Јудејци су покушали да светлост Христовог Васкрсења замагле маглом лажи: "Украли су га ученици". Међутим, ту нискост је било лако савладати, и истина је победила. Ипак, ни после тога времена враг не престаје са покушајима да замагли сунце Васкрсења. Ни то не треба да нас смућује! Од оца лажи шта би се могло очекивати осим лажи? Он је многе од својих сарадника научио те су написали читаве књиге против Васкрсења. Та магла је књигама и расејана. Ви, пак, не узимајте лоше књиге па се нећете помрачити. Ако се и деси да случајно наиђеш на такву књигу, узми као противотровно средство добру књигу да би освежио главу и прса. Постоји, међутим, и друга магла од непријатеља - у помислима. Али, и она ће се одмах развејати као дим од ветра путем здравог хришћанског расуђивања. Проходи са расуђивањем све што се десило и лако ћеш, као на светлости дана, увидети да се све то није могло остварити ничим другим до силом Христовог Васкрсења. То убеђење ће за тебе бити тврђава са које ћеш, утврдивши се, лако одбијати и побеђивати непријатеље истине.

Почетак духовног назидања по Богу поставља се упечаћивањем у срце сећања на велико Божије старање за спасење душа наших. Стога не допусти немарности и безбрижности да потамњују сећање твоје, и никад не заборави велика доброчинства која ти је Бог учинио. Држећи их непрестано на уму, скупа са сећањем на смрт, непрестано ћеш понављати пророчку реч: Шта ћу узвратити Господу за све што ми је дао? Заиста, толико су велика и неизбројива доброчинства човекољубивог Господа и Владике нашега према нама! Захваљуј му, будући да те је често избављао од опасности. Како те је, само, често скоро из самих чељусти непријатеља отимао, већ спремну да паднеш у грех! Како те само, раслабљену у немару и безбрижности, није предавао духовима обмане на погибију и смрт, него те је, као Човекољубац, дуготрпељиво чувао, очекујући твоје буђење, обраћање и покајање.

Када се усели у човека, Дух Свети му дарује веру и светлост. Без Њега нико не може да има истинску, живу веру. Без просвећења Духом Светим чак и најмудрији и најученији човек потпуно је слеп за дела и путеве Божије. С друге стране, Дух Свети може изнутра да се открије и најпростијој и најнеобразованијој особи, да јој директно покаже дела Божија и омогући јој да осети сладост Царства Небеског. Човек који је испуњен Духом Светим осећа у својој души чудесну светлост, која му је раније била сасвим непозната.  Када Дух Свети дође и усели се у човека, Он са Собом доноси истинску љубав. Истинска љубав у срцу је као чиста ватра или топлота која надахњује човека и чини га ватреним; то је корен у њему који га покреће на свако добро дело. За особу надахнуту истинском љубављу нема ничег тешког, страшног или немогућег; за њу нема закона или заповести који се не би могли извршити и све јој постаје лако. 

"Дођох да бацим огањ на земљу," - говори Спаситељ, "и како бих желео да се већ запалио!" (Лк. 12, 49). Те се речи односе на живљење хришћанско, а Господ их казује због тога што је видљиво сведочанство таквог живљења заправо ревност према богоугађању, која се разбуктава у срцу Духом Божијим попут огња; и као што огањ сажиже вештаство у којем се заметнуо, тако и ревновање за живот по Христу захвата душу у којој се зачело. Опет, као што у пожару пламен захвата читаву кућу, тако разбуктали огањ ревности обузима и прожима читаво биће човеково. На другом, пак, месту Господ казује: "Сваки ће се огњем посолити" (Мк. 9, 49). Овим се речима указује на огањ духа, који ревношћу обузима читаво наше биће. Као што со, продирући кроз лако кварљиву материју, спречава труљење, тако и дух ревности, обузимајући читаво наше биће, изгони грех који разједа и уништава нашу природу и по души, и по телу, уклања га из свих, па и најскривенијих његових станишта и обиталишта, спасавајући нас на тај начин од моралног кварења и трулежи.

Љубав је изнад свега. Оно што треба да заокупља нашу пажњу, децо моја, јесте љубав према другом човеку, јесте његова душа. Што год да чинимо, - молитва, савет, опомена, - све чинимо са љубављу. Без љубави од молитве нема користи, савет вређа, опомена шкоди и упропашћује другог, који осећа да ли га волимо или не волимо и реагује на одговарајући начин. Љубав, љубав, љубав! Љубав према брату нашем припрема нас да више заволимо Христа.

Потребно је молити се не само тада, када се осећамо расположени за молитву, него молити се и тада, када немамо тежње ни наклоности за молитву, када нас лењост, сан, заборав и остало удаљује од молитве. Ако, не гледајући на све ово тамно збориште препрека, принуђавамо себе и боримо се са собом у молитви, таква молитва узлеће на небо да би стала пред престо Господњи. Ноћ је врло подесна за усамњену молитву. Тада се све стишава, умирује, а молитва која се узноси Богу у ноћној тишини из дубине срца, бива услишена и на душу се спуста двострука благодат Божија. За време такве молитве свезлобни враг са нарочито великом силом устаје и удара у богомољце многим искушавањем, страхом и напастима, но тада се и благодат Божија умножава.

Равнодушност према Богу доноси равнодушност према свему осталом; доноси моралну дегенерацију. Вера у Бога је велика ствар. Кад човек верује у Бога онда воли и своје родитеље, своје огњиште, своје сроднике, свој посао, своје село, општину, своју државу и отаџбину. А неко ко не воли Бога и своју породицу – не воли ништа, јер, и отаџбина је једна велика породица…

Смирен човек је незлобив, он никоме не жели зла, па чак ни онима који му зло чине и наносе. Смирен је човек љубазан и предусретљив према свакоме, како према вишима тако и према нижима од себе. Треба избегавати сваку нервозу и сваку љутњу, јер Христос никад није био љут. Треба човек да буде кротак и смирен у срцу као и да нађе мир у својој души.

Наш Спаситељ, Исус Христос рекао је: „А када се молите, не празнословите као незнабошци, јер они мисле да ће за многе речи своје бити услишени. Не будите, дакле, слични њима, јер зна отац ваш шта вам треба пре него заиштете од њега“ (Мт 6,7-8). Он нас је тада научио да се молимо молитвом «Оче наш». Дакле, наш Спаситељ нас је тада нучио краћој молитви. Свако ко буде изговарао кратке молитве , али са смирењем, и понизнишћу, биће спасен. Сетимо се светог старца који се четрдесет година молио једном те истом молитвом: „Господе, ја као човек сагреших, а Ти, као Господ, опрости ми“. Исто тако да чине и болесни. Да се моле Богу кратком молитвом, и да благодаре за болест.  

Порочне навике су као окови на човеку: оне га лишавају моралне слободе, насилно га држе у смрдљивом блату страсти. За човекову погибију довољна је једна порочна навика: она ће стално отварати улаз у душу свим греховима и свим страстима. Како је узасан порок пијанство! То је страст, болест: она улази у тело тако сто се попуста зељи, а преласком у навику стице ону снагу коју поседује природна особина. Христов слузитељ треба да се цува од пијанства, али и од навике многог узимања вина, јер оно изазива силна узбудјења у телу и побудјује у њему зивотињске зеље. И не опијајте се вином, у коме је разврат,[1] рекао је апостол. Дозвољено је узимање вина у сасвим малој колицини; ако не мозес да се ограницис на умерену употребу, боље цес уцинити ако се потпуно одрекнес вина.