...Ева када је преступила заповест и када је прекршила, јер се није саветовала са праоцем Адамом. Када је змија предложила да прекрши, требала је да размисли, да се договори са мужем. Међутим она није сматрала то за потребно; заповест није послушала… Зато што је прекршила, Господ је дао власт мужу над женом. Јер кад Господ каже праматери Еви: зато што си послушала змију, зато ће од сада твоја воља бити под влашћу твога мужа. Дакле дошла је под власт мужевљеву. Да не буду разномишљеници, него да буде једномишље у браку. Јер то је сада нека подчињеност, али да буду једномишљени, једнаки. Е сад наше мајке крше ту заповест, јер својим поступком стварају пакао, тако и мужу и деци својој. И зато нема у породичном кругу јединства, бива пакао, нема слоге, нема једномишљења, нема ништа, због тога. Зато што је прекршај учињен. Муж каже једно, а она оде на друго. Ако јој примедбујеш она каже: а шта ћу, он је покварењак, пијаница и картарош. Ако би ти послушала заповест Господњу, што је Господ казао: да ће твоја воља бити под влашћу твога мужа i кад би за тебе реч твога мужа била светиња, слушала би, па ма какав да је. Господ је учинио да он буде тако, баш због твоје непослушности. Послушај заповест Господњу и Господ ће да окрене, и муж ће бити светог живота, и биће бољи од тебе. Али ето видите, наше мајке, нема ко да објасни им, по целој земаљској кугли тако, нема мира ни покоја у кући. Двоје њих само и нема мира, и ратују, муж и жена. Немају ни деце, да су деца па хајде ту, али њих двоје па не могу да се сложе. Једно у клин, друго у плочу и никако не иде.

Боље сами себе да осудимо да нас Господ не осуди. Ако сами себе осудимо, онда се зна да смо се покајали и да нећемо више грешити. Не судимо другима да се не би судило нама. Праштајмо да би се и нама праштало. Мени је Бог све, Бог је биће моје… Душа моја љуби и благодари и хвали непрестано Господа. Бог се никоме не свети. Бог нас кажњава да би нас привукао себи, зато што нас љуби и чека наш повратак. Сваки човек се мора претопити као што се злато топи, из зла у добро, из лењости у рад, из незнања у знање, из немудрости у мудрост. Заједница са Богом јесте живот и светлост и наслада свима добрима. А оне који одступају од Њега Он отпушта, јер су то они сами изабрали. Ко Бога неће, Бог се ником не намеће. Који Њему хоће, тај ће брати рајско воће. Удаљење од светлости јесте тама, удаљење од Бога јесте смрт. Без Бога ни преко прага, са Богом и преко мора.

Дарови Духа Светога су непроценљиви. Сваки истински дар није ништа друго до пламен љубави. Али, ради ширења срца нашег, да би оно могло да прими љубав Христову у њеном најсветлијем пројављивању, неопходно је да сви без разлике прођемо кроз многа искушења. Они који живе у телесном миру, атрофирају духовно и остају затворени за божанствено универзалну, христолику љубав. Такви живе и умиру, а да се њихов дух не успиње ка Небу. Међу даровима Одозго и подвизима вере постоји некаква сразмера: сви који иду путем заповеди Христових, препорађају се следећи Христа, једни више, а други мање, зависно од тога колико усрдности показују. Преко сараспињања оваплоћеном Богу-Слову, на верника силази благодат која човека чини сличним Богочовеку. Овај велики дар у себи садржи и живоносно богословље, кроз реално пребивање у Светлости љубави. 

Духовно болестан човек брине и уплашен је. Духовно здрав човек промишља и опрезан је. Значи, бригу треба трансформисати у промишљање, а страх треба трансформисати у опрез. На тај начин, ми исцељујемо своје биће. Рекли смо већ да душа поседује три енергије: то је умна енергија, жељна и вољна. Умна енергија (или словесна или разумна): ту спада брига; ми бригујемо, размишљамо шта ће бити. Излечена умна енергија је сада само у промишљању. Духовно здрав човек је промишљен, није забринут. А, у вољној, односно, афективној, раздражајној сили имамо страх. Излечивши ту нашу раздражајну, нашу афективну силу, наш страх прелази само у један здрави опрез. Дакле, духовно здрав човек је промишљен и опрезан. Он нема никаквог страха јер зна да је Бог присутан, да нас Бог води и да нам Бог даје снаге да прођемо кроз све. 

Украсите ваше свјетиљке врлинама. Борите се да одбаците страсти душе. Очистите срце ваше од сваке нечистоте и држите га чисто, да би дошао и уселио се у вас Господ; да би вас испунио Свети Дух својим божанским даровима. Тражите свакодневно Господа; али унутра, у срцу вашем, а не негдје изван њега. И кад Га нађете, станите са страхом и трепетом као Херувими и Серафими, јер је срце ваше постало престо Божији. Али да бисте пронашли Господа, смирите себе до праха, јер се Господ гнуша гордих, док љуби и посјећује смирене срцем. Зато и говори: "Али на кога ћу погледати? На онога ко је смирена духа и ко дрхће од мојих ријечи" (Ис. 66,2).

Свињске очи имају такво природно устројство, да су окренуте ка земљи и никако не могу да погледају на небо. Тако и код оних који се наслађују чулним задовољствима, душа, која је пала у муљ сладострашћа, тешко може да подигне поглед ка Богу, или да мисли нешто достојно Бога.   

Жито, кад се пожње, не престаје живети за навек јер од њега постаје хлеб, а од хлеба крв, која струји по телу господаревом и одржава му живот. И ми кад умремо, тек онда можемо живети у животу Творца, јер ћемо се спојити с Њиме. Само оно зрно које падне на земљу и умре, доноси много плода. Постарај се да верујеш Христовим речима и неће те морити туга због смрти. Сети се Његових речи ученицима: ви ћете живети. То је Он рекао живим људима. Ви ћете живети. То значи: ви још не живите, ви ћете тек живети, овај живот је кратак и бедан, ви још и не познајете правога, истинскога живота, који је на свету, у Богу.

Кад човек упадне у празнословље, онда све иде унатрашке; почиње, на пример, а разговара о чему не треба: “тај-и-тај… у том-и-том манастиру…” верујте, томе нигде нема краја. И кад дође вече, будемо уморни, будемо и у души празни, јер се нисмо молили. У нама се ствара хаос, а онда ми тај хаос, хтели – не хтели, преносимо на друге. Бежи од празнословља, јер оно неминовно води осуђивању. Пошто смо раслабљени таквим страстима, празнословљем и осуђивањем других, зар нем је до молитве? И тако, мало по мало, неповратно пропадамо.

Ми се, између осталог, крстимо тога ради да би то видео лукави, наш непријатељ - ђаво. Да, браћо, нека и лукави види како се ми осењујемо крсним знаком, нека види зато што он тај знак не воли. Као што се боји Самог Исуса Христа, тако се исто лукави боји и знака Христовог - Крста. Крст је најпоузданије оружје против ђавола, најјача заштита од њега, најоштрији мач против - непријатеља... Крсни знак чува нас и штити од сваке непријатељске силе. Када ваљано ставимо на себе крсни знак, онда нас Анђео Христов чува и штити. Ђаво бежи од крсног знака, а Анђео нам на крсни знак прилази.

Љубав Божја саздала нас је по лику и по обличју Божјем. Уврстила нас је у Цркву иако је знала за наше богоодступништво које је имало уследити. Дала нам је све, како би и нас начинила боговима по благодати и по дару. Ми, међутим, злоупотребивши своју слободу, изгубисмо првобитну лепоту и праведност, те отпадосмо од Цркве. Ван Цркве, далеко од Свете Тројице, изгубисмо рај, изгубисмо све. Но, изван Цркве нема спасења, нема живота. Зато нас милосрдно срце Бога Оца није оставило ван љубави Своје. Бог нам је поново отворио врата раја у последњим временима и јавио се у телу.