Лењост је велики порок и рачуна се међу смртне грехе; зато и треба себе приморавати на извршавање својих обавеза, молити Бога за помоћ, не уздајући се у своју снагу. Он ће, видећи такву нашу добровољност, дати снагу и чврстину и помоћи ће да се савлада ослабљена лењост; али без нашег старања и добровољности и Бог неће помоћи. А у случају слабости и немоћи нека наше неделовање замене: саосећање, самилост и смиреност. Жалите се на лењост. Да, она често напада оне који се труде у побожности, а ако се погреши често превладава. Ради изгона те страсти Свети Оци саветују да се држимо сећања на смрт, мука вечних и блаженства праведних, руководећи се при томе смиреношћу, која, спуштајући на нас милост Божију, потпуно ослобађа ропства лењости. Противници су лењости бодрост и страх Божији.  

Дошао младић код духовника са питањем: "Зашто ми се дешавају лоше ствари у животу?" Духовник се замисли па му беше жао младића па му рече: "Дођи сутра дете да се помолим ноћас Богу за тебе". Када је сутра дан он дошао страц га већ дочека на вратима: "Слушај ме овако сине; Први пут кад ти се десила незгода, када је твој друг настрадао, ти си преживео. За то требаш захвали молтвама твоје мајке. Други пут кад си упао у реку са пријатељеима .Обоје су се удавили тебе су пронашли. И за то захвали својој побожној баки која је цели живот постила и ишла у цркву. Трећи пут си заспао са упаљеном грејалицом која је захватила кревет. Верујем да се ни сам не сећаш ко те је пробудио из сна. За то мораш захвалити твом поштеном оцу који је радио цели живот и са смирењем подносио сваку невољу због тебе. Сећаш се оно кад си за секунд избегао стабло док си секао дрва. Једна старица којој си стално уносио дрва док је била жива, сузама ти захваљивала и хвалила Бога због тебе". Старац хтеде да настави даље али га младић видно уплашен и изненађен упита: "A, одкуд ви то све знате?" "Реко ми Онај који све зна"  - одговори старац. "Добра дела љубави и молитве све у вечности стоје; иди и ти сине па учини нешто за будуће твоје. И док наиђу тешка времена и хладан ветар невоље у будућности почне да дува, шапат твоје топле молитве у хладним данима децу ће да ти чува.

Кад  год је неко гладног нахранио или жедног напојио, кад год је болесног посетио, кад год је некога за опроштај замолио или неком опростио, кад год је неко неког утешио или није неког осудио и оклеветао, кад год се неко радовао успеху и части другог... Учинио је царство Божје опипљивим и реалним.  

Неки се људи боје поста, мада Црква назива Велики пост “светло време поста”. Православни монаси – испосници, као Антоније Велики и многи други, постили су целог свог живота, били здрави и дуго поживели. Лекари нам препоручују извесне дијете и ми се тога слепо држимо. Зашто онда не бисмо послушали Бога, који је највећи видар и који нам пост препоручује као благотворан лек и за душу и за тело? Зар не видимо оне, који сувише једу и пију, како пате од тешких и неизлечивих болести и како млади умиру?    

Кад је Свети Сава, пре 800 година, у Дому Спасовом, у Жичи говорио своју познату Беседу о Правој вери, он је говорио не о „конзервирању“ него о обновљењу вере, обновљењу живота у Христу, о живом животу и путу који води у живот, а не о стерилном тапкању у месту, и фарисејском конзерваторском „не узми“, „не дотакни се“. Што се тиче Светог Причешћа и става Светог Саве о њему, читајмо Студентички типик, главу 5: О Св. Литургији, али притом не говоримо да је то „само за монахе“, јер је он (Свети Сава) учио од Св. Василија и Св. Златоуста: да је разлика између монахa и лаика само у заветима девствености, а не у чешћем или ређем Причешћу, јер је само оно (свето Причешће), „за всјех и всја“ мерило учешћа свих верујућих у Једноме и Јединоме Телу Христовом.  Вера, Црква, Света Литургија, Истина, Живот хришћански не „чувају се“ ничим другим осим само живим животом у Вечноживоме Христу, животворном благодаћу Духа Светога. Или речено псаламски: Окушајте и видите (дознајте), како је Благ Господ! Тело Христово примите, Источника Бесмртнога окусите - Светим и честим Причешћем!

Не брините се (Мт.6,32). Али, како онда да се живи ? Треба да се једе, пије, одева. Међутим, Спаситељ не говори: "Не радите ништа", него - "Не брините се. Не морите себе бригом која вас једе дан и ноћ и не даје вам мира ни на трен". Таква брига је греховна болест. Она показује да се човек ослања на себе, и да је заборавио на Бога, и да све у вези са собом хоће да уреди једино на основу свога труда, да све што му треба хоће да добије и да га затим очува својим способностима. Он се ухватио срцем својим за оно што има, и мисли да на њему може почивати као на чврстој основи. Љубав према имању га је везала и он само мисли о томе како да што више згрне у своје руке. Тај мамон је њему заменио Бога. Ти, међутим, ако је до труда - труди се, али немој да те мори зла брига. Очекуј сваки успех од Бога и у Његове руке се предај. Све што доживиш примај као дар из Господње руке и у чврстој нади очекуј продужење Његове милости. Ако Бог xoћe од свег богаташевог имања у једној минути може да не остане ништа. Све је пролазно као прах. Зар онда због тога мучити себе ? Не брините се !

Када имамо Христа у срцу, у свему смо задовољни: и непријатност нам је као посебна пријатност, и горко као слатко, и глад као ситост, и туга као радост; а када у срцу нема Христа, човек је онда у свему незадовољан и ни у чему не налази срећу: ни у здрављу ни у угодностима, ни у чиновима и почастима, ни у разоноди - ни у чему. Ах, како је човеку неопходан Христос, Животодавац и Спаситељ душа наших! Како је неопходно ради Христа и гладовати, и бити жедан, и мање спавати, и једноставније се одевати, и све подносити са спокојством, трпељивошћу и незлобивим духом. 

Крст је знак изабраности Божије, печат Христов. Тим печатом Христос запечаћује своје! Анђели Бога Сведржитеља изображавају тај знак на онима које Бог љуби!  "Ако видиш некога рекао је преподобни Марко Подвижник - да живи без мука, у сталном благостању, знај да га после смрти очекује немилосрдни суд". Сви свети су сматрали за неспорну истину да је онога ко живи без мука - Бог заборавио. He тражи, каже један од њих, хришћанско савршенство у људским добрим делима: њега ту нема; оно се тајанствено чува у Крсту Христовом. Каква год добра дела да су чинили свети, они су их сматрали недовољним и несавршеним уколико их не овенча Крст Христов, уколико их не запечати и не осведочи печат Христов.  Путем који чува херувим проћи ће само они који уз себе буду имали рукописе запечаћене Христовим печатом. 

Душевне болнице биле би празне кад би се хришћани исповедали православно, чисто и искрено, смерно и са послушношћу, духовнику који поседује расуђивање, па нека је мало и строг. Па после да се достојно причешћују. Онда никога не би мучила тескоба, проблеми са великим искушењима. Треба да знате да све потиче од егоизма, непослушности и рђавих помисли. Послушност је живот, непослушност је смрт.

За човека у коме се умножи благодат, страх од смрти на путу ка жељеној праведности постаје ништаван. Он у својој души налази многе разлоге по којима је, ради страха Божијег, готов да трпи невоље као нешто што му припада. Тада све што је непријатно телу и што може да му причини страдање у његовим очима изгледа ништавно у поређењу са оним чему се он нада у будућности. Уколико се, пак, у човеку умањи благодат, дешава се супротно реченоме. Тада код њега познање на основу истраживања (које се ослања само на опипљиво) постаје јаче од вере. Он већ нема наду у Бога при сваком делу и промисао Божији о човеку почиње да схвата другачије. Такав човек се постојано подвргава страховима због замки оних који својим стрелама стрељају у мраку (Пс.10,2).