Ми не можемо носити стално наше мане и кривицу у себи, зато је пројектујемо на друге, зато испољавамо свој бес на другима. Бес на околину нам изазива само оно што и код себе препознајемо, за остало смо слепи. Кад се гневимо на другога због нечега, треба да се запитамо коју ми кривицу носимо због те исте ствари, које сопствене мане нас притискају, па покушавамо да их разрешимо преко других. Лако је ратовати са другим људима, са другим народима, најтеже је ратовати са самим собом.  

Против неправде треба се борити. Туга је знак немоћи. Ма на кога се неправда односила, ти мораш подједнако бити готов, да против ње устанеш и изобличиш је. Равнодушно гледати неправду исто је, што и творити неправду. Ако се тебе не тиче неправда, која се наноси твоме суседу, неће се ни њега тицати неправда која се теби буде сутра нанела. Што си рад да теби други учини, чини и ти другоме. Христос је изобличавао неправду и викао на оне који се неправдом у животу служе. Он је знао каквим се неправедним начинима служе фарисеј против њега, па ипак није туговао, него их је све жешће нападао. Угледај се на Христа! Знај, да ће твоја туга само ободрити неваљале и зле људе. Не тугуј, него устани и бори се речју и делом. Имај вазда на уму Христа. Бог ће, ти дати снаге, Њега призови у помоћ!  

Врло је важно да човек освести себе, да се пита: ко сам ја? Где сам ја? Шта се догађа са мном? Зашто се трошим у осуђивању другога? Зашто сам себичан? Зашто ми је интерес важан, а не човек као такав? Зашто мало верујем у себе? Не: зашто мало верујем у Бога – сви ми који смо хришћани, верујемо у Бога, него зашто мало верујемо у себе? Зашто мало верујемо у своје капацитете? Да се нећемо истрошити тиме што волимо и када нисмо вољени, него ћемо, на тај начин, још више да узрастамо и да успевамо и да се умножавамо у добродетељи. Зато Христос управо и каже: "Ко чува свој живот, изгубиће га", а ко га дâ – а то није неки мазохизам, већ изграђивање себе; то је то давање себе и свог живота, то несебично давање, кад волимо и кад нисмо вољени, кад волимо људе око себе. То није нешто наивно, неко слепо предавање, препуштање пред злом: нека злочинци сад раде шта хоће – не! Јер, само онда кад ти волиш, можеш да разобличиш зло, да подстакнеш човека, али не можеш да га натераш. Можеш да га покренеш да се поправи и да се исправи. Али, немој да оптужујеш никога да је крив сада за те лоше релације, него тражи решење. А, решење је у несебичној љубави. 

Неправде никад не долазе од Бога, већ их Бог попушта на добро ономе на кога се попуштају. Заиста - на добро! Ово није проста фраза, већ сушта истина. Онај на кога наиђу треба да их истрпи. Баш та потреба да трпимо и код нас се појавила. И изволите да с миром у души трпите ма шта да вам се деси. То Бог жели од нас ради нашег добра. Сад се бринете о себи, и желите да сваку ситуацију преокренете тако да све буде онако како ви желите да буде. А пошто то не иде, мучите се и питате зашто ово није овако, а оно онако. Но када све препустите Господу и кад будете све прихватали као нешто што од Њега долази и што је добро за вас, нећете имати никакавих немира, већ ћете само посматрати унаоколо како бисте видели шта вам Господ шаље. Трудите се да угодите Богу, а не упињите да удовољите својим жељама. Добро проникните у ово што говорим, и потрудите се да постигнете овакво расположење. Обуците се у веру и трпљење. 

Неопходно нам је да узрастамо у благодатном животу и да се учимо да побеђујемо своје страсти. А ми живимо по стихијама света и заборављамо на Христа. Избави нас Господе од духовног слепила, од зле кратковидости! Духовно слепило је теже и опасније од физичког. Нека нас Господ избави од живота без духовног узрастања, и од неправилног, нездравог узрастања! У сваком човеку постоји искра Божија. Не гушимо ту искру својим земаљским страстима: жељом за „веселим“ животом, умишљеном срећом,"проводом", "задовољствима". Као што богиње изједају лепоту лица, тако утроба изједа сву лепоту душе. И човекова душа остаје празна, све више и више тоне у дубину порока. Претварајући свој живот у јурњаву за зарадом, човек оставља пут служења добру и правди Божијој и полази путем безбожности и безакоња. Избави нас Господе од те несрећне тежње јер треба да тежимо побожности! Променимо свој плотски живот у духовни,истерајмо страсти из нашег срца.  

Страх Божији је последица духовног озарења. Његова природа се психологијом не да објаснити. У њему, том страху, нема ничег заједничког са страхом животиње. Постоје многи степени и облици, али ћемо се ми сада задржати на једном од њих, најделатнијем за спасење наше: "ужас" да се покажеш недостојним Бога Који се открива у незалазној Светлости (упореди Мт. 10, 37-38). Људи захваћени овим светим страхом ослобађају се сваког другог земаљског страха. Oци наши, смели служитељи Духа, удаљавали су се у пустињу и живели усред дивљих звери и змија отровница, у условима сурове природе и у тако крајњој беди да маса савремених људи то не може ни да замисли (па ипак и данас такви постоје). И све то ради слободе да се предају плачу, свесни своје удаљености од љубљенога Бога. Није свима дано да схвате зашто људи духовни, пренебрегавши све од овога света, плачу не мање, него чак и више, од мајки над гробовима својих најдражих синова. Они, отшелници, плачу посматрајући мрачни понор унутар себе: дубоки су корени "познавања зла" и не могу се ишчупати сопственом снагом. Онима који не познају овакво стање духа, све је то несхватљиво. Од непозваних очију ова тајна се не скрива зато што Бог гледа ко је ко од људи, него зато што је ова благодат поверена само онима који сами себе поверавају Богу-Христу. И ова благодат је такође дар љубави Божије, без које сузе неће потећи. 

Пост који је био дат Адаму и Еви у Рају није се односио на количину хране, него на узимање са забрањеног дрвета. Каже: „Слушај, од свих дрвета у Рају можеш да окушаш, сем од дрвета сазнања“. Дакле, још је у Рају Бог je човеку поставио границу – пост. То је био један тест човекове слободе, а у исто време и тест поверења у Творца. Бог је, наиме, хтео да учини човека богом по благодати, како то свети Оци кажу, али никако на силу: Он јечовеку дао све, али му је оставио простора/ за слободну вољу/ да испита себе као Богом саздану личност. Ми, сарадници Божији, сарадници Божије благодати, треба да се слободно одлучимо, будући да нас нико на то не присиљава, за оно  што је Божије.

Молити се треба једноставно без мудровања, као што се деца моле. Узвикивати Богу и Богородици, Светим угодницима својим речима:"помози","услиши", ''замоли за мене", као што се деца моле, и треба волети Исусову молитву. Овде Свети Оци указују на два савета: ћутање уста из простоте, трпељивост из кротости и милосрђа, и све извињавати и правдати у поступцима људи, обавезан скривени труд над собом у учењу тајне, скривене молитве Исусове.

За увреду, ма каква да нам је нанесена, не треба да се светимо, него, напротив, треба да је опраштамо од срца, макар нам се оно томе и противило, убеђујући га словом Божијим: "Ако ли не опростите људима сагрешења њихова, ни Отац, ваш неће опростити вама сагрешења ваша" (Мт. 6, 15). И још: "Молите се за оне који вас вређају и гоне" (Мт. 5, 44). Срце не треба хранити злобом или мржњом према ближњем који је у непријатељству са нама, но ваља настојати да га љубимо и, колико је могуће, да добро чинимо, следујући учењу Господа нашег Исуса Христа: "Љубите непријатеље своје, чините добро онима који вас мрзе" (Мт. 5, 44). Дакле, ако будемо настојали, колико смо у стању, све то да испунимо, можемо да се надамо да ће божанствена светлост брзо засијати у душама нашим, откривајући нам пут ка Горњем Јерусалиму.  

Љубав је изнад свега. Оно што треба да заокупља нашу пажњу, децо моја, јесте љубав према другом човеку, јесте његова душа. Што год да чинимо, - молитва, савет, опомена, - све чинимо са љубављу. Без љубави од молитве нема користи, савет вређа, опомена шкоди и упропашћује другог, који осећа да ли га волимо или не волимо и реагује на одговарајући начин. Љубав, љубав, љубав! Љубав према брату нашем припрема нас да више заволимо Христа.