиван. Па ако не може осећања своја да показује у породици, он ће их показати ван породице, али на рђав начин.  

Добро да пазите, јер нам ђаво намешта замке. Немојте се смејати! Стоји поред вас али не можете да га видите... Чујете ли шта вам кажем. He престајте да се молите! Сваки дан да се молиш и да између осталог кажеш и ово: чувај ме Боже и од људскога зла. Бог је близу нас, обрати му се као пријатељу: дођи Господе помози ми. Када се молиш, знај да стојиш пред Христом и Богородицом. Да си смирен и да говориш: Дођи Богородице да ми помогнеш да се поправим. Богородица ће ти помоћи. Она је поред нас и чује нас. Ти волиш своју мајку и не желиш да је жалостиш. Замисли тек колико Господ воли Своју Мајку. Ко је Богородица: Мајка Творца целога света! Да волиш Господа и Богородицу. Од њих да тражиш помоћ и они ће ти помоћи. Господ и Богородица су овде на земљи. Не на престолу. Помажу својој деци и целоме свету. Богородица држи пола небеског свода и служе јој анђели и наређује им. И један лист да подигнеш и било шта да урадиш за Богородицу, Господ ће те наградити. Праведан је Господ! Њега да тражиш, a не људе. Овде смо привремено. Наша домовина је другде. Да видиш само како Господ са пажњом слуша твоју молитву, када се не молиш за материјалне ствари, већ се молиш за спасење душа.

Каква треба да буде наша љубав у сагласности са вољом Божијом? Навешћу вам речи нашег Господа, које су речене у Светом Јеванђељу: „Заповест нову вам дајем, да волите једни друге, као што сам Ја заволео вас“. Чујете ли браћо моја, шта говори Господ? „Као што Ја, који сам родивши се био положен у јасле с бесловесним животињама, који сам био срамоћен, исмејан, пребијен, који Сам гладовао, био наг, прихватио смрт на крсту, пролио крв Своју за вас, да би вас избавио из руке ђавола, из ада, тако и ви морате љубити Бога и своју браћу, и ако је потребно, крв своју пролити ради љубави ка ближњем“.