Много пута нисмо ни свесни како сејемо семе ђаволско. На пример, неко нас је увредио и ми, онако пуни муке и једа, уместо да се обратимо Богу, помолимо се и то исповедимо, одлазимо код особе која нам је по духу блиска на коју прво наиђемо и сав јед и муку истресемо пред њу. Е, сад, шта радимо? Себе не растеретимо сигурно, јер примити помисли и растеретити нас могу само оно који су на то позвани, дакле, духовници. Свог ближњег смо заразили и оптеретили са ко зна колико помисли, мука и невоља, његовој муци само додајући своју. Дакле, буд смо ми заражени, буд то чинимо и са другима.

Наш живот зависи од наших мисли и наших жеља. Ми око себе стварамо хармонију и дисхармонију. И у породичном кругу много зависи од нашег мисаоног расположења. Смирене, кротке душе, безазлене, простодушне, зраче добротом, невероватно много зраче добротом. Кад помислимо нешто добро својим ближњима, рођенима, нашој земљи и целоме свету, ми им заиста много помажемо, јер мисао је снага и моћ.

Велика бура бесни морем живота. Збацимо са себе све што припада сујетном свету, и у молитви дозивајмо Бога, како не бисмо потонули у њеним грозним таласима. Ако се човек споља не ослободи привезаности за свет, и ако се не ослободи страсти које оптерећују његову душу изнутра, он не може да се спасе од погибије у усталасаном мору (авва Исаија).

Браћо, ми смо у овај свет ступили наги; одлазећи из њега, оставићемо и наша тела. Зашто да тражимо пропадљиво имање? Зашто да тражимо оно што ћемо свакако морати да оставимо? Немојмо губити драгоцено време на пропадљиве ствари, како не бисмо изгубили наше једино благо – Христа. Ка Њему устремимо и ум и срце; будимо задовољни својом храном и одећом; не допустимо себи неумерене прохтеве, да они мало-помало не би привукли нашу љубав и лишили нас Христа   

Љубав према Оцу и браћи природна је свакоме живоме свесноме створењу. А што ипак у души неких људи нема љубави то је отуда, што су разни пороци и страсти заузели сву душу њихову и из ње истисли љубав. У таквих се може повратити љубав само онда, кад душу своју очисте од грехова и страсти. Нову вам заповест дајем, да љубите један другог. То су речи Христове. Да ли је то заповест тако тешка, да се не може испунити? Не, никако. Напротив, она је врло лака.

Већ и само многословљење са онима који живе животом другачијим од нашег, довољно је да растроји унутарњост пажљивог (духовно сабраног) човека. Најжалосније од свега је што тиме може да се угаси онај огањ који је Господ наш, Исус Христос, дошао да баци у земљу (нашег) срца: јер, ништа тако лако не тули огањ, који Дух Свети удахњује у срце монахово ради освећења душе, као саобраћање и многословљење и разговор, изузев онога који нам је на узрастање познања и приближавање Богу (Исаак Сирин, слово 8). Због тога је ради сачувања унутарњег човека потребно настојати да уздржавамо језик свој од многословља, јер мудар човек држи се ћутања (Прич. 11, 12) и који пази на уста своја, чува душу своју…

Кукавичлук је страст слабе душе коју је обузео страх. Кукавичлук је малодушност, нерешеност, недостатак ратничке храбрости, непостојаност душе сметене ужасом и стрепњом. То је малодушност у очекивању опасности, неумешност за борбу, неприсебност у опасностима, одсуство одважности, неприправност духа, недостатак моралне снаге, слабост духа, поводљивост према злу. Кукавичлук поробљава човека, чини га издајником отачаства, заводи га у беславље и бешчашће, клони га да презире законе отаџбине и покреће га на непоштовање божанског, свештеног и светог. Кукавица је немужествен, подао, недостојан, низак, јадан, ропска и ситна душа, себичњак и самољубац. Своје спасење и избављење од опасности он ставља изнад свега, те и изнад саме славе и слободе свога отачаства. Кукавица је покора за своју отаџбину.  

За јединство са Христом није довољно само сједињење нашег тела и Христовог Тела. Примање Христовог Тела је благотворно кад духом стремимо ка Њему и сједињујемо се с Њим. Примање Христовог Тела, уколико се духом одвраћамо од Њега, има сличности с тим како су Христа додиривали они који су Га тукли, који су Га ударали и разапињали. То што су Га додиривали није им послужило на спасење и исцељење, већ на осуду. 

Не враћајмо се у мислима на гријехе које смо раније исповедили. Сјећање на грехе доноси зло. Јесте ли затражили од Бога опраштај? Готово је! Бог преко исповести све опрашта. Не треба да се враћамо и да се затварамо у тамницу безнађа. Пред Богом треба да будемо смирене слуге. Човијек сам себе упропашћује говорећи: - Ја сам грешник, биједник, ја сам ово, ја сам оно, нисам урадио ово, нисам учинио оно.... Требало је тада, нисам учинио тада. Сад већ не могу ништа.... Протраћио сам своје године. Нисам достојан, нисам низашта.... У њему се ствара осјећање ниже вриједности. За таквог човијека, све око њега су само рушевине. Знате ли како је то тешко стање? То је лажно смирење. Све су то ознаке човијека без наде, човијека којим је овладао сатана.

Изузетно важно и неопходно за спасење душе свакога Хришћанина је причешће Светим Христовим Тајнама, и то што чешће то боље! Смућивати се због своје недостојности и због тога се уклањати од причешћа Св. Тајнама грехота је. Када бисмо ми и океан испунили сузама својим, ни тада не бисмо могли да се одужимо Господу за оно што на нас излива бесплатно. Благодат која нам се даје кроз Свето Причешће тако је велика да би се човек, када би био и још толико недостојан и грешан, очистио и обновио, ако само са смирењем и свешћу о својој грешности приступа Господу. Ко се причешћује тај ће се свугде спасти, а онај ко се не причешћује - не верујем. И када бих на коленима морао да се вучем до цркве, ја бих то чинио - само да не останем без Светог Причешћа.