Са годинама и старошћу, неминовно се у човека усељавају песимизам и депресија, очајање и доживљај апсурда, са убрзаним саморазарањем услед попуштања, најпре духовно-душевне, а онда и физичке, пре свега имунолошке одбране. Давање смисла овој, до краја несхватљивој борби између живота и смрти (никад се не бих усудио да кажем нагона смрти), не само да продужава живот и ствара услове за уравнотежену, па и мудру старост и често мирније и безболније умирање, већ испуњава човека љубављу према животу и људима, проширује његову личност и зрачи истинском жељом да пружи другим људима помоћ. Живот се онда завршава као зрео плод који падне са гране живота, не да иструли већ да послужи као семе новом животу.

На породицу пада велики део одговорности за духовно стање човека. Да би се деца ослободила разних унутрашњих проблема, нису довољни савети, принуда, логика и претње. Од свега тога бива, уствари, још горе. Стање се поправља само освећењем родитеља. Постаните свети, па нећете имати никакав проблем са својом децом. Светост родитеља ослобађа децу од проблема. Деца желе крај себе свете људе, испуњене љубављу: људе који их неће застрашивати, нити ће се ограничавати на изрицање поука, него ће им пружати свети живот и молитве. Ви, родитељи, молите се ћутке и са рукама уздигнутим ка Господу Христу, па ћете тајанствено грлити своју децу. А када су немирна, предузмите неке педагошке мере, али не вршите притисак на њих. Првенствено треба да се молите.

А срце наше биће чисто, ако се ми будемо трудили да га очистимо од греха. Ђаво убацује у ум наш и срце наше зле мисли, грешне мисли. Ако се ми будемо трудили свом силом и снагом да те мисли одгонимо од себе, онда ће срце наше бити чисто. Али, ако ђаво нађе у нама помоћнике своје и ми се будемо задржавали на тим грешним мислима, будемо их гојили, подгревали и оне буду расле и израсле у грех, сами ћемо бити одговорни. Више пута и ми, а поготову људи овога света, неверници, кажу: "Покажите нам Бога па ћемо и ми веровати". Не схватају, дакле, да је срце то огледало, то око којим се Бог може видети. А какво је наше и њихово срце, колико је помрачено гресима да се у њему не може огледати ни видети Бог Свесилни и Свечисти! То дакле, имати у виду. 

Тело је слуга душе, а душа је царица. Због тога изнуривање тела болестима представља милосрђе Господње, будући да од њега слабе страсти и човек долази себи. Уосталом, и сама телесна болест се понекад рађа од страсти. Одбаци грех и неће бити ни болести, будући да болести код нас бивају због греха, као што тврди Свети Василије Велики.  

Који претрпи до краја тај ће се спасти (Мт.10,22). А имамо ли ми шта да трпимо? У томе ни код кога нема недостатака. Код свакога је поприште трпљења широко, а тиме је и спасење блиско. Претрпи све до краја и спашћеш се. Ипак, треба знати трпети, јер се иначе може десити да се трпи а да се нема никакве користи.  Најпре чувај свету веру и води беспрекоран живот који јој је сагласан. Сваки грех који се деси одмах чисти покајањем. Друго, све што наилази да се отрпи примај као из руке Божије, тврдо се сећајући да без Његове воље ништа не бива. Треће, верујући да све што долази од Господа бива на добро наших душа, искрено захваљуј Богу, благодарећи и за жалости и за утехе. Четврто, заволи жалости због велике спасоносности коју садрже и разбуди у себи жеђ за њима као за пићем, додуше горким, али лековитим. Пето, ceћaj се да несрећу не треба да одбацујеш као тесну одећу, већ да је претрпиш. Њу свакако мораш претрпети. Онда је боље да је претрпиш хришћански. Роптање не избавља од беде него је само отежава, а смирена потчињеност одлукама промисла Божијег, и благодушност несрећи одузимају тежину. Шесто, сматрај себе заслужним још веће несреће. Јер, кад би Господ хтео да са тобом поступи по правди, какву би беду само имао да поднесеш! Седмо, изнад свега се моли, и милостиви Господ ћe ти дати чврстину духа, при којој ће ти се чинити да се и нема шта трпети, док ћe се други чудити величини твојих искушења.

Тело није непријатељ душе , нити је оно њена ,,мрачна тамница ''. Напротив, оно је, заједно са душом, позвано да освећује и да слави Бога. Лепо је речено: Душа без тела - то је авет , а тело без душе - лешина. Дакле, цео човек мора да буде укључен у подвиг угађања Богу; циљ му је да се исправи и да се кроз повратак оригиналном себи, бар мало приближи Богу. Међутим, да би човек био целосно способан да се и телом и душом принесе на жртву, он мора да нађе склад између душе и тела, мора да оствари симфонију у којој ће и душа и тело сазвучно да славе Бога.   

Многи верници су долазили са питањима и жаљењем што им се синови нису оженили или се дрогирају, пију и слично. А ја им одговарам: „Ви сте народ наопак, ви се више везујете за гатаре и врачаре, за побратимство, а само себе више окивате, а од Бога сте се удаљили. Немојте ништа да се чудите шта вас сналази. Ви би хтели кад би могло некако пречицом у Рај, да се некако провучете у Рај, али без муке и труда, и то не оним путем који Црква прописује, него онако како вама одговара, да не постите, не молите се, да се не исповедате и остало, па радите празником и недељом, и тако. Е па тако не може. Него се вратите на почетак, полако, па онда изнова новим путем, на мала врата, а не на широка којим ви сада идете у пропаст. Кајте се, исповедајте се својим свештеницима, поверавајте се и молитве уплаћујте за своје и живе и умрле, да и њима, прецима буде лакше тамо, они су ваши. Добро чините, помажите немоћне, зло ником ни да помислите а камоли да учините, да не сведочите криво, и друго тамо све лепо пише у Божјим заповестима, тада ће и вашој деци бити боље, а и децу учите да се поправе и да држе Божји закон. Постите среду и петак, обавезно и све постове, то одгони нечисту силу од човека, деце, не може онда порок њима да овлада, заштићени су, онда родитеље поштујте, да неко проклетство не заслужите, да их у болести и погледате и да имају храну и све пристојно, то значи и свекра и свекрву, немојте туђе отимати, немојте славља у постове правити, празнике поштујте, недељом немојте никада радити да не би гњев Божји навукли на дом ваш. Све што недељом урадите и празником, од тога користи имати нећете. Светињу брака држите, па ће и деца Благослов имати и успеће у животу, и Кумове своје поштујте…”

''...Имао сам учитеља каратеа, Јапанца, Бог да му прости. Он нас је све занео оштрином, коју нам је проповедао. Говорио је: ''Буди пристојан и коректан, буди пажљив. Али ако ти неко дирне кожу, уђи му у кости, а ко ти дирне кости сатри га, да више не постоји.'' Видите, ту нема Христа. Ту нема љубави, жртве и оног савршеног што нам је Христос дао, приковавши себе на крст ради нас и давши нам улазак у Његово Небеско Царство. Где је крај томе? То је самоуништење, гледано на дуже стазе. Свака мржња је мач са две оштрице - једна сече напред, а друга назад. Такво страшно помрачење у мржњи је осетио свако од нас. Тада свог противника видите као кроз цев, заслепљени мржњом...а Христос нам је дао рецепт савршене љубави; ''Љубите ближњега свога као самога себе.''  

У једном виђењу једном човеку откривено следеће, у трену када му је Господ показао и рај и ад: "Видео сам у аду оне, које нисам желео тамо да видим. И у рају сам видео оне, које нисам очекивао тамо да видим ". Људи које осуђујемо могу да се нађу у рају. А постоје људи, за које други мисле да се спасавају, а они тону у ад. Поред тога, има још један доказ који ме је поразио: "Срео сам у аду велики број ревнитеља. Ад је био пун ревнитеља". А зашто? Зато што су осуђивали, и нису имали саосећања за друге људе. И због тога је према речима Нила Мироточивог, онај који осуђује брата гори од демона. Осуђивање одгони благодат Светог духа, и тај човек чини три пута више зла. И на другом месту је још речено да онај који осуђује ближњега је антихрист, због тога што заузима престо Христа Судије, Који је Једини Праведан Судија. И због тога онај који осуђује овако расуђује: "Овима је потребно то, а овима - ово. Ови треба да се предају анатеми, а ови други - овоме, а трећи - нечему трећем". И због тога он већ суди заузимајући Христов престо, Који је Једини Истинити и Праведни Судија.  

Покајање није само исповест у цркви, то је цео човеков живот у покајању. У покајничком осећању. До саме смрти морамо да чувамо ово осећање, стално умом морамо да будемо у паклу, то јест, да искрено сматрамо да смо достојни пакла, али не да очајавамо већ се уздамо у милосрђе Божије. Уколико човек изгуби ово осећање своје непотребности изгубиће благодат.