Злобу другог човека треба да осећамо као болест која њега мучи, од које он пати и од које не може да се избави. Стога гледајмо на своју браћу са саосећањем и понашајмо се према њима учтиво и благородно, изговарајући у себи са простотом срца молитву: "Господе Исусе Христе, помилуј ме", како би божанска благодат ојачала нашу душу да не бисмо никог осуђивали. У нашим очима сви треба да буду свети. Сви ми носимо у себи истог старог човека. Ближњи, ма какав да је, јесте тело од нашега тела, јесте наш брат, а ми никоме нисмо ништа дужни осим да љубимо једни друге, по апостолу Павлу ( Римљ. 13,8 ).

Онај ко је истински решио да служи Господу Богу, треба да се вежба у сећању на Бога и непрестаној молитви Исусу Христу, говорећи умом: "Господе, Исусе Христе, помилуј ме грешног!" У поподневним часовима, може се ова молитва говорити овако: "Господе Исусе Христе, Сине Божији, молитвама Богородице, помилуј ме грешног!" Или се може прибегавати баш к Пресветој Богородици, молећи се: "Пресвета Богородице, спаси нас!" (или говорећи анђелски поздрав: "Богородице Дјево..."). Човек који се у томе вежба и клони расејаности и чува мир савести, може да се приближи Богу и са Њим саједини. Јер, по речима Исаака Сирина (Слово 69), ми се Богу не можемо приближити, осим уз помоћ непрестане молитве.  

Ништа се не дешава случајно. Све то шта нам се догађа, догађа се по промислу Божијем. Све што нам се дешава, дешава се или као казна, или као поука. На свету је безброј људи који су хипохондри и оних који су оштећенога ума, оних који подносе непријатности овога живота, а опет, и ако нису у стању да сами брину за себе, њих чува промисао Божји. И често се чује питање зашто је то тако? Можда је то тако јер је у њима раније било мноштво добрих мисли и осећања, можда зато што су пре те болести учинили неко добро дело, па их због тога није напустила благодат Божија, него је она и даље постојано у њима? Ако непријатељу душе и бива допуштено да се игра људским животом, зар то није зато што раније у томе човеку нису били постојани принципи добра, без којег нема благодати која штити свакога од нас? Управо зато би они који су се прихватили службе духовног просвећења, требало да се добро замисле над тиме да ли се свагда довољно старају да њихово учење добије помоћ небеску у непрекидној борби против сила мрака? Да ли довољно улазе у душу оних којима дају савете? Да ли се њихове поуке заиста спроводе у свакодневном животу? Са оваквим мислима треба прибећи Богу и истрајавати на томе да ојачамо у себи ревност ка свему ономе што је добро и душекорисно. То би, свакако, било правилније, корисније, милије Господу, него ли радити на томе да несрећну смрт прикривамо свечаним и раскошним погребом.

Дух Свети нас је ородио са Господом и знај, уколико осећаш у себи мир Божији и љубав према свима, твоја је душа слична Богу. Зато, братијо, свим силама чувајте мир Божији који вам је дат (као дар). А када вас неко увреди, ви га, макар приморавали себе, волите и Господ ће видети ваш труд и помоћи ће вам благодаћу Својом.  

Радујте се свему што нас окружује! Све нас поучава и води ка Богу. Све што је око нас јесу капљице љубави Божје - и жива и нежива бића, и биљке, и животиње, и птице, и планине, и море, и залазак сунца, и звездано небо. То су мале љубави, преко којих стижемо до велике Љубави, до Христа. Да би човек постао хришћанин, треба да стекне песничку душу, треба да постане песник. "Грубе" душе Христос не жели у својој близини. Хришћанин је песник. Будимо ревнитељи! Ревнитељ - или зилот - јесте онај ко свом душом љуби Христа и у Његово име служи човеку. Љубав према Богу и љубав према људима јесте нераздвојан пар: света страст, духовна жудња, сузе, умиљење, али не смишљено него све од срца. 

Ако спасемо себе – то нам је довољно. Свако ко упражњава добродетељи – спасава се; ако неко цео свет спасе, а себе погуби, каква му је корист од тога? Сви знамо како да се спасемо, но то због лењости нећемо. Спасавај самог себе! Неће свако одговарати што није поучавао друге, већ само они којима је то било дато: они су дужни до смрти да пострадају и душу своју да положе за стадо; а свако ће дати одговор за себе. Ако су се и велики монаси, како сведоче свештене историје, по смирењу уклањали од духовног руковођења, од славе и од тога да поучавају друге и носе њихово бреме, онда тим пре ми грешни и недостојни треба да избегавамо тако нешто, јер ћемо повредити и себе и ближње. Према братовљевом недостатку односи се као да си слеп, глув и нем – не гледај, не слушај и не говори, не покушавај, као простоуман, да разумеш и не прави се мудар; пази на себе, буди разуман и опрезан. Ако неко ко жели да се спасе обраћа пажњу на сваку љутиту реч и ако се не труди да око начини слепим, ухо глувим и језик немим, неће моћи да без узнемирења пребива у душевном покоју. Ако те неко буде испитивао, не допусти себи да се правдаш или противречиш, већ са смирењем реци: ''Опрости ми Бога ради!'' и даље ћути.

Разуме се да су још и Адам и Ева згрешили што су помислили да могу на лак начин да буду као Бог. Христос од нас тражи: "Будите савршени као што је савршен Отац ваш небески". Али за то треба труда, узрастања у свему добру, а не - поједеш воћку и механички постанеш као Бог. Дакле, наш однос према Богу је у већини механички, а требало би да наш однос према Богу, према нашој вери буде и моралан. Ово спољашње, механичко, треба да буде само пројекција оног унутрашњег, али је de facto код већине наших верника присутна само формалност. То вам је као један рам који је остао без слике. Свакако да рам има свој смисао, да даје слици чврстину и стабилност, али ипак је најважнија слика. Имати рам, а слику изгубити или је издати, то је у сваком случају несрећа.  

Када је домаћин у кући оптерећен бригама о породици нико нема мира и покоја од његових мисли, чак ни мала деца у развоју. Зато они који руководе кућом треба да се предају Господу, да Му се моле, и да схвате да је Господ свемогућ, да нас Господ теши.   

Осуђивати значи рећи: "Тај и тај је лажов, гневљивац, блудник". Онај ко тако говори постаје судија самог настројења његове душе. Он је пресудио о читавом његовом животу, говорећи да је такав и осудивши га као таквог. То је тешка ствар. Јер, друго је рећи: "Он се разгневио", а друго: "Он је гневљив". Тиме се, као што сам казао, одлучује о читавом његовом животу. Осуђивање је толико теже од сваког греха, да је сам Господ рекао: лицемере, извади најпре брвно из ока свога, па ћеш онда видети извадити трун из ока брата свога (Лк.6,42). Грех ближњег упоређује са труном, а осуђивање са брвном. Толико је теже осуђивање од сваког греха. И онај фарисеј који се молио и благодарио Бога за своје врлине, није слагао. Он је говорио истину, и није због тога био осуђен. Јер, ми смо дужни да благодаримо Богу када се удостојимо да учинимо било шта добро, будући да нам је Он помогао и сарађивао нам на томе. Он није био осуђен стога што је рекао: нисам као остали људи, већ што се окренуо ка митару и рекао: или као овај цариник. Он се подвргао осуди стога што је осудио саму личност, само расположење његове душе, укратко речено, сав његов живот. Због тога митар отиде оправдан, а не онај (Лк. 18,11).

У нама постоје два живота - телесни и духовни. Дух наш као да је погребен у телу. Када почне да васкрсава, оживљен благошћу Божијом, он се извлачи из скривености под телом и појављује у својој духовној чистоти, и то део по део. Када се сав извуче из те везаности као из гроба, он излази у обновљени живот и сам по себи постаје жив и делатан. Тело, пак, гроб, само по себи јесте мртво и без дејства, премда се заједно са духом налази у једном и истом лицу. То је тајна онога што говори апостол: А где је Дух Господњи, онде је слобода (2.Кор.3,17). То је слобода од трулежности која облаже наш нетрулежни дух, или од страсти, које кваре нашу природу. Тај дух, који је ступио у слободу код деце Божије, личи на лептира са крилима пуним разних боја, који је прхнуо из своје чауре. А ово су дивне боје духа: љубав, радост, мир, дуготрпљење, благост, доброта, вера, кротост, уздржање (Гал.5.22).