Различита су мишљења чак и код духовника, обично Црква позива све људе на причешће и каже се, са страхом Божијим и вером приступите. Са царских двери епископ или свештеник или ђакон позива и ви приступате по својој савести Светој тајни причешћа а не по неким заслугама, а не по неком достојанству. Веровали или не ако поштено гледамо нити смо заслужили нити смо достојни, ако ћемо искрено да говоримо, значи идемо по својој савести уздајући се у благодат Божију. Овако су неки од светих отаца учили, ако је свештеник рекао са страхом и вером приступите, то је сам Господ рекао, значи свештеник који држи путир у рукама је само ту једна послушна личност. Господ зове ! Ви као православни требало би да се одазивате, слично као у војсци ко је служио, кад генерал каже дођи овамо, не може се рећи нећу. Исто тако, када Господ позове, са страхом и вером приступите, ви који сте верни, који сте крштени приступајте, зовем вас због вас а не због себе. Онда морамо одговорити на то. Ако смо у цркви на служби редовно, ако поштујемо законе црквене о посту и исповести, брачној чистоти, ми онда можемо да се причешћујемо непрестано, као што и радимо. Значи људима треба оставити по савести њиховој у сагласности са духовником, свештеником и да се људи око тога не збуњују много, него да иду са вером, са страхом Божијим, достојанство и заслуге ту нема нико. А шта има ? Благодат Божија, благо даровано, значи приђи сад. Е, кад приступа Светој тајни причешћа мора човек да се растерети тих предрасуда, како ово може овако, како ово може онако. Дакле, Бог је рекао на тајној вечери: "И кад јеђаху, узе Исус хлеб и благословивши преломи га, и даваше ученицима, и рече: Узмите, једите; ово је тело моје. И узе чашу и заблагодаривши даде им говорећи: Пијте из ње сви. Јер ово је крв моја Новога завета која се пролива за многе ради отпуштења грехова."(Мт.26, 26-28) Није Он питао ни Петра, ни Павла, ни Јована, ни Јакова, ни било ког од апостола, да ли сте ви то заслужили, да ли сте постили, Богу се молили, него је једноставно рекао, узмите једите ово је тело моје и пијте ову чашу. Видите једну ствар, овде је велика тајна остала недоречена, шта је са Јудом било. Јуда је умислио да није он за то причешће, као што и данас се деси некоме човеку, каже, нисам ја за то, морам сачекати. Човече, теби је рекао онај који све зна и све може али ти је дао слободу избора и ти у тој слободи избора нећеш да узмеш, каже Павле Евдокимов у књизи "Луда љубав Божија", ипак је Јуда зграбио хлеб и вино са трпезе и утеко, значи он је побегао. Морамо водити рачуна да се не двоумимо, кад смо ушли у цркву и били на Светој литургији да се присајединимо са Богом. Али ако се нисмо спремили за причешће, ми смо се спремили за реч Јеванђеља и то је причешћивање, ако смо се спремили да чујемо беседу свештеника и то је причешћивање Богом, па смо се спремили да чујемо појање у славу Божију и то је причешћивање, дакле нисте отишли празни и нисте дошли узалуд. Али би било добро нека знају људи да се не двоуме око тога и не убеђују, нека иду у Цркву да буду људи Божији, који љубе Бога, који воле све што Христос хоће, то је победа над грехом, над смрћу, над ђаволом. Једном приликом прота Милорад Голијан архијерејски намесник за Сремску Митровицу, рекао је у беседи, узимајте причешће, благодат Божију, да Христос уђе у вас да истера нечисту силу, нема ко други. Против те деструктивне силе која делује у уму људском, у мислима, у жељама њу може истерати само онај који је јачи од тебе а то је Господ Исус Христос, онај који је за нас пострадао на Голготи, био је распет, погребен, васкрсао и вазнео се на небеса и сео са десне стране и који ће опет доћи са славом да суди живима и мртвима.

Господ је осудио смокву на бесплодност због тога, што је на поглед била само покривена лишћем, што је требало да на њој буде и плодова, којих, међутим, није било (Матеј 21:19). У примени на хришћански живот, лишће означава само спољашња дела побожности и спољашње подвиге, а плодови – унутрашње подвиге. По закону је тако: спољашња дела морају да исходе из унутрашњих стања. Али по снисхођењу према немоћима, по крајњој мери, склоности морају да се развијају заједно са делима. Ако има дела, а склоности нема и у корену, од тога ће произаћи лажљивост живота, која се састоји у томе, да би се рекло, али не постоји. У почетку, може бити, и нема тог несрећног настројења у мисли, а затим се оно неприметно појављује и собом одређује поредак живота. Код оног, ко обраћа више пажње на спољашње и пријања му, слаби пажња на срце, умиру духовна осећања и улази хладноћа. На том нивоу замире духовни живот, остаје видљивост побожности – без њене силе. Спољашње понашање је исправно, а унутра – све је супротно. Последица тога је духовна бесплодност: дела се чине, али сва она су – мртва.  

Многи се и очигледно старају да буду побожни, али пошто не пазе на реч Божије, као истинском и савршеном правилу, не полажући у томе побожност, у чему се она и састоји, већ у оном, што је угодно њиховом слепом разуму и телу и тако упадају у заблуде. Многи од њих оно што је човек написао, неприкосновено чувају, али оно што је Бог заповедио или запретио, то пренебрегавају. Реч и заповест људску чувају, а реч и заповест Божију остављају. Свуда има много таквих заблуда. Многи сматрају побожним да се уздржавају од меса у среду, петак и друге дане, а други и потпуно ништа не једу у те дане, али од злобе, зависти, клевете, злословља и другог зла, не желе ни један час да се уздрже.  

Зар мир убија? Да, мир безбожан убија. Зар срећа може погубити? Да, срећа мимо Бога и насупрот закона Божјег може погубити. Луди су они који траже такав мир, и безумни они који трче за таквом срећом. Јер у ствари не траже мир, него мач, и не трче за срећом, него за пропашћу. Шта је то мир лудих? И шта је то срећа безумних? Мир лудих је мир телесни, а срећа безумних је пировање телесно. Такав мир је хтео цар Ирод, па су га црви изели; и такву срећу хтела је Језавеља, па су је пси изели.  Како би назвали онога човека који, решен да зида кућу, смишља, како ће најпре кров да намести у ваздуху, а после да зида зидове и поставља темеље куће? Лудим и безумним. Такви су и сви они. који покушавају, да створе спољашни мир у свету без мира унутрашњег, и да створе спољашњу срећу људи без среће унутрашње. Хришћанска вера једина све што зида, зида с темеља, а темељ је Христос, тврда и неразорива стена. Тако и мир и срећу људи хришћанска вера заснива на Христу. На Христу Господу заснива се унутрашњи, благи и радосни мир, а на овоме миру заснива се спољашњи мир. Исто тако права и трајна срећа. Још боље је рећи, да је прави мир и права срећа као добро озидана кућа, а спољашњи мир и срећа јесу као спољашњи украси на кући. Пропадну ли украси, кућа ће ипак да стоји; но разори ли се кућа, зар ће украси висити у ваздуху?  О браћо моја, хришћанска наука је једина разумна наука о миру и срећи. Све друго је лудост и безумље. Јер како би могле слуге зидати дворац на имању свога господара без одобрења господаревог и без његове помоћи?  О Господе, изворе вечни правог мира и праве среће, спаси нас од мира лудих и среће безумних. Теби слава и хвала вавек. Амин. 

Не треба страховати од тога да се буде у мањини. Истина никада није била у већини. Ако “сви тако говоре”, мора да је то истина! Верник ваља да буде свестан илузорности, па и опасности ове уобичајене крилатице. Али он тога може постати свестан тек када постане довољно свестан истине коју му доноси живљена вера.

Свети Оци нас уче да не размишамо много о људима који су у бољој ситуацији од нас, и ако, они на то немају ни мање ни више права него ми. Боље је да гледамо на оне који имају исто онолико права као и ми да се налазе у некој пријатној ситуацији, а налазе се у много горој, него ли ми. Онај први начин размишљања води нас у роптање или у завист, а овај други, он нам помаже да будемо задовољни оним што имамо.  

Лакше је о Богу мислити него Му се молити. Исусову молитву говоримо просећи, као што је просјаку својствено да проси, као да ишчезавамо. Као кад слепац тражи милост, тако и ми свесни својих грехова. Моћ навике је велика ствар. А кад се молимо за друге постоји опасност да се препустимо размишљању или маштању о некој особи. То је излажење из себе и није добро. За ближње је довољно помолити се: "Господе помилуј слугу Твога... и дај му оно што је за њега корисно.

Добра жена је пре свега она која ствара дом у који муж жели да се врати. Важно је да у свему томе буде испољавање хришћанске љубави, да жена хоће да учини дом таквим да обрадује душу мужа и да се она радује његовој радости.  

Ако путници знају, рецимо, колико је каменова у калдрми пута и колико је зрна песка под калдрмом, и ако знају имена свег дрвећа и свих травки што расту покрај пута - шта им помаже све то знање, ако не знају где је пут почео, и где ће се завршити, и одакле су пошли и куда иду?   

Ево правила, заснованог на речи Божијој, за очување телесног здравља и достизања дуговечности: Да би се очувало телесно здравље и живело дуговечно, потребно је држати се следећег правила, толико истинитог колико су истините речи Божије: 1) Свим снагама треба избегавати гнев, нарочито велики, јер гнев разлива жуч по телу и, изазивајући бол у глави, шкоди здрављу и неприметно скраћује живот човека. Жустрина и јарост, по сведочанству речи Божије, скраћују дане. Стога ко се уздржава од гнева, тај не нарушава своје здравље и не одузима дане своме животу. 2) Здрав сан, вели се у речи Божијој, и умерен стомак продужавају животни век. Када је сан добар, тада је и здравље поуздано. Стога, умереност у коришћењу хране и пића може да очува и продужи живот човеку. Напротив, презасићеност храном и пићем ствара шкодљиве сокове, смета варењу хране, изазива болести које могу да скрате живот. Колера и трбобоља, уверава реч Божија, прате човека незаситог. Зато они који се пресићују или не знају мере у храни и пићу ретко дуго живе. " Јер од пресићености - уверава Писмо - многи умреше". Дакле, ко хоће да продужи свој живот, тај је дужан да љуби уздржање у храни и пићу. 3) Корисно је уздржавати се од претераног узимања хране, а још је корисније уздржавати се прекомерне употребе вина, јер оно смањује крепост, погодује појави епилептичних напада, једном речју, скраћује дане живота ономе ко не одолева вину (бива савладан вином). Речено је у Светом Писму: "Умножава пијанство помамност безумног на спотицање, умањује снагу и рањава је. Јер претеривање у вину многе погуби." Стога, ко се уздржава од вина, које скраћује живот тихом ватром, тај може да сачува угодно своје здравље и да продужи дане свога живота. 4) Ради достизања дубоке старости свакако треба избегавати недопустиве везе једног пола са другим, јер они који се предају овом пороку и сличним нечистотама противним седмој заповести, подлежу, поред опште раслабљености тела, разним болестима које скраћују живот. "Прељубочинац, из скудоумља, уверава Свето Писмо, - погибељ души својој спрема, а болести и развратност ће претрпети." 5) Неће нарушити јачину својих снага и неће осушити кости своје онај ко се стара, уздајући се на Бога, да нема у срцу жалости, јер жалост разједа срце и потпуно разара снагу човека. "Жалост доноси смрт" - тврди реч Божија. 6) Сам Господ обећава дуговечност свој деци која поштују и прослављају родитеље своје, нарочито духовне оце, која испуњавају све њихове свете жеље са детињом љубављу. Ево Његове речи: "Поштуј оца твога и матер твоју, да ти добро буде и да дуго поживиш на земљи". Завршавам ово правило овим речима: имај страха Господњег, моли се Божијој Мајци, и Она ће ти помоћи да овладаш овим врлинама.