Украсите ваше свјетиљке врлинама. Борите се да одбаците страсти душе. Очистите срце ваше од сваке нечистоте и држите га чисто, да би дошао и уселио се у вас Господ; да би вас испунио Свети Дух својим божанским даровима. Тражите свакодневно Господа; али унутра, у срцу вашем, а не негдје изван њега. И кад Га нађете, станите са страхом и трепетом као Херувими и Серафими, јер је срце ваше постало престо Божији. Али да бисте пронашли Господа, смирите себе до праха, јер се Господ гнуша гордих, док љуби и посјећује смирене срцем. Зато и говори: "Али на кога ћу погледати? На онога ко је смирена духа и ко дрхће од мојих ријечи" (Ис. 66,2).

Свињске очи имају такво природно устројство, да су окренуте ка земљи и никако не могу да погледају на небо. Тако и код оних који се наслађују чулним задовољствима, душа, која је пала у муљ сладострашћа, тешко може да подигне поглед ка Богу, или да мисли нешто достојно Бога.   

Жито, кад се пожње, не престаје живети за навек јер од њега постаје хлеб, а од хлеба крв, која струји по телу господаревом и одржава му живот. И ми кад умремо, тек онда можемо живети у животу Творца, јер ћемо се спојити с Њиме. Само оно зрно које падне на земљу и умре, доноси много плода. Постарај се да верујеш Христовим речима и неће те морити туга због смрти. Сети се Његових речи ученицима: ви ћете живети. То је Он рекао живим људима. Ви ћете живети. То значи: ви још не живите, ви ћете тек живети, овај живот је кратак и бедан, ви још и не познајете правога, истинскога живота, који је на свету, у Богу.

Кад човек упадне у празнословље, онда све иде унатрашке; почиње, на пример, а разговара о чему не треба: “тај-и-тај… у том-и-том манастиру…” верујте, томе нигде нема краја. И кад дође вече, будемо уморни, будемо и у души празни, јер се нисмо молили. У нама се ствара хаос, а онда ми тај хаос, хтели – не хтели, преносимо на друге. Бежи од празнословља, јер оно неминовно води осуђивању. Пошто смо раслабљени таквим страстима, празнословљем и осуђивањем других, зар нем је до молитве? И тако, мало по мало, неповратно пропадамо.

Ми се, између осталог, крстимо тога ради да би то видео лукави, наш непријатељ - ђаво. Да, браћо, нека и лукави види како се ми осењујемо крсним знаком, нека види зато што он тај знак не воли. Као што се боји Самог Исуса Христа, тако се исто лукави боји и знака Христовог - Крста. Крст је најпоузданије оружје против ђавола, најјача заштита од њега, најоштрији мач против - непријатеља... Крсни знак чува нас и штити од сваке непријатељске силе. Када ваљано ставимо на себе крсни знак, онда нас Анђео Христов чува и штити. Ђаво бежи од крсног знака, а Анђео нам на крсни знак прилази.

Љубав Божја саздала нас је по лику и по обличју Божјем. Уврстила нас је у Цркву иако је знала за наше богоодступништво које је имало уследити. Дала нам је све, како би и нас начинила боговима по благодати и по дару. Ми, међутим, злоупотребивши своју слободу, изгубисмо првобитну лепоту и праведност, те отпадосмо од Цркве. Ван Цркве, далеко од Свете Тројице, изгубисмо рај, изгубисмо све. Но, изван Цркве нема спасења, нема живота. Зато нас милосрдно срце Бога Оца није оставило ван љубави Своје. Бог нам је поново отворио врата раја у последњим временима и јавио се у телу.  

Када умире духовно припремљен човек, усхођење његове душе на Небо је слично брзом возу. Пси који лају трче за возом, грцајући од лавежа покушавају да протрче испред, а воз само јури ли јури, па понеког кера и напола пресече. Ако умире човек чије духовно стање није било тако добро, његова душа се буквално налази у возу који једва путује. Он не може ићи брже јер су му точкови неисправни. Пси ускачу кроз отворена врата вагона и уједају људе.

Молим вас, сами пробајте. Ако вас неко ожалости, или осрамоти, или узме што ваше, или прогони Цркву, молите се Богу за њега и говорите: ''Господе, сви смо ми створења Твоја, сажали се на слуге Твоје и обрати их на пут покајања''. Тада ћеш носити у себи благодат Божију и осетићеш њено присуство. С почетка принуђавај себе на љубав према непријатељима, и када Господ буде видео твоју добру вољу, помоћи ће ти у свему и сам ће тe опит упутити шта треба да чиниш.

Главно средство за спасење – трпљење много различитих невоља, коме какве одговарају... Онај који хоће да се спасе треба да памти и не заборавља апостолску заповест : „Носите тешкоће један другог и тако испуните закон  Христов“. Много других заповести има али ни код једне друге нема таквог наставка, то јест : тако испуните закон Христов. Та заповест има велики значај и пре других треба се трудити да њу испунимо.

Бог ће, кад дође време, све да уреди; најбоље је – предавати се Његовој светој вољи и не размишљати о сутрашњем дану када нема неког посебног разлога да се о њему размишља. Многи међутим својом маштом и бригама живе у будућности, испуштајући садашњост из руку.