Смирен човек је кротак. Али то не значи да је онај који је кротак да је и смирен. У кротости би требало да буде и смирење, јер ако њега нема онда човек може и да се чини споља кротким, али унутра да буде испуњен гордошћу и да говори о другима: „Они су ненормални, не треба на њих ни да обраћам пажњу, нек сами себи причају“! Као онај монах којег оци никада нису видели да је био разгневљен, и који никада није одговарао када су му досађивали. И зато су га једном упитали: „Какве помисли има у свом срцу, да будући подвргаван клеветама, или трпећи увреде од неког он показује такву дуготрпељивост“? На шта је овај одговорио: „Зар треба да обраћам пажњу на њихове недостатке... То су пси који лају“. Односно он је презирао друге. Старац Пајсије Светогорац

Мало је времена, и непознато нам је кад ће оно истећи. Боримо се, дакле, и будимо опрезни, а гневом (на Ђавола) и ватреном молитвом уклонимо сваку рђаву помисао. Ако пролијемо сузе, имаћемо велику корист, јер сузе очишћују душу и чине је бељом од снега. Будимо спремни да се храбро боримо, јер се надмећемо са силама мрака које нам никад нису савезници и никада не умањују своје нападе. Разбудимо се и немојмо дремати, јер погибељ прети нашем вечном животу. Ако изгубимо победу, изгубили смо и душу, изгубили смо вечни починак и радост у Богу и осудили смо саме себе на другу смрт а то је вечна разлученост од Бога. Нека се то никад не догоди! Старац Јефрем Филотејски и Аризонски

Трпљење у сваком делу рађа храброст. Храброст рађа расположење, расположење - истрајност, истрајност - узрастање. Узрастање на делу утишава неуздржљивост тела и умирује жељу сладострашћа. Жеља покреће чежњу, чежња - љубав, љубав - ревност, ревност - топлину, топлина - устремљење, устремљење - усрдност, усрдност - молитву, молитва - тиховање. Тиховање рађа зрење, зрење - знање, знање - поимање тајни. Крај тајни је богословље. Плод богословља је савршена љубав. Плод љубави је смирење, смирења - бестрашће, бестрашћа - предвиђање, пророштво и предзнање. Речене врлине нико не поседује у савршеном стању, нити се одједном уклања зло. Напротив, са порастом врлине умањује се зло, да би најзад потпуно нестало. Свети Григорије Синаит

Највећи непријатељ самом себи сам ја. Нико не може мени бити већи непријатељ од мене. Сви смо негде у том тешком стању, где свако од нас има у својој непосредној околини много непријатеља, које смо ми измислили, па нам онда дође нека "видовита" жена и каже: "Нека црна жена у породици вам је лоша, или у комшилуку", па ми кажемо: "А, да, то је та..." И онда стално зазиремо од нечега, стално смо у некој пакости, у неком хаосу, у ничему... И пролази један пост, други пост, причешћујемо се, исповедамо се: "ништа нисам урадио..." А, да ли мрзиш? "Па, то је људски". Па, није... Хришћанство нас уводи у богочовечанску динамику, изводи нас из тих људских релација. И осмишљава те људске релације, да на прави начин волимо, и свога брата, и своју сестру, и оца, и мајку, и пријатеља, и кума, у исто време, и сваког другог човека, који је опет нечији отац, нечија мајка, нечије дете. Не можемо ми са целим светом бити у комуникацији, не можемо са свима остварити исте нивое љубави: родбинске, породичне, брачне и све остале. Али, човекољубље је хришћанска стварност. Не идеал, не само идеал, него стварност. Протојереј Љубивоје Стојановић

Људи могу да уче ко је Бог од оних који живе по заповестима. Што више човек живи по заповестима Христовим, то више људи око њега могу да уче ко је Бог. Нама је потребна икона; за нас, Бог је апстракција. Ми нисмо чак ни као Кајин да би могли да попричамо са Њим, да га видимо; за нас је Бог апстракција. А онда, читајући у списима о неким стварима, ми замишљамо те ствари. Док не видимо некога ко конкретно живи, у различитим временима живота, по тзв заповестима, ми остајемо са нашим имагинацијама и неминовно лутамо. О. Рафаил Ноица

Познајем три крста. Један крст који спасава , и то је крст Христов. Тим крстом се спасава и човек. Други крст је крст разбојника распетог са десне стране. А познајем и трећи крст којим човек може изгубити вечност. То је крст разбојника распетог са леве стране. Типови ових људи (двојица разбојника), представљају целокупно човечанство. Крст разбојника са десне стране прихвата и преузима на себе крст Христов. Крст разбојника са леве стране представља онај део човечанства који не прима крст Христов и тако се губи. И уопште, крст не можемо избећи ни на који начин. Блажени Августин

Победа над гневом једна је од највећих победа Христовог војника. Ми се обично гневимо или на оне које желимо да повратимо од греха, или на клеветнике своје. Али заборављамо при том, да је гнев смртни грех, и да желећи друге да спасемо себе губимо, по речима светог Макарија. Гнев против непријатеља обично је скопчан с другим једним опаким осећањем, на име осветољубљем. Свети Евпсихије толико је био победио страст гнева у себи, да је пред смрт од свог великог имања један део дао сиромасима а други део својим клеветницима, због којих је мучен и убијен. Он је сматрао своје клеветнике за своје добротворе. Свети Златоуст пише: „обрежимо крила гневу, и зло се неће дићи високо. Гнев је, вели, болест опака, која може погубити душе наше... Гнев је страшни огањ, што све прождире... Кад би разгневљен човек могао видети себе у тренутку гнева свога, то он не би више потребовао никаквих других савета (да се не гневи) – зато што ништа нема непријатније од лица раздраженог." Авва Амон је за себе исповедио: „ја сам провео 14 година у Скиту молећи Бога и дан и ноћ, да ми дарује победу над гневом." Свети Николај Србски

Да се трудимо да веру своју извршујемо у светим и честитим делима, и да се тиме приближимо Богу и будемо достојни наших предака, који су то знали и то чинили и за овога света, и зато ушли у Царство Небеско које је права наша Oтаџбина и Домовина. И да знамо шта је прави смисао нашег живота, да овде својом светом вером православном и животом по тој вери, заслужимо онај свет непролазни, блаженство у оном свету са блаженим небеским силама, и блаженим оцима и матерама нашим у близини Божијој, у заједници Цркве Божије, која је у слави. То говорим увек и себи и вама, браћо и сестре, јер нам ваља отићи са овога света, стати пред Судију праведнога. Приговарају нам неверници да ми православни свештеници верне не само опомињемо, него да их плашимо, плашимо смрћу. То не стоји. Ми и себи, браћо и сестре, и свима онима који имају уши да чују износимо истину. Отићи ћемо са овога света. То знају и неверници, али они не знају и неће да знају да је душа бесмртна и да она одлази пред лице Божије да прими или блаженство вечно или муку вечну. А ми то треба да знамо, да будемо они који знају шта раде. То вам стављам на душу и срце. Патријарх српски Павле

Не стиди се хришћанине да се прекрстиш са десном руком и три спојена прста пред Црквом када пролазиш, пред светињом, пред иконом на коју наиђеш у дому пријатеља свог, пред оброк да би заблагодарио Господу, пред почетак посла, након завршетка рада, када крећеш негде и када стижеш, када се молиш у цркви или код куће. Нигде се и никада не стиди да се прекрстиш десном руком у славу Божију, јер како ти њега познаш међу људима, тако ће и он тебе познати на небу јер га се ниси постидео! Свети Серафим Саровски

Православни хришћани су дужни непоколебљиво пребивати у Православљу, чувати једномисленост и нелицемерну љубав једни са другима, чувати чистоту душе и тела, чувати се злих и нечистих жеља, са умереношћу узимати храну и пиће и више од свега украшавати се - смирењем, не остављати гостољубивост, уклањати се од спорова и ни за шта сматрати почасти и славу земаљског живота, већ уместо тога очекивати плату од Бога – насладу небеским добрима. Преподобни Сергије Радоњешки