Треба се старати да, уз помоћ Божију, у себи развијамо кротост и смирење, ради чега је неопходно никада не повишавати, без крајње нужде, глас. „Глас повисује гордељиви, самохвалисави, самољубиви мртвац и онај кога је Бог оставио.“ (Старац Сампсон Сиверс). Немогуће је себи дозволити да се употребљавају грубе и безобразне речи, викати и било кога исмејавати.

Бог који је човека створио и увео у овај разумни свет, увешће га после смрти као разумна и свесна у свет много разумнији, у живот несрављено бољи од овога. Веруј и надај се! Бог ће ти веру наградити а наду испунити. После распећа дошао је Васкрс, после смрти мора доћи живот. Не бој се смрти, јер она је свршетак овосветских мука и болова а почетак блаженства. Не тугуј за милим ти покојником, јер он је пре тебе сазнао то блаженство, те је и срећнији од тебе.  

Када се деси да се нађеш мећу људима у свету, о духовним стварима не треба говорити, особито ако код њих не примећујеш жељу да те слушају. У том случају, треба следити учење Светог Дионисија Ареопагита,  поставши сам божанствен од познања божанствених ствари, и у тајности ума свога сакривши светињу од неосвећеног народа, чувај је, јер - како Писмо каже - није добро пред свиње бацити чисти, светолики и скупоцени накит духовног бисерја. Треба држати на уму реч Господњу: Не мећите бисера свога пред свиње да их не изгазе ногама својим и, вративши се, не растргну вас" (Мт. 7, 6). Због тога на све начине треба да се трудиш да скриваш у себи ризницу дарова Божијих. У противном, изгубићеш их и нећеш их више наћи... А када потреба изискује или ствар дотле стигне, треба отворено деловати у славу Божију, сходно речи Божијој: "Ја прослављам онога који је Мене прославио" (1. Цар. 2, 30), зато што се пут већ отворио.  

Један треба да буде наш циљ - љубав према Христу, према Цркви, према ближњему. Љубав, служење Богу, чежња, сједињење са Христом и са Црквом јесте рај на земљи. Љубав према Христу и према ближњему, према свима, према непријатељима. Хришћанин воли и жали све и свакога, жели да се сви спасу и да сви окусе Царство Божје. То је хришћанство. Преко љубави према брату нашем, постићи ћемо да заволимо Бога. Ако то и желимо и хоћемо, ако смо достојни, божанска благодат долази преко брата нашега. Кад љубимо брата, љубимо Цркву, па према томе љубимо и Христа. У Цркви се налазимо и ми. Када, дакле, љубимо Цркву, љубимо и сами себе.

При обраћању ка Богу човек од Њега добија моћ, просвећење и утеху који су неопходни на почетку пута. Али чим човек почне духовну борбу, ђаво одмах против њега подиже велику битку. И тада је потребно пројавити мало трпљења. Јер иначе како се искорењују страсти? Како ће се догодити смрт старог човека? Како ће отићи гордост? А овако човек схвати да сам својим моћима, не може ништа урадити. Тад смирено тражи Божију помоћ, и добија смирење. Исто то се догађа када човек хоће да одбаци грешну навику, например пушење, наркотике, пијанство. У почетку он осећа радост и баца ту навику. А затим види како други пуше, употребљавају наркотике, пију, и трпи велику борбу. Ако човек савлада ту битку, онда му касније већ није тешко да се одрекне од те страсти, и да јој окрене леђа. Треба се мало и подвизавати, мало се борити.

Од свих средстава чишћења душе за овај најприснији сусрет и за сједињење са Господом, о примању Његовог Тела и Крви, у свести нашег народа дошло се дотле да се у телесном посту види све и сва. Многи од свештеника поставиће пред Причешће верном само једно питање: "Јеси ли постио?" и , кад чују потврдан одговор, рећи ће: "Приступи! " Као да је то једино важно, а све друго небитно, и то - да ли овај зна чему приступа и зашто, и то - зна ли Символ вере и основне молитве, и да су му уста и језик чисти од лажи, псовки и ружних речи, и да можда нису блудници; а ако је у питању жена, да није можда сујеверна, да не иде врачарама и гатарама, да не носи никакве амајлије, или да можда не врши побачај... А о интересовању свештеника за редовну молитву, читање св. Писма и богомислије онога ко жели да се причести, и да не говоримо.

Много пута нисмо ни свесни како сејемо семе ђаволско. На пример, неко нас је увредио и ми, онако пуни муке и једа, уместо да се обратимо Богу, помолимо се и то исповедимо, одлазимо код особе која нам је по духу блиска на коју прво наиђемо и сав јед и муку истресемо пред њу. Е, сад, шта радимо? Себе не растеретимо сигурно, јер примити помисли и растеретити нас могу само оно који су на то позвани, дакле, духовници. Свог ближњег смо заразили и оптеретили са ко зна колико помисли, мука и невоља, његовој муци само додајући своју. Дакле, буд смо ми заражени, буд то чинимо и са другима.

Наш живот зависи од наших мисли и наших жеља. Ми око себе стварамо хармонију и дисхармонију. И у породичном кругу много зависи од нашег мисаоног расположења. Смирене, кротке душе, безазлене, простодушне, зраче добротом, невероватно много зраче добротом. Кад помислимо нешто добро својим ближњима, рођенима, нашој земљи и целоме свету, ми им заиста много помажемо, јер мисао је снага и моћ.

Велика бура бесни морем живота. Збацимо са себе све што припада сујетном свету, и у молитви дозивајмо Бога, како не бисмо потонули у њеним грозним таласима. Ако се човек споља не ослободи привезаности за свет, и ако се не ослободи страсти које оптерећују његову душу изнутра, он не може да се спасе од погибије у усталасаном мору (авва Исаија).

Браћо, ми смо у овај свет ступили наги; одлазећи из њега, оставићемо и наша тела. Зашто да тражимо пропадљиво имање? Зашто да тражимо оно што ћемо свакако морати да оставимо? Немојмо губити драгоцено време на пропадљиве ствари, како не бисмо изгубили наше једино благо – Христа. Ка Њему устремимо и ум и срце; будимо задовољни својом храном и одећом; не допустимо себи неумерене прохтеве, да они мало-помало не би привукли нашу љубав и лишили нас Христа