Треба да очистимо срце, да стекнемо душевну чистоту, односно искреност, честитост, несебичност, смирење, доброту, незлобивост, дух самопожртвовања. На тај начин човек се срођује са Богом и у њему тада почива благодат Божија. Ако неко има телесну чистоту, али не и душевну, у њему не почива Бог, јер у таквом човеку живи лукавство, гордост, злоба... Читав његов живот тада је једна велика обмана. Своју борбу отпочните од труда у стицању душевне чистоте.  

Лакше је о Богу мислити него Му се молити. Исусову молитву говоримо просећи, као што је просјаку својствено да проси, као да ишчезавамо. Као кад слепац тражи милост, тако и ми свесни својих грехова. Моћ навике је велика ствар. А кад се молимо за друге постоји опасност да се препустимо размишљању или маштању о некој особи. То је излажење из себе и није добро. За ближње је довољно помолити се: "Господе помилуј слугу Твога......и дај му оно што је за њега корисно.

Бриге о свакодневним стварима као магла прекривају мисаони хоризонт душе, помрачују очи срца и свезују душу. Стога се немој узнемиравати ни око чега, него, према поуци духовног апостола, сву своју тугу и бригу положи на Господа. Не губи време: То је најава нових и већих доброчинстава Господњих према теби! 

Светитељ не блиста спољашњошћу; Његово је све богатство унутра, у души. Неки сељак дође из далека у манастир, да види св. Сергија. Када упита монахе за игумана, они му рекоше, да је на раду у башти. Оде сељак у башту и виде тамо човека у одећи бедној и искрпљеној где копа као и сваки други тежак. Сељак се врати у манастир незадовољан мислећи у себи, да му се монаси подсмевају, и поново рече, да би јаснији био, да он жели видети прослављеног светог оца Сергија. У том и Сергије дође у манастир, и угости сељака служећи му сам око трпезе. Прозираше светац у срце свога госта и знађаше, како он о њему има сасвим ниско мишљење. Па га ублажаваше обећавајући му, да ако мало почека видеће Сергија. У том пристиже у манастир неки кнез са својим бољарима. И кнез и бољари дубоко се поклонише св. Сергију и потражише његов благослов. Тада монаси удаљише онога сељака из одаје, да би било места за нове госте. И сељак онај у чуду издалека гледаше и извириваше се да издалека види онога кога није хтео видети из близа. И укореваше самога себе због свог незнања, и стиђаше се веома. Када кнез оде, сељак брзо приђе к светитељу, паде пред ноге његове и поче молити за опроштај. А велики светитељ га помилова и рече: „не тугуј, сине, ти си једини истину помислио о мени сматрајући ме за ништа, док се други сви саблазнише сматрајући ме за нешто велико".

Господ је осудио смокву на бесплодност због тога, што је на поглед била само покривена лишћем, што је требало да на њој буде и плодова, којих, међутим, није било (Матеј 21:19). У примени на хришћански живот, лишће означава само спољашња дела побожности и спољашње подвиге, а плодови – унутрашње подвиге. По закону је тако: спољашња дела морају да исходе из унутрашњих стања. Али по снисхођењу према немоћима, по крајњој мери, склоности морају да се развијају заједно са делима. Ако има дела, а склоности нема и у корену, од тога ће произаћи лажљивост живота, која се састоји у томе, да би се рекло, али не постоји. У почетку, може бити, и нема тог несрећног настројења у мисли, а затим се оно неприметно појављује и собом одређује поредак живота. Код оног, ко обраћа више пажње на спољашње и пријања му, слаби пажња на срце, умиру духовна осећања и улази хладноћа. На том нивоу замире духовни живот, остаје видљивост побожности – без њене силе. Спољашње понашање је исправно, а унутра – све је супротно. Последица тога је духовна бесплодност: дела се чине, али сва она су – мртва.

- Није то ради њих, већ ради нас! Све док ми задржавамо у себи мисао о увреди коју су нам нанели непријатељи, пријатељи, рођени, ближњи, ми немамо мира и покоја и живимо у пакленом стању. Треба се ослободити од тог зла, избацити га као да се ништа лоше није десило, опростити све. Управо због тога људи морају много да трпе у животу и у породици. Кад би човечански род дошао себи, кад би могао да се смири, на људски род би се излила велика Божанска Енергија. Људи су много оптерећени материјалном страном, то преклапа много тога доброг што постоји у њима. Бог је Живот и Енергија која се даје свакој ствари и свуда је присутан. А човечански род је међусобно повезан Енергијом, али људи то не могу да примете, нити да схвате.  Ми уопште не схватамо да је наш живот у нашим ближњима.

Божић је први хришћански благ дан, који је светлошћу својом осветлио децу Адамову и унео радост у душе њихове; први слатки дан у многим хиљадама горких дана незнабожног света. Божић је благ дан због благога Цара, који је у тај дан посетио свет. Градови уписују у дрво и у камен онај дан, у који их је посетио неки цар земаљски. А ми да упишемо у срца наша посету Цара небескога. Дрво ће иструлети, камен се истрошити, а оно што је у срцу уписано пребродиће смрт и ући ће у вечност. Свети људи имају обичај како дишу тако да у срцу спомињу име Цара Христа. Кад су зверови растргли светог Игњатија у Колосеуму, нађено му је срце цело, и у срцу као урезана два слова И(сус) Х(ристос). Па је Божић благ дан и због живота, који се јави кроз Исуса Христа. И живот се јави, пише апостол Јован, и видјесмо, и јављамо вам живот вјечни, који бјеше у оца и јави се нама. Пре тога са трпезе вечног живота пуштене су неколике мрве у овај свет, колико да напомену трпезу небеског живота. Грчевито су се људи хватали за те мрве, не знајући ни одакле нити од кога оне долазе. Христос је дошао у свет, да открије људима неоскудну трпезу живота и да их позове на вечни пир живота. И свако ко је примио позив и поверовао Непогрешном, почео је осећати глад не више за мрвама живота него за пуним животом, за божанском обилном трпезом живота. Кад је зли мучитељ предложио светом мученику Зиновију, да бира између смрти и живота (овог света) одговори му свети: "Живот без Христа није живот но смрт, а смрт Христа ради није смрт но живот" (Пролог, 30. октобар). Па је Божић благ дан и због љубави, јављене кроз Цара Христа. Видите колику нам је љубав дао Отац, да се дјеца Божија назовемо и будемо, пише очевидац Христа (1 Јн. 3, 1). Пре Христа људски род није знао за љубав Оца према деци ни деце према Оцу. Но рођењем у свету Сина Божијег, Јединородног, отворене су очи људима за једног непознатог Родитеља на небесима и за једну дотле непознату љубав - небеску. Загрејана том небеском љубављу није ли света Катарина одбацила земаљски царски венац и примила смрт на точку? И слично њој - колико чета и армија и народа, причешћени огњем оне небеске љубави, пођоше у смрт, збацујући тело са себе као непотребну крпу платна! Најзад је Божић и благ дан још и због мира и силе мудрости и благодати и пуних препуних небеса других блага што се кроз тај дан јавише у свету са јављањем Сина Божијег, - да, са јављањем Цара и Слуте, Господара и Мученика, Љубитеља и Гоњеног, Умртвљеног и Васкрслог. Нека би вам Господ отворио вид духовни, да видите сва блага, која су нам јављена и понуђена рођењем Сина Божијега.

Људи су променљиви као ветар. Данас су за тебе, сутра су против тебе. Ко може ветар да заустави, и ко може свету угодити? Ако сваком гледаш да учиниш на вољу, сигурно ћеш себи учинити невољу. Јеванђеље каже: Премудрост простима. Будимо пред светом ништа, да бисмо пред Богом били ишта. Истина је вечна и ко се држи истине, истина ће и да га чува у његовом животу, јер је Господ сам рекао: "Ја сам Пут и Истина и Живот". Исак Сирин каже у 10. веку: "Једва да се нађе нека племенита душа која искрено љуби Господа." Будимо искрени према Господу као према себи. Као што се и ми не можемо одрећи себе, тако се и Господ не може одрећи нас, јер смо ми Његова творевина. Молимо се Господу макар колико се људи нама моле да им чинимо добро, и чинимо добро другима колико желимо да они нама чине добро. Не везујмо се за земљу, него се везујмо за Небо. Земља остаје, а Небо вечно траје и за вечни живот који не пролази, свако треба духом да се преобрази.

Многи се и очигледно старају да буду побожни, али пошто не пазе на реч Божије, као истинском и савршеном правилу, не полажући у томе побожност, у чему се она и састоји, већ у оном, што је угодно њиховом слепом разуму и телу и тако упадају у заблуде. Многи од њих оно што је човек написао, неприкосновено чувају, али оно што је Бог заповедио или запретио, то пренебрегавају. Реч и заповест људску чувају, а реч и заповест Божију остављају. Свуда има много таквих заблуда. Многи сматрају побожним да се уздржавају од меса у среду, петак и друге дане, а други и потпуно ништа не једу у те дане, али од злобе, зависти, клевете, злословља и другог зла, не желе ни један час да се уздрже.

Потоп представља греховни потоп, као што је јасно из потопа у време праведнога Ноја. Ако се греси не сузбију, него се оставе да се множе и расту, они брзо као водена бујица надођу и потопе душу једног човека или једног народа. Потоп водени тада долази, да то стање душа људских објави, да би се људи освестили, сетили Бога и покајали.