Ништа боље није него сећати се Христа. Сећати Га се сваки дан, сваки час. Онај ко Га се сећа неће погрешити, и што је главно, никад му живот неће бити тежак и несносан. Зашто би се ја угледао на људе, који, не знам како да су добри, ипак имају свих мана, које вешто крију? Христос се за то и родио као човек да би нам могао послужити као пример живота. Живот Његов испреплетан је био радошћу и жалошћу, Он се замарао и одмарао, гладнио и жеднио, веселио и туговао, исто као и ми. За сваку прилику у животу пружа нам Он пример поступања. Зато и велим: треба се увек сећати Христа! Владика Николај Велимировић

Смиреност је дакле, браћо и сестре, мајка свију еванђелских врлина, јер се Бог гордима противи, а смиреним даје благодат. Онај коме се Бог противи, јер се уствари тај грешник противи Богу, тај не може имати никакву благодат, никакав напредак ни у чему. Он ће задобити вечну пропаст, ако се не покаје. Смиреност је дакле темељ и основа свију еванђелских врлина. То не значи бити пасиван, није то мртвило духовно. Напротив, смиреност захтева једну огромну снагу да у себи савладамо гордост, онај грех који је анђела претворио у ђавола. И ту смиреност имала је Света Богородица, и оне одлике које су Њу удостојиле да буде мајка Сина Божијега то су ево, те духовне одлике, духовне вредности које је Она, уз помоћ благодати Божије, али лично остварила. Зато Свети Јован Златоусти опомиње родитеље хришћане на ту важност, да се труде да у својим кћерима и синовима те вредности развију. "Ти се", вели, "трудиш да својој кћери спремиш богате дарове, да је оденеш у свилу и кадифу, да је украсиш златним украсима, а погледај Ону која је изабрана да буде мајка Сина Божијега!" "Сва лепота кћери цареве је унутра", вели пророк Давид (Псл. 45, 13). У томе се треба трудити: да кћи и син ту лепоту унутрашњу задобију и да је одржавају. То да буде основна и главна дужност родитеља, мајки особито! Не значи, дабоме, да се родитељи не брину и за материјалне потребе своје деце, да им припреме могућност да могу самостално да живот почну и да га воде. Али изнад свега је: да се труде да својим животом и својом вером православном допринесу да та деца задобију ове врлине унутрашње, почевши са смиреношћу па редом до љубави која је свеза савршенства, најсавршенија од свих врлина. Патријарх Српски Павле

Оплакивање покојника не сме прерасти у грех очајања. Жали се са мером. Непрекидно жаљење је пример егоизма и гордости. Плач због себе, своје усамљености и губитка онога који је пружао радост, оплакивање самога себе јер нема онога да нас увесељава је показатељ егоизма, гордости, индивидуализма и недостатка вере. Христос није дошао да донесе нову науку, он је дошао да би нам донео нови живот. Ко верује у мене, ако и умре живеће (Јован 11.25) Зашто су светитељи тако важни? Они су доказ да је све што је Исус Христос рекао – Истина. Да је то лаж, они би били највећи губитници и неби ни постојали. Ђаво мрзи светитеље више од Исуса Христа, јер они живе у ово време и не могу се оспорити. Старац Никон светогорац

Трпи и истрпи све. Сваку тугу, свако бреме, увреду, клевету, а највише се плаши очајања; То је најтежи грех. Наоружај се, започни рат и Господ ће ти дати остало. У време олује и узбуркавања страсти, труди се да не паднеш у униније и очајање, већ прибегни самопрекоревању, кротости и покајању. Богу је дражи скрушени грешник, од непокајаног и гордог праведника, који мисли да се оправда праведношћу. Стога, изнад свега чувај мир у срцу. Све предај Господу, у потпуности се предај Њему. Он је све и све је Њега ради. Јеромонах Михаило Валаамски

Не полажите наду своју на сутрашњи дан, да вам јачу светлост баци на ваш криви пут. Јер сутрашњи дан је само једна нова кривина вашег пута, и нова загонетка. Не полажите наду у дане, јер дани су рукосад маште ваше. Него положите сву своју наду у Дан, који кад осване не смркава. Свети владика Николај Велимировић

Љубав се жртвује. Од ове љубави нико веће нема него да неко душу своју положи за пријатеље своје. Ово вам заповиједам да имате љубав међу собом. Тако је дакле Спаситељ света изрекао речима свој закон љубави. Но тај закон он је потврдио делом и примером. Љубав се понижава. Он се понизио. Љубав се радује добру. Он се радовао добру. Љубав лечи. Он је лечио. Љубав храни гладне. Он је хранио гладне. Љубав служи. Он је служио. Љубав бди. Он је бдио. Љубав спасава. Он је спасавао. Љубав учи и исправља. Он је учио и исправљао. Љубав плаче. Он је плакао. Љубав нема страха, чак ни од смрти. Он није имао страха. Љубав трпи и страда. Он је трпео и страдао. Љубав прашта. Он је праштао. Љубав жртвује себе до смрти. Он је жртвовао себе до смрти. Љубав васкрсава и побеђује. Он је васкрсао и победио. Љубав упрошћава односе између Бога и људи, и људи међу собом. Он је упростио те односе. Љубав обнавља и појачава живот. Он је обновио и појачао живот. Љубав је светлост. Он је светлост свету. Љубав је неодољива. Он је неодољив. Љубав је вечна. Он је вечан. Свети владика Николај Велимировић

Обавезна је постојана контрола, међу тиме треба пратити и своје мисли, јер сваком лошем делу, обично претходи лоша мисао. Потребно је одлучно пресецање све негативно, греховно, одвратно, не ступати ни у какве беседе са греховним помислима, већ се брзо обраћати са молитвом за помоћ Господу, молећи Га за помоћ и подршку. Треба избегавати свемогуће „замисли“ фантазије, бесплодног маштања, посебно чулног карактера. Сећајте се Еванђелског: „дакле нека буде ваша реч: да – да; не – не; а шта је више од овог, ода зла је.“ (Матеј 5:37).  

"Страх Господњи је почетак мудрости" (Пс. 110, 10). Овај" страх се на нас спушта Одозго. Он, тај страх, јесте духовно осећање, пре свега Бога, а затим и нас самих. Ми живимо у стању страха услед присуства Бога Живога и при сазнању наше нечистоте. Овакво је деловање тог страха: он нас поставља пред Лице Бога, пред Његов Суд, а ми смо тако ниско пали да наша брига о нама самима постаје дубока патња, тежа од муке када себе сагледамо у тами незнања, у парализи неосећајности, у ропству страстима. Овај страх је наше пробуђење из вековног сна у греху. Он нам доноси светлост разумевања: с једне стране нашег погубног стања, а са друге осећање светлости Бога. Дивна је природа овог блаженог страха: Ван његовог очишћујућег дејства не открива нам се пут ка савршеној љубави Божијој. Сам он је не само почетак мудрости, него и љубави. Он потреса нашу душу виђењем нас самих таквих какви јесмо и призива нас Богу рађајући силну жељу да будемо с Њим. Страх је праћен запањеношћу пред Богом који нам се открива. Увиђати себе као недостојног таквога Бога, ето у чему је ужас. Бити вечито у тој пакленој тами чију суштину ми сагледавамо захваљујући нетварној Светлости, иако ту светлост још не видимо – то у нама изазива мучну жеђ да се истргнемо из тешког загрљаја нашег пада и да уђемо у сферу невечерње Светлости, ка Богу свете љубави. Само кроз веру у Бога-Христа стичемо истински критеријум о реалности нематеријалног и материјалног света. Али нам је за то неопходно да целокупно наше биће, привремено и вечно, градимо на постојаном камену заповести Христових. Многи одлазе у рукотворене храмове на молитву, али је јако мало таквих који налазе ,,уски пут" који води у нерукотворену скинију с неба (уп. Мт. 7, 14). Старац Софроније Сахаров

Несрећан је онај који воли превише удобан живот. Обезбедивши се свим могућим комфором, он неће моћи да поднесе ма и најмању неудобност, размазиће се и неће се научити стрпљењу. А живот хришћанина је сва неудобност, узак пут и нераван, крст који захтева неудобност и велико трпљење. Његово срце ће заволети удобности овога света, а не Христа Крстоносца. Трпи неудобности, навикавај се на неудобности. Јер ја сам се научио да будем задовољан оним што имам каже апостол.

Човек, на њиви своје душе, не треба да се труди у празно, већ да бди над собом како не би дошли лопови: свет, ђаво, плот и смрт и покрали све. Долази свет-узима данак, привлачи богатством, раскошем, славољубљем. Долази сатана-последње односи: чистоту, целомудрије, невиност, страх Божији. Долази старост и смрт, човек жели да пожње нешто на својој њиви, и никакав плод не добија. Само је понегде у греховном животу била намера да учини неко добро дело. И жали човек што је проживео свој век не задобивши добра дела за будући живот. И смрт је дошла и нема се времена за покајање, за сузе и молитве.