Једног поподнева, кад се враћао из Халкиде, пролазио је поред cркве Преподобног Јована. Побожно је ушао, запалио велику свећу и продужио ка главном храму, који се налази са леве стране. Крипти се приближио са страхопоштовањем и радошћу и затим клекнуо испред ње. Ту се неко време молио. Неки људи, који су такође дошли у светилиште, почели су да негодују због његовог оклевања. Старац је устао, целивао свете мошти и прешао у други део светилишта како не би сметао осталима. Стајао је тамо и с радошћу посматрао лобању преподобног. Међутим, приметио је да се свете мошти покрећу и да мењају свој положај, зависно од особе која им се поклања. Отац Јаков се зачудио, усредсредио пажњу и приметио да се то уистину догађа. Тада се одважио да запита преподобног: "Преподобни мој, зашто некима допушташ да те додирну уснама, некима пружаш своју руку, некима окрећеш главу да би је гледали, некима се осмехујеш а од неких одвраћаш главу?" Истог часа добио је одговор: "Знај, Јакове, да нису сви овде дошли да би ми изразили своје поштовање. Неки су дошли због истинске побожности, неки су дошли држећи руке на леђима а неки су овде из пуке радозналости." Отац Јаков удостојио се оваквог дара још неколико пута. Другим речима, виђао је да свете мошти заузимају или положај добродошлице или положај одбијања, што је зависило од унутрашњег стања особе која им је приступала.

У мисионарској делатности треба примењивати истанчане методе како би друге душе примиле оно што им нудимо - речи или књиге - без рђавих реакција. Још нешто: што мање речи. Речи парају уши, а често и нервирају људе. Одјек, напротив, налазе молитва и живот. Живот усхићује, препорађа и преображава, док речи остају бесплодне. Најбољи мисионарски рад остварује се нашим примером, љубављу и благошћу.  

Господ нам је заповедио да волимо непријатеље, и ко то испуњава, уподобљава се Господу. Волети непријатеље могућно је само уз помоћ благодати Духа Светог. Зато, ако те неко увреди, моли се Богу за тог човека. Тако ћеш сачувати мир у души и благодат Божију. А ако ропћеш и ругаш се своме старешини, онда ћеш и сам постати разјарен као и он и испуниће се на теби речи пророка Давида који вели за Господа: Са Светима поступаш свето, а са неваљалима насупрот њима (Пс.18,26).  

Јесу ли те људи увредили? Јесу ли ти се непријатељи осветили а пријатељи те изневерили? Не тугуј, него се сети Христа! Он је трпео више увреда, непријатељи су се њему страшније светили, а у последњем часу сви су Га пријатељи напустили. Он је праштао и био је увек спокојан. Кад је на крсту издисао, молио је Бога, да опрости онима који Га на крст заковаше! Како је то пространа и велика душа! Опрости и ти! Мање су увреде, које ти подносиш. Освета је у мојим рукама, рекао је Бог. Сети се, да има пуно створова теби равних, који од тебе посведневно примају увреде. Ти то не осећаш, али они знају и трпе. Христос никога није увредио. Он је мрава на путу обилазио, па је ипак драговољно сносио многе увреде од људи. А ти не можеш да отрпиш увреде, ти, који их са сваком стопом наносиш своме ближњему. Треба да знаш, да погрешке, које према теби чине људи, чине их из слабости своје, и онда ће ти лако бити опростити им. Научи се, да сажаљеваш грешнике, а не да их осуђујеш. Онај који греши сажаљења је достојан, јер он греши зато, што не може себе да савлада, да не греши. То су људи слабе воље, од малена рђаво упућени. Они сами највише пате од свога греха. Место срчбе на њих, боље је пружи им какав добар савет. Није јунак, који може да учини зло, него, који га може да отрпи. Ко опрости већи је од онога, који се наљути. Ко претрпи до краја, биће спашен. Само онда, кад се будеш навикао да трпиш и опрашташ људима, само онда моћи ћеш да се молиш Богу, да Он теби опрости.

Треба да очистимо срце, да стекнемо душевну чистоту, односно искреност, честитост, несебичност, смирење, доброту, незлобивост, дух самопожртвовања. На тај начин човек се срођује са Богом и у њему тада почива благодат Божија. Ако неко има телесну чистоту, али не и душевну, у њему не почива Бог, јер у таквом човеку живи лукавство, гордост, злоба... Читав његов живот тада је једна велика обмана. Своју борбу отпочните од труда у стицању душевне чистоте.  

Ништа нема драгоценије од молитве у животу човечијем. Она и немогуће чини могућим, тешко чини лаким, неугодно претвара у угодно. Молитва је толико потребна човековој души, колико и ваздух дисању. Ко се не моли, тај је лишен разговора са Богом, сличан је неплодном дрвету које се сече и у огањ баца (Мат.7,19).

Људи су променљиви као ветар. Данас су за тебе, сутра су против тебе. Ко може ветар да заустави, и ко може свету угодити? Ако сваком гледаш да учиниш на вољу, сигурно ћеш себи учинити невољу. Јеванђеље каже: Премудрост простима. Будимо пред светом ништа, да бисмо пред Богом били ишта. Истина је вечна и ко се држи истине, истина ће и да га чува у његовом животу, јер је Господ сам рекао: "Ја сам Пут и Истина и Живот". Исак Сирин каже у 10. веку: "Једва да се нађе нека племенита душа која искрено љуби Господа." Будимо искрени према Господу као према себи. Као што се и ми не можемо одрећи себе, тако се и Господ не може одрећи нас, јер смо ми Његова творевина. Молимо се Господу макар колико се људи нама моле да им чинимо добро, и чинимо добро другима колико желимо да они нама чине добро. Не везујмо се за земљу, него се везујмо за Небо. Земља остаје, а Небо вечно траје и за вечни живот који не пролази, свако треба духом да се преобрази.

Смиреност је дакле, браћо и сестре, мајка свију еванђелских врлина, јер се Бог гордима противи, а смиреним даје благодат. Онај коме се Бог противи, јер се уствари тај грешник противи Богу, тај не може имати никакву благодат, никакав напредак ни у чему. Он ће задобити вечну пропаст, ако се не покаје. Смиреност је дакле темељ и основа свију еванђелских врлина. То не значи бити пасиван, није то мртвило духовно. Напротив, смиреност захтева једну огромну снагу да у себи савладамо гордост, онај грех који је анђела претворио у ђавола. И ту смиреност имала је Света Богородица, и оне одлике које су Њу удостојиле да буде мајка Сина Божијега то су ево, те духовне одлике, духовне вредности које је Она, уз помоћ благодати Божије, али лично остварила. Зато Свети Јован Златоусти опомиње родитеље хришћане на ту важност, да се труде да у својим кћерима и синовима те вредности развију. "Ти се", вели, "трудиш да својој кћери спремиш богате дарове, да је оденеш у свилу и кадифу, да је украсиш златним украсима, а погледај Ону која је изабрана да буде мајка Сина Божијега!" "Сва лепота кћери цареве је унутра", вели пророк Давид (Псл. 45, 13). У томе се треба трудити: да кћи и син ту лепоту унутрашњу задобију и да је одржавају. То да буде основна и главна дужност родитеља, мајки особито! Не значи, дабоме, да се родитељи не брину и за материјалне потребе своје деце, да им припреме могућност да могу самостално да живот почну и да га воде. Али изнад свега је: да се труде да својим животом и својом вером православном допринесу да та деца задобију ове врлине унутрашње, почевши са смиреношћу па редом до љубави која је свеза савршенства, најсавршенија од свих врлина. 

Бриге о свакодневним стварима као магла прекривају мисаони хоризонт душе, помрачују очи срца и свезују душу. Стога се немој узнемиравати ни око чега, него, према поуци духовног апостола, сву своју тугу и бригу положи на Господа. Не губи време: То је најава нових и већих доброчинстава Господњих према теби! 

Ништа боље није него сећати се Христа. Сећати Га се сваки дан, сваки час. Онај ко Га се сећа неће погрешити, и што је главно, никад му живот неће бити тежак и несносан. Зашто би се ја угледао на људе, који, не знам како да су добри, ипак имају свих мана, које вешто крију? Христос се за то и родио као човек да би нам могао послужити као пример живота. Живот Његов испреплетан је био радошћу и жалошћу, Он се замарао и одмарао, гладнио и жеднио, веселио и туговао, исто као и ми. За сваку прилику у животу пружа нам Он пример поступања. Зато и велим: треба се увек сећати Христа!