„Шта је срећа? Срећа је живети као што живим сада, са Л., само нас двоје, уживајући у сваком моменту – јутарњој кафи, два-три тиха сата на вече. Без „посебних“ разговора. Све је јасно и зато је добро. Када бисмо покушали да дефинишемо суштину те очигледне среће, обоје бисмо то учинили на другачији начин, можда бисмо се и посвађали око тога. Моје речи њој не би биле одговарајуће и обрнуто. Дошло би до неспоразума. И срећа би се помрачила. Када се човек приближи суштини ствари, речи су непотребне. У вечности, у Царству, биће потребно само „Свет, Свет, Свет“, само речи благодарности и славе, само молитва и светлост пуноће и радости. Зато једине дубоке и потребне речи нису оне о стварности (расправе), већ оне које су стварне саме по себи, и као такве су симбол, присутност и тајна саме стварности. Реч Божија, молитва, уметност – некада је теологија била баш та „реч Божија“, а не само речи о Богу, већ божанске речи, откривење. Шта је молитва? То је сећање на Бога, осећај Његовог присуства; радост због тог присуства. Увек, свуда, у свим стварима.“ О. Александар Шмеман

Ријеч спасити је старословенска ријеч и управо значи исцијелити, зацијелити, оздравити. Спасење је уствари даривање спасења, даривање здравља људској природи, ослобођења људске природе од онога што унижава људску природу. Дакле ослобођења од гријеха, од зла и од демонске силе која гријехом загосподарује. Она је господарила људском природом све дотле, докле сам Бог није примио људску природу на себе. Од тог тренутка,па надаље, у вјеки вјеков, зло је изгубило свој жалац, своју снагу. Демонска сила више не господари људском природом, јер људска природа има у себи управо тај квасац,ту силу и снагу. Не просто људску,него божанску снагу, и божанску силу. Човјек је изнутра здрав, здраво биће, на темељима тог здравља неунуштивог,човјек може да гради своју судбину, човјек може поново да падне у гријех,да се отуђи, али то више није питање његове природе и поробљености његове природе гријехом и смрћу, као најстрашнијим плодом човјековог отуђења од Бога. То је последица људске злоупотребе,људске слободе. Човјек може сам да се опредијели за зло и за смрт. Као што отац каже дјетету: "Тамо је провалија, не иди на провалију!" Тако и Бог каже човјеку: "Слободан си,све ти је слободно,али ти није све на корист.Можеш да изабереш шта хоћеш, али пази шта бираш? Пред тобом су два пута: пут живота и пут смрти. Од тебе зависи који ћеш пут изабрати, којим ћеш путем кренути." Митрополит др Амфилохије

Када те други понижава, и ти то прихваташ ето тада имаш право смирење, због тога што је право смирење – смирење на делима а не на речима. Једном је свети Козма Етолски упитао људе који су се окупили око њега: „У коме од вас нема гордости?“ – „У мени“ – рекао је један човек. „Ходи овамо, ти у којем нема гордости – рече свети Козма. „Одрежи један брк и тако изађи“. „Е, не могу то урадити“ – одговорио је овај. „Онда у теби нема смирења“, - рекао му је светитељ. Овим је свети Козма хтео рећи да је потребно делатно смирење. Старац Пајсије Светогорац

Све оно што је заповеђено у Јеванђељу уствари је саветодавно. Господ никада никоме ништа није наметао: “Ако хоћеш савршен да будеш, иди продај све што имаш, па хајде за ммном”. Безмало читаво Јеванђеље може да се сведе на то “ако хоћеш”, у томе је његова суштина. Бог је, дакле, умањио своју моћ у односу на нас, да би нашу слободу што целоснијом сачувао. Кад је то тако, онда човек сноси једну невероватно велику одговорност како ће ту слободу да употреби. Ниједна од заповести које су нам дате није правног карактера: “Е, то чини, ово немој чинити”. Није то гомила сувопарних параграфа које ми треба да усвојимо без икаквог објашњења, јер “тако нам је остало од старих, тако треба”. Архимандрит Пасије Хиландарац

Не само што се стари светитељи и угодници редовно славе, што се у њихову част подижу храмови, што се пред њиховим местима клањају цареви и краљеви, старешине и цео хришћански свет, украшавајући и своје домове са њиховим иконама, већ скоро такву исту част и поштовање видимо да и данас уживају људи, који се међу нама одликују побожношћу и врлином. Јер ко се и данас чува од обмане и преваре, од лажи и кривоклества па увек истину говори; ко је и данас пријатељ правде и поштења а непријатељ неправде и непоштења, ко воли смерност а презире гордост, ко је по разуму паметан а по срцу добар, ко је пријатељ сиротиње и благ у понашању, зар и данас међу нама реч таквога човека није закон? Зар његова дружба не служи свакоме на част, зар његов савет није светлост, његов разговор упутство, његова појава корист и његови примери зар нису за свакога правила? Но осим части и славе побожни су људи награђени и већим благом тј. миром и спокојством душевним као што и Свето писмо вели: Слава и част и мир свакоме који чини добро. Јеромонах Партеније

Оно што спасава децу и чини их добром децом јесте живот родитеља у кући. Родитељи треба да се предају љубави Божјој. Треба да буду свети пред својом децом и да то показују својом благошћу, трпљењем и љубављу. Сваког дана треба да постављају нов почетак - да пројављују ново расположење, одушевљење и љубав према деци. Радост коју ће доживети и светост која ће их походити пренеће благодат на њихову децу. За рђаво понашање деце углавном су криви родитељи. Старац Порфирије Кавсокаливит

Буди лаган, реци све грехе Богу. Све болести, све туге, све бриге предај Богу. И бићеш лаган, ослободићеш се. Бог све већ зна о теби. Он је већ одлучио шта ти је потребно, каква је твоја судбина и какав је твој животни пут. Због чега се узнемиравати, страдати, главу разбијати? Никако. Треба живети овако: како буде, биће - како Бог да. Мати Антонија

Оно што је горко не може се горким осладити, него само оним што је слатко. Тако се и горки коментари не могу осладити горким речима. Кротост, трпљење и љубав не могу само да осладе оно шта извире из горког источника, него и сам горки извор могу да промене у слатки. Ако је наша душа подвргнута неком лишавању, Бог тражи стрпљење и наду да би се душа искушала и очистила. Свети Филарет Московски

Јесу ли те људи увредили? Јесу ли ти се непријатељи осветили а пријатељи те изневерили? Не тугуј, него се сети Христа! Он је трпео више увреда, непријатељи су се њему страшније светили, а у последњем часу сви су Га пријатељи напустили. Он је праштао и био је увек спокојан. Кад је на крсту издисао, молио је Бога, да опрости онима који Га на крст заковаше! Како је то пространа и велика душа! Опрости и ти! Мање су увреде, које ти подносиш. Освета је у мојим рукама, рекао је Бог. Сети се, да има пуно створова теби равних, који од тебе посведневно примају увреде. Ти то не осећаш, али они знају и трпе. Христос никога није увредио. Он је мрава на путу обилазио, па је ипак драговољно сносио многе увреде од људи. А ти не можеш да отрпиш увреде, ти, који их са сваком стопом наносиш своме ближњему. Треба да знаш, да погрешке, које према теби чине људи, чине их из слабости своје, и онда ће ти лако бити опростити им. Научи се, да сажаљеваш грешнике, а не да их осуђујеш. Онај који греши сажаљења је достојан, јер он греши зато, што не може себе да савлада, да не греши. То су људи слабе воље, од малена рђаво упућени. Они сами највише пате од свога греха. Место срџбе на њих, боље је пружи им какав добар савет. Није јунак, који може да учини зло, него, који га може да отрпи. Ко опрости већи је од онога, који се наљути. Ко претрпи до краја, биће спашен. Само онда, кад се будеш навикао да трпиш и опрашташ људима, само онда моћи ћеш да се молиш Богу, да Он теби опрости. Свети владика Николај охридски и жички

Пуно пута сам исповедао људе пред смрт. У својим исповестима они никад не жале за тим што нису зарадили милион више, саградили раскошну кућу, што нису успели у пословима. Људи у последњим сатима жале на првом месту за то што нису могли да учине неко добро, да помогну, подрже рођене, блиске, чак и случајне познанике. А друго што мучи пред смрт готово све је то што су мало пажње поклањали деци. Митрополит Тихон Шевкунов