Љубав према Оцу и браћи природна је свакоме живоме свесноме створењу. А што ипак у души неких људи нема љубави то је отуда, што су разни пороци и страсти заузели сву душу њихову и из ње истисли љубав. У таквих се може повратити љубав само онда, кад душу своју очисте од грехова и страсти. Нову вам заповест дајем, да љубите један другог. То су речи Христове. Да ли је то заповест тако тешка, да се не може испунити? Не, никако. Напротив, она је врло лака.

Већ и само многословљење са онима који живе животом другачијим од нашег, довољно је да растроји унутарњост пажљивог (духовно сабраног) човека. Најжалосније од свега је што тиме може да се угаси онај огањ који је Господ наш, Исус Христос, дошао да баци у земљу (нашег) срца: јер, ништа тако лако не тули огањ, који Дух Свети удахњује у срце монахово ради освећења душе, као саобраћање и многословљење и разговор, изузев онога који нам је на узрастање познања и приближавање Богу (Исаак Сирин, слово 8). Због тога је ради сачувања унутарњег човека потребно настојати да уздржавамо језик свој од многословља, јер мудар човек држи се ћутања (Прич. 11, 12) и који пази на уста своја, чува душу своју…

Кукавичлук је страст слабе душе коју је обузео страх. Кукавичлук је малодушност, нерешеност, недостатак ратничке храбрости, непостојаност душе сметене ужасом и стрепњом. То је малодушност у очекивању опасности, неумешност за борбу, неприсебност у опасностима, одсуство одважности, неприправност духа, недостатак моралне снаге, слабост духа, поводљивост према злу. Кукавичлук поробљава човека, чини га издајником отачаства, заводи га у беславље и бешчашће, клони га да презире законе отаџбине и покреће га на непоштовање божанског, свештеног и светог. Кукавица је немужествен, подао, недостојан, низак, јадан, ропска и ситна душа, себичњак и самољубац. Своје спасење и избављење од опасности он ставља изнад свега, те и изнад саме славе и слободе свога отачаства. Кукавица је покора за своју отаџбину.  

За јединство са Христом није довољно само сједињење нашег тела и Христовог Тела. Примање Христовог Тела је благотворно кад духом стремимо ка Њему и сједињујемо се с Њим. Примање Христовог Тела, уколико се духом одвраћамо од Њега, има сличности с тим како су Христа додиривали они који су Га тукли, који су Га ударали и разапињали. То што су Га додиривали није им послужило на спасење и исцељење, већ на осуду. 

Не враћајмо се у мислима на гријехе које смо раније исповедили. Сјећање на грехе доноси зло. Јесте ли затражили од Бога опраштај? Готово је! Бог преко исповести све опрашта. Не треба да се враћамо и да се затварамо у тамницу безнађа. Пред Богом треба да будемо смирене слуге. Човијек сам себе упропашћује говорећи: - Ја сам грешник, биједник, ја сам ово, ја сам оно, нисам урадио ово, нисам учинио оно.... Требало је тада, нисам учинио тада. Сад већ не могу ништа.... Протраћио сам своје године. Нисам достојан, нисам низашта.... У њему се ствара осјећање ниже вриједности. За таквог човијека, све око њега су само рушевине. Знате ли како је то тешко стање? То је лажно смирење. Све су то ознаке човијека без наде, човијека којим је овладао сатана.

Изузетно важно и неопходно за спасење душе свакога Хришћанина је причешће Светим Христовим Тајнама, и то што чешће то боље! Смућивати се због своје недостојности и због тога се уклањати од причешћа Св. Тајнама грехота је. Када бисмо ми и океан испунили сузама својим, ни тада не бисмо могли да се одужимо Господу за оно што на нас излива бесплатно. Благодат која нам се даје кроз Свето Причешће тако је велика да би се човек, када би био и још толико недостојан и грешан, очистио и обновио, ако само са смирењем и свешћу о својој грешности приступа Господу. Ко се причешћује тај ће се свугде спасти, а онај ко се не причешћује - не верујем. И када бих на коленима морао да се вучем до цркве, ја бих то чинио - само да не останем без Светог Причешћа.  

Све док се не заврши човеков земаљски живот, до самог растанка душе и тела, у њему се одвија борба између греха и истине. Без обзира на то колико да је неко узвишено, духовно и морално стање достигао, може да постепено или брзо и дубоко падне у бездан греха. Зато свако треба да се причешћује светим Телом и Крвљу Христовом, који јачају наше општење с Њим и напајају нас живоносним струјама Благодати Светог Духа, које теку кроз Тело Цркве. Колико је важно причешћивање светим Тајнама показује житије преподобног Онуфрија Великог, којем су као и другим отшелницима који су живели у пустињи, анђели доносили свето Причешће; преподобне Марије Египатске, чија је крајња жеља била да после дугих година пустињског живота прими свете Тајне; преподобног Саватија Соловецког и мноштва других. Јер није случајно што је Господ рекао: «Заиста, засита вам кажем: ако не једете Тело Сина Човечијега и не пијете Крви Његове, немате живота у себи» (Јн. 6, 53). 

Требало би да нам је теже да осуђујемо људе, него да их гледамо мирно, као што гледамо како ветар љуља дрвеће, или како тече река; међутим, очигледно је да је човеку тешко да гледа без осуде. Шта да се ради? Треба се постепено учити томе да најприје осудимо себе због тога што осуђујемо ближње, затим да се уздржавамо од осуде речима онда када се мисао покрене на то, а затим да заустављамо и саму мисао. Онај ко довољно познаје и осуђује себе, тај нема времена да осуђује друге. Онај који гледа са подозрењем тај лако може доћи до мржње према човеку; онај који жели да има љубав према ближњем, требало би да гледа чисто и једноставно.

Гледајући на свет, немојмо мислити да смо се одрекли нечега великог, будући да је и цела земља мала у односу на небо. Због тога, чак и да смо свет напустили као господари над целом земљом, ипак не бисмо учинили ништа што би било равно вредности Царства небеског. Онај ко се одриче целе земље као господар над њом, сличан је ономе ко баца једну драхму од бакра да би добио сто драхми у злату - он оставља мало да би добио сто пута више.

Када Бог пројави своју благодат, а ми нисмо спремни да је примимо, због наших страсти, може нам се догодити зло, јер се у нама јавља подвојеност. Божанска благодат тражи оно што је узвишено, док нас страсти спустају ка доле. У случају када смо залепљени за страсти и желимо их, али хоћемо и божанску благодат, тада се дешава страшни сукоб у нама. На тај начин божанска благодат се не приближава, због тога што нас воли и жели да сачувамо равнотежу и нашу слободу. Али, када имамо благе намере тада долази божанска благодат!