Заиста је пријатно поменути у молитви душе оних за које знаш да су им очи свагда упрте ка Господу и да се у Њему зближавају са нама. Само Свезнајући Бог зна ко чини веће добро другоме: онај који се моли или онај који је тражио молитву. Зар душа која се усрдно моли, зар она не ступа у заједницу са оним за кога се моли? Зар у том јединству она не даје снажан подстицај снаге души којој је потребна помоћ?

Познато је да се у телу одигравају три врсте телесних покрета: На првом месту долазе природни, урођени покрети, који у ствари не производе ништа без сагласности душе, него само дају да се осете присутним у телу. Друга врста покрета произилази од обилне хране и пића, који рађају нарочиту зажареност у крви, и подижу борбу противу душе, наводећи је на нечисту похоту. Због тога и каже Апостол: Не опијајте се вином, у чему је разврат. Исто тако и Господ заповеда Својим ученицима у Јеванђељу: Пазите на себе да срца ваша не отежају преједањем и пијанством (Лк.. 21,34). Монаси који су решили да достигну пуну меру светости и чистоте, нарочито су дужни да се владају тако да и они са апостолом могу рећи: Изнуравам тело своје и савлађујем га (1.Кор.9, 27). Трећа врста покрета долази од злих духова, који из зависти вас кушавају и пробају да раслабе (монахе) који теже ка чистоти, или да скрену са пута оне који желе да уђу на врата чистоте (тј. да ступе у монаштво).

Немаш смирења, зато и одговараш. Погледај какво је смирење имао ава Мојсије. Када су га рукоположили за свештеника архиепископ је хтео да га искуша и рекао је клирицима: „Када ава Мојсије уђе у олтар, истерајте га одатле и идите за њим, не би ли чули шта ће он рећи“. Једва да је ава Мојсије и ушао у олтар, а одатле су кренули да га истерују „Напоље, етипољанине“. „Праведно су са тобом поступили, црнокожи етиопљанине- сам себи је рекао ава Мојсије- ти ниси човек, зашто ходаш са људима“! Он се није наљутио, и није се разгневио на њихове речи.  

У молитви не треба много напрезати своје живце, нити сувише дубоко уздисати, увлачећи ваздух, нити главу држати подигнуту и забачену, јер је све то штетно. Ваља се тихо молити, с дубоким али нечујним уздасима, оборене главе земљи, смирено, а с времена на време бацити поглед на свете иконе, као они, који се стварно осећају грешни пред Богом. У друштву наша молитва треба да буде нечујна, да нечију молитву не би реметила. Ако би у молитви твој ум ишао на разне стране, а не небу и Богу, ипак не падај духом, него га увек враћај и везуј за речи молитве. Ипак таква молитва неће остати без плода, ма да и није сва чиста. За човека у тузи нема бољег утешитеља од молитве. Мучи ли се ко међу вама, нека се моли Богу (Јаков 5,13).  

Као благодат над благодатима, као највиша благодат, људима је након крштења дато покајање, јер покајање је друго рођење од Бога. Онај дар, чији смо залог примили вером, примамо покајањем. Покајање су врата милости која се отварају онима који их упорно траже: тим вратима улазимо у милост Божију; изузев тим уласком, нећемо добити милост јер, по речима Светог писма, сви сагрешише... а оправдавају се даром, благодаћу Његовом (Рим. 3; 23  24). Покајање је друга благодат и рађа се у срцу услед вере и страха (Божијег); страх је очинско жезло које нас управља док не достигнемо духовни рај добара; а када га достигнемо, он нас тада напушта и враћа се назад.

Као што човек не долази својом вољом на свет, тако не стоји до његове воље ни кад ће отићи са света. Онај који нас ствара, Он нас и узима, као што сејач сеје семе, да он исти и пожње жито. Да је живот испуњен самим мирисом од ружа, да је препун радости и да је много дужи него што јесте, па би се имало за чим жалити, али кад су стазе и путеви живота свакога човека посути више трњем него ружама, онда је срећа што овај живот не траје дуго. Данас ти јадаш и плачеш над милим и драгим тим покојником не слутећи да сутра могу над тобом други јадати. Живот је тренутан као варница од огња. Ако жалиш за умрлим зато што се растајете, утеши се брзо, јер док се ти окренеш у овоме свету двапут или три, ви ћете се опет састати у другом животу. Христос је рекао ученицима пред смрт: још мало и нећете ме видети и опет мало па ћете ме видети јер идем к оцу.

а) Љубав Божја према роду људском, јер "Бог тако заволе свет да је Сина Свога Јединородног дао за њега." (Јн. 3, 16) б) Васпостављање у палом човеку лика и подобија Божијег, како о томе пева Света Црква (1. канон на Рождество Господње, песма 1: "Онога који је био по лику Божијем, па је преступљењем пропао, који је отпао од најбољег, божанственог живота, поново обнавља премудри Творац". в) Спасење људских душа, јер "не посла Бог Сина Свога у свет да суди свету но да се Њиме свет спасе." (Јн. 3, 17) Дакле, и ми, следујући циљу Искупитеља, Господа нашег Исуса Христа, треба да свој живот проводимо сагласно Његовом божанственом учењу, да тиме задобијемо спасење душа својих.

Господ је милосрдан и дуготрпељив у очекивању нашег обраћења. Ако грешимо, Он нас чека да се покајемо, ако паднемо, не стиди се да нас поново прими, као што рече пророк: Зар неће устати онај који падне? И зар се неће вратити онај који се удаљује? (Јер.8,4). Ми једино треба да смо трезвоумни, да стекнемо добру мисао, да се брзо и на прави начин Њему обратимо, иштући Његову помоћ. Он је готов да нас спасе. Он прима пламену чежњу наше воље (која одговара нашим силама), као и веру и спремност који произилазе из доброг произвољења, премда сваки успех једино од Њега долази. Због тога, свукавши са себе свако предубеђење, немар и лењост, постарајмо се да постанемо храбри и спремни да идемо Његовим трагом. Немојмо то одлагати из дана у дан због привлачности зла, јер не знамо када ће бити наш излазак из тела.

Да бисмо се сачували од греха, обратимо пажњу и на следеће: нека свако од нас пази и записује своје поступке и душевне покрете са намером да их саопшти другоме. Будите уверени да ћемо, стидећи се откривања, неизоствано престати да грешимо и чак да мислимо на било шта рђаво. Јер, ко је тај који жели да га остали виде кад греши? Или, ко после греха неће радије слагати, само да прикрије свој грех? Као што нико неће чинити блуд ако га неко гледа, тако ћемо лакше сачувати себе од нечистих мисли, уколико их записујемо са намером да их саопштимо другоме, стидећи се од тога да постану познате. И нека то записивање замени присуство наших сатрудника, да бисмо, осећајући при записивању исти стид као да нас гледају, и из мисли прогонили оно што је рђаво. Ако се будемо сродили са таквим навикама, успећемо да укротимо своје тело, угађајући Господу и кидајући вражије замке.

Смирен човек је кротак. Али то не значи да је онај који је кротак да је и смирен. У кротости би требало да буде и смирење, јер ако њега нема онда човек може и да се чини споља кротким, али унутра да буде испуњен гордошћу и да говори о другима: „Они су ненормални, не треба на њих ни да обраћам пажњу, нек сами себи причају“! Као онај монах којег оци никада нису видели да је био разгневљен, и који никада није одговарао када су му досађивали. И зато су га једном упитали: „Какве помисли има у свом срцу, да будући подвргаван клеветама, или трпећи увреде од неког он показује такву дуготрпељивост“? На шта је овај одговорио: „Зар треба да обраћам пажњу на њихове недостатке... То су пси који лају“. Односно он је презирао друге.