Свако ко се жали на лењост и на хладноћу у души, требало би да добро погледа у себе, да случајно у њега није ушла нека од помисли које човека вуку ка доле уместо да га узводе у висину. Такве мисли су свагда оне кроз које нешто присвајамо за себе, када нешто приписујемо себи: успех у неком послу, похвале, примећивање недостатака на ближњима и осећај неке наше супериорности над другим људима. Зато се помолимо Господу, нека нас искуша, нека нас испроба, нека нам отвори очи да видимо да ли смо на путу безакоња, а ако јесмо, помолимо се и потрудимо се да се упутимо ка путу у живот вечни. 

За време трудноће мајка мора сву своју пажњу да усмери на то да сачува у својој утроби дете, памтећи да је оно будући храм Божји и пребивалиште Духа Светога. Мајка-хришћанка не само да мора да чува свој физички живот и здравље, већ нарочито духовно-морални живот, имајући у виду да за време боравка у утроби дете прима духовно-моралне особине своје мајке. Хранећи се њеним физичким соковима, оно се храни и њеном духовном природом, живећи њен живот. Ето зашто хришћанка за време трудноће мора што чешће и усрдније да се моли Богу, да чешће и дуже размишља о премудрим својствима и делима Божјим, а такође је дужна да води умерен живот и строго суздржан, памтећи да од свега овога зависи карактер и морално-духовни лик њеног детета.

Постите колико можете, вршите метаније колико можете, уживајте у свеноћним бдењима колико желите, али у свему будите радосни. Имајте у себи радост Христову. То је радост која траје вечно, која у себи садржи вечну радост. То је радост Господа нашега. Она пружа сигурно спокојство, спокојно задовољство и свесладосно блаженство. То је сверадосна радост која превазилази сваку радост. Христос жели да се људи радују. Штавише, ужива у томе да шири радост, да вернике своје обогаћује радошћу; жели "да радост наша буде потпуна" (1.Јов.1,4)

У задобијању врлине помаже да си у близини неког који има ту врлину. Дружећи се са неким који има благочестивост, и ти ћеш мало-помало моћи да задобијеш благочестивост. Исто се дешава и са другим врлинама јер миомир врлина других прелива се и на нас. Када посматрамо себе у врлини других и покушамо да их подражавамо, изграђујемо се. Али, и у слабостима других задобијамо корист јер њихове слабости нам помажу да сагледамо своје. Тако, нека ме дар другог подстиче да се борим да бих га подражавао, док његове слабости ме подстичу да размислим да можда и ја немам те исте слабости, и у ком степену их имам, да бих се борио и одсекао их.   

Угледати се увек на Бога. Он није кадар за насиље. Бог је неспособан за лаж. Али, грех, лаж, насиље - то није моћ, то је немоћ. Схватате ли ви то? Бог не може спасити онога који то неће.

Молите се Богу, Он има хиљаду начина да реши сваки проблем, а ви гледајте само свој посао. Од срца сваки посао радите. Бог је тај посао дао.

Ако не испуњавате заповести Божије, не узнемиравајте Бога многим молитвама. Он неће чути и ваша молитва ће вам се уписати у грех. Благодари Богу што си се родио као православац. Буди чврст у вери, не подлежи искушењима, не брини се да ли ће се људи  друге вероисповести спасити или неће. То није наша ствар. Бог је милостив.

Разуме се да су још и Адам и Ева згрешили што су помислили да могу на лак начин да буду као Бог. Христос од нас тражи: "Будите савршени као што је савршен Отац ваш небески". Али за то треба труда, узрастања у свему добру, а не - поједеш воћку и механички постанеш као Бог. Дакле, наш однос према Богу је у већини механички, а требало би да наш однос према Богу, према нашој вери буде и моралан. Ово спољашње, механичко, треба да буде само пројекција оног унутрашњег, али је de facto код већине наших верника присутна само формалност. То вам је као један рам који је остао без слике. Свакако да рам има свој смисао, да даје слици чврстину и стабилност, али ипак је најважнија слика. Имати рам, а слику изгубити или је издати, то је у сваком случају несрећа.

Не враћајмо се у мислима на гријехе које смо раније исповедили. Сјећање на грехе доноси зло. Јесте ли затражили од Бога опраштај? Готово је! Бог преко исповести све опрашта. Не треба да се враћамо и да се затварамо у тамницу безнађа. Пред Богом треба да будемо смирене слуге. Човијек сам себе упропашћује говорећи: - Ја сам грешник, биједник, ја сам ово, ја сам оно, нисам урадио ово, нисам учинио оно.... Требало је тада, нисам учинио тада. Сад већ не могу ништа.... Протраћио сам своје године. Нисам достојан, нисам низашта.... У њему се ствара осјећање ниже вриједности. За таквог човијека, све око њега су само рушевине. Знате ли како је то тешко стање? То је лажно смирење. Све су то ознаке човијека без наде, човијека којим је овладао сатана.

Не судите, да вам се не суди, па макар вам се и чинило да има разлога за осуду, зато што онај ко је близак своме Господу може да стоји, или да пада. Још је горе ако судите као злонамерни судија. Мислите да људи причају бесмислице, а они говоре о ономе што је души на корист и о томе како да се чини добро. Када осуђујемо своје ближње ми сами себи наносимо велику штету. Овога се треба чувати и искупљивати се тако што ћемо осуђивати и корити себе и молити се да Бог буде милостив и онима које смо ми осудили, и нама који смо их осудили. Трудите се да срце и намере ближњих тумачите позитивно, а не негативно; у том случају ћете ређе бити у прилици да погрешите, а вашем ближњем ће бити лакше да се поправи.