Немојте да увек чините ја теби – ти мени. Ја сам нешто, како ви кажете, вама учинио и ви сада хоћете мени да вратите. Када вам неко учини нешто добро, ви учините добро неком другом, он неком трећем и тако се прави круг добрих дела. Иначе то – ја теби, ти мени – је одраз племенске свести и основ корупције. Зато ја кажем да је за племенске народе, у које убрајам и Србе, корупција нешто природно. Ипак, не треба заборавити да смо ми позвани да будемо хришћани, а то значи да се издижемо изнад своје природе.“

Господ нам је заповедио да волимо непријатеље, и ко то испуњава, уподобљава се Господу. Волети непријатеље могућно је само уз помоћ благодати Духа Светог. Зато, ако те неко увреди, моли се Богу за тог човека. Тако ћеш сачувати мир у души и благодат Божију. А ако ропћеш и ругаш се своме старешини, онда ћеш и сам постати разјарен као и он и испуниће се на теби речи пророка Давида који вели за Господа: Са Светима поступаш свето, а са неваљалима насупрот њима (Пс.18,26).

Док сам запалио две свеће за преминуле, негде око поноћи, имао сам ово сташно виђење. Видео сам њиву пшенице, која је тек почела да клија и лево од ње једно стрмо, стеновито, неравно и необрађено земљиште које се тресло од заглушујуће буке неколико хиљада језивих срцепарајућих крикова који би сломили и најтврдокорније срце. Док сам патио слушајући те срцепарајуће гласове не могавши да објасним ово виђење, чуо сам један глас да ми говори: "Њива са посејаном пшеницом која још није сазрела је гробље са душама мртвих који ће васкрснути. А оно земљиште поред, уздрмано потресним криковима, је место где су душе абортиране деце.

Православље се обраћа слободном срцу човека. Католицизам – слепо-покорној вољи. Православље настоји да пробуди у човеку живу, стваралачку љубав и хришћанску савест. Католицизам тражи од човека да се повинује и поштује прописе (законе). Православље поставља питање о најбољем и позива на јеванђелско савршенство. Католицизам говори о „прописима“, „забранама“, „дозвољеном“, „опростивом“ и „неопростивом“. Православље иде у дубину душе, тражи искрену веру и искрену доброту. Католицизам дисциплинује спољашњег човека, тражи спољашњу побожност и задовољава се формалном страном ствари. 

Молити се треба једноставно без мудровања, као што се деца моле. Узвикивати Богу и Богородици, Светим угодницима својим речима: "помози", "услиши", ''замоли за мене", као што се деца моле, и - треба волети Исусову молитву. Овде Свети Оци указују на два савета: ћутање уста из простоте, трпељивост из кротости и милосрђа, и све извињавати и правдати у поступцима људи, обавезан скривени труд над собом у учењу тајне, скривене молитве Исусове.  

Зар мир убија? Да, мир безбожан убија. Зар срећа може погубити? Да, срећа мимо Бога и насупрот закона Божјег може погубити. Луди су они који траже такав мир, и безумни они који трче за таквом срећом. Јер у ствари не траже мир, него мач, и не трче за срећом, него за пропашћу. Шта је то мир лудих? И шта је то срећа безумних? Мир лудих је мир телесни, а срећа безумних је пировање телесно. Такав мир је хтео цар Ирод, па су га црви изели; и такву срећу хтела је Језавеља, па су је пси изели.  Како би назвали онога човека који, решен да зида кућу, смишља, како ће најпре кров да намести у ваздуху, а после да зида зидове и поставља темеље куће? Лудим и безумним. Такви су и сви они. који покушавају, да створе спољашни мир у свету без мира унутрашњег, и да створе спољашњу срећу људи без среће унутрашње. Хришћанска вера једина све што зида, зида с темеља, а темељ је Христос, тврда и неразорива стена. Тако и мир и срећу људи хришћанска вера заснива на Христу. На Христу Господу заснива се унутрашњи, благи и радосни мир, а на овоме миру заснива се спољашњи мир. Исто тако права и трајна срећа. Још боље је рећи, да је прави мир и права срећа као добро озидана кућа, а спољашњи мир и срећа јесу као спољашњи украси на кући. Пропадну ли украси, кућа ће ипак да стоји; но разори ли се кућа, зар ће украси висити у ваздуху?  О браћо моја, хришћанска наука је једина разумна наука о миру и срећи. Све друго је лудост и безумље. Јер како би могле слуге зидати дворац на имању свога господара без одобрења господаревог и без његове помоћи?  О Господе, изворе вечни правог мира и праве среће, спаси нас од мира лудих и среће безумних. Теби слава и хвала вавек. Амин. 

Треба да очистимо срце, да стекнемо душевну чистоту, односно искреност, честитост, несебичност, смирење, доброту, незлобивост, дух самопожртвовања. На тај начин човек се срођује са Богом и у њему тада почива благодат Божија. Ако неко има телесну чистоту, али не и душевну, у њему не почива Бог, јер у таквом човеку живи лукавство, гордост, злоба... Читав његов живот тада је једна велика обмана. Своју борбу отпочните од труда у стицању душевне чистоте.  

Лакше је о Богу мислити него Му се молити. Исусову молитву говоримо просећи, као што је просјаку својствено да проси, као да ишчезавамо. Као кад слепац тражи милост, тако и ми свесни својих грехова. Моћ навике је велика ствар. А кад се молимо за друге постоји опасност да се препустимо размишљању или маштању о некој особи. То је излажење из себе и није добро. За ближње је довољно помолити се: "Господе помилуј слугу Твога......и дај му оно што је за њега корисно.

Бриге о свакодневним стварима као магла прекривају мисаони хоризонт душе, помрачују очи срца и свезују душу. Стога се немој узнемиравати ни око чега, него, према поуци духовног апостола, сву своју тугу и бригу положи на Господа. Не губи време: То је најава нових и већих доброчинстава Господњих према теби! 

Светитељ не блиста спољашњошћу; Његово је све богатство унутра, у души. Неки сељак дође из далека у манастир, да види св. Сергија. Када упита монахе за игумана, они му рекоше, да је на раду у башти. Оде сељак у башту и виде тамо човека у одећи бедној и искрпљеној где копа као и сваки други тежак. Сељак се врати у манастир незадовољан мислећи у себи, да му се монаси подсмевају, и поново рече, да би јаснији био, да он жели видети прослављеног светог оца Сергија. У том и Сергије дође у манастир, и угости сељака служећи му сам око трпезе. Прозираше светац у срце свога госта и знађаше, како он о њему има сасвим ниско мишљење. Па га ублажаваше обећавајући му, да ако мало почека видеће Сергија. У том пристиже у манастир неки кнез са својим бољарима. И кнез и бољари дубоко се поклонише св. Сергију и потражише његов благослов. Тада монаси удаљише онога сељака из одаје, да би било места за нове госте. И сељак онај у чуду издалека гледаше и извириваше се да издалека види онога кога није хтео видети из близа. И укореваше самога себе због свог незнања, и стиђаше се веома. Када кнез оде, сељак брзо приђе к светитељу, паде пред ноге његове и поче молити за опроштај. А велики светитељ га помилова и рече: „не тугуј, сине, ти си једини истину помислио о мени сматрајући ме за ништа, док се други сви саблазнише сматрајући ме за нешто велико".