Испитујући милосрђе које је заповедио Господ, видим и несагледиви бездан и висину која измиче погледима; Он нам је заповедио: Будите дакле милостиви, као и Отац ваш што је милостив (Лк. 6,36). Да бисмо испунили ту заповест, потребно је да постанемо онолико милосрдни, колико је милосрдан бесконачно милосрдни Господ. Широка је, Господе, заповест Твоја веома! (Пс. 118). Ко ће моћи да је и на делу сасвим испуни? Осим онога ко је, понесен Духом Твојим Светим, оставио малој деци својствен неспретан и спор ход путем заповести Твојих и почиње да џиновским корацима граби њиме, више да лети него да хода – да лети на крилима Духа. Но ја, грешник, мрачни грешник, како год погледам у себе увек видим помешаност добра са злом коју је људском роду донео његов праотац, који је дрско и грешно окусио са дрвета познања добра и зла. Ја људима делујем милосрдан. Али кад тачно погледам себе, кад истражим себе, проналазим само глупу маску милосрђа. У мени је милосрдна сујета; у мени су милосрдне страсти; у мени је милосрдна користољубивост; у мени је милосрдна крв; али да ме на милосрђе покрене заповест Христова, чиста и света – то у себи не налазим. Кад се пак ја, мрачни грешник, накратко пренем и пожелим да будем милосрдан, сходно заповести Христовој, онда видим како треба да учиним тешко насиље над својим срцем. Света заповест показује слабост мога срца и њоме убеђен ја схватам да сам, мада по природи милосрдан, у односу на Јеванђеље заправо немилосрдан и човекомрзац. Моје срце пристаје да буде милосрдно по покретима крви; али да буде милосрдно по заповести Христовој, то је за њега – распеће. Тако, видећи себе и поредећи своје стање са оним које је Јеванђеље одредило за ученика Христовог, налазим да иако имам природно расположење за милосрђе, не треба да поверавам себе том природном расположењу, него треба да га умртвљујем. Обавезан сам да принудим себе на милосрђе сходно заповестима Јеванђеља, чак и ако је то повезано са насиљем над срцем које у себи носи свим људима заједничку заразу греха. Природно милосрђе, као производ тела и крви, не може да представља богоугодну добродетељ. И не само то! Оно је у непријатељству са јеванђелским заповестима! Ради његовог умртвљења донет је на земљу јеванђелски мач. Они који су вођени природним милосрђем пребивају у мраку, под утицајем љутог и свезлобног кнеза овога света.  Господ, Спаситељ света, у време Свога пребивања на земљи, саопштио је једном Својим ученицима како треба да иде у Јерусалим, да тамо много пострада, буде убијен и у трећи дан да васкрсне. Тада је врховни апостол, свети Петар, покренут природним милосрђем, почео је да противречи Господу. Боже сачувај, Господе! – рекао је он – То неће бити од Тебе! На ову изјаву природног саосећања и милосрђа Господ је светом Петру одговорио: Иди од мене сатано! Саблазан си ми, јер не мислиш што је Божије него што је људско. Зар је у устима Богочовека реч «сатано» била само прекор? Сачувај Боже од таквог Богохуљења! Овом речју Господ показује да се мисли и осећања палог човека налазе под влашћу сатане, мада наоко делују добра; човеково деловање према поривима његовог срца слива се у једно са деловањем сатане. Толико је наша природа повређена страшним падом! Тада, прича даље Јеванђеље, Исус рече ученицима Својим: Ако ко хоће за мном ићи, нека се одрекне себе, и узме крст свој и за мном иде. Јер ко хоће живот свој да сачува, изгубиће га; а ко изгуби живот свој Мене ради, наћи ће га. Треба умртвити то милосрђе које потиче од крви; треба тражити милосрђе чији је узрок и извор – светла и света заповест Христова; она је – Дух, она је – живот вечни.

Које је то неупоредиво добро и благо које траже и којим живе хришћани? Сам Господ. Он се ни са чим не може упоредити, јер је све, колико год да је добара, од Њега потекло, и Он је наследство и живот хришћанима. Господ је – вели Пророк – удео наслеђа мога и чаше моје (Пс. 15,5). И ништа друго не тражи од људи то јединствено Благо и Добро, дакле Бог - ни злато, ни сребро, ни имање, ни животиње, нити било шта друго од земаљских ствари које је Он Сам све створио – осим истинске вере и срчане љубави према Њему. Ради њих он човека удостојава да стекне ово прекрасно и јединствено добро: таква душа бива удостојена да достигне причасност Духу Светоме и од тада постаје достојна општења са Христом. Ако човек најпре сам не постане повод, привукавши својом љубављу љубав Божију, он неће пронаћи ни задобити за своју душу то драгоцено и јединствено благо. И свак је слободном вољом душе узрочник свога живота или своје смрти; јер у зависности од тога чему душа даје своју природну љубав, она привлачи к себи или живот или смрт, како и Свето Писмо каже: Пред човеком су живот и смрт, и што пожели даће му се (Сир. 15,17); чак и недостојни људи када би се променили проналазили су тај живот. Заиста, како вели апостол, Бог хоће да се сви људи спасу и да дођу у познање истине (1. Тим. 2,4). Но, до тога неће доћи ако своју природну љубав и добру вољу не буду посветили Богу; јер Господ неће на силу, него гледа човека и види вољу и љубав човекову – на коју страну он нагиње и где је његова љубав. Ако Бог види да је љубав човекове душе усмерена ка Њему, онда долази и усељава се у њу. Онда Он припада души која га љуби и она припада Њему, јер другачије не може да буде: ако Бог не добије од човека повод, то јест љубав према Њему и веру, Он неће постати човеков живот, неће постати оно једино и најдрагоценије што је човек стекао. Дакле, као што је речено, свако може да пружи повод да добије живот и завет, кад верује у Бога и љуби Га више од свега видљивог, јер то је оно главно што Бог тражи од човека. Таква душа је већа и узвишенија од читавог света, са свом његовом премудрошћу и славом и богатством и изобиљем, и свим његовим знањем и свим његовим благом, јер она је поверовала у једино Благо и заволела једино Добро, презревши сву спољашњу лепоту и славу, и одрекавши се незнабожачких наслада и светских мудрости. Тек тада она може да окуси истинско Добро и присаједини се јединој Лепоти.

Љубав је Божји дар свим људима. Она је ослобођена од свих закона, људских и природних и узвишенија од свих дужности. Не знајући прописе закона нити имена дужности, љубав их испуњава и превазилази као што сунчев сјај превазилази рефлексирани сјај камења и звезда. Анализа убија љубав. Зато је наука тако хладна. Зато се не говори о лепоти знања, но само о користи од знања. Заљубљен човек не пита ни за род, ни за године, ни за богатство своје љубљене. Љубав отпушта интелект као непотребног шпијуна – али зато сједињује три луча у једно: ум, срце и душу – и пали их у један пламен. Насупрот љубави је мржња. Ко мрзи цео свет, тај не може волети ни себе. Ко мрзи цео свет, тај презире самог себе, и баца самом себи дневна уживања као што се баца комад псу. Ко мрзи цео свет, тај оглашава рат целом свету. Зато,… волите се људи,… јер је то и Божја воља.

Од парохијана нико не тражи да верују свештенику. Ми верујемо Богу, а свештеници су само Његове слуге и оруђа испуњења Његове воље. Неко је рекао: „струја иде и кроз рђаву жицу“. Тако се и благодат предаје и преко недостојног. По тачној мисли светог Јована Златоустог: „ми сами, који седимо на катедри и учимо, везани смо гресима. Тим пре, не очајавајмо у човекољубљу Божијем и не приписујмо Му суровост. Због тога је Бог и попустио самим свештеницима да робују страстима да би из сопственог искуства научили да се снисходљиво односе према другима“. Представимо себи да у храму не служи грешни баћушка, већ Архангел Михаило. Након првог разговора са нама он би се запалио праведним гневом и од нас би остала само хрпица пепела. Уопште, овај аргумент се може поредити са одбијањем прихватања медицинске помоћи због похлепе савремене медицине. Много је очигледнији финансијски интерес појединих лекара у шта се убеђују сви који дођу у болницу. Али из неког разлога се људи због тога не одричу медицине. А када се поведе реч о много важнијем – о здрављу душе, наводе се све могуће измишљотине само да се не иде у храм. Био је следећи случај. Један монах је живео у пустињи и њему је долазио свештеник да га причести. И ето, једном је чуо да свештеник који га причешћује блудничи. Тада је почео да одбија да се причести. Те исте ноћи је имао виђење да из златног бунара са кристалном водом са златним ведром узима воду губавац. И глас Божији који је рекао: „Видиш како вода остаје чиста иако је даје губавац. Тако и благодат не зависи од онога који је даје.“ Након тога је пустињак поново почео да се причешћује код свештеника, не разматрајући да ли је он праведан или грешан. Међутим, ако размислимо видећемо да су сва ова оправдања ништавна. Зар се може игнорисати директна воља Господа Бога, позивајући се на грехе свештеника? „Ко си ти што осуђујеш туђега слугу? Својему господару он стоји или пада. Али ће стајати, јер је Бог моћан да га усправи“ (Рим. 14:4).

Грех је главна препрека људској прозорљивости. Када би савремени човек мање наседао клопкама у које га увлаче зле силе, извесно је да би се изменила и читава наша планета у којој централно место заузима човек. Ми се, ето, дивимо величанственим достигнућима, која нас упознају са најскривенијим областима Сунчевог система, а испуштамо из вида да је и сам човеков мисаони механизам, један екран, који уколико је чист у стању је да нам представи исте оне слике које нам пружа и ТВ пријемник. Шта је то што замагљује људски екран? То је пре свега претерана усмереност човека ка овоземаљском животу. Када би се савремени човек ослободио овоземаљских брига и свој поглед и начин живота усмерио Богу и његов мисаоно визуелни механизам односно екран би био знатно чистији. Свети људи дакле могу, да се, понекад, за трен пренесу на други крај Земљине кугле? Како да не, па Свети Јован Кронштатски се у појединим случајевима хитног исцељивања преносио у најудаљеније крајеве Русије. Светом Симеону Богослову је било допуштено да сагледа многа митарства, али то је из потребе, баш као што је и Светом Павлу Господ допустио да сагледа неке делове духовног света. Обична радозналост се напаја путем негативне енергије и сваки такав излет је прожет демонским силама и ко само једном уђе у тај демонски свет касније се веома тешко из њега извлачи. Понављам, Бог ништа не чини на показ. Сви велики духовници, па и свеци, ма како да располажу обиљем Божанске енергије, себе увек сматрају великим грешницима, чак нижим бићима. Уколико би поступали супротно, односно, злоупотребили ту Божанску енергију на некакве астралне излете, зачас би се нашли са оне стране добра, у свету негативне енергије, што опет, чак и за њих бива погубно. Божанска енергија, као што је нпр. Благодат, мора се итекако чувати и употребљавати на узвишене задатке, које Господ Бог поставља пред духовником. Ниједан од анђела, па и Спаситељ, нису урадили у духовном свету ни показ, већ само ако је потреба изискивала.

Сва је глава болесна  и све је срце изнемогло (Ис. 1, 5).  Бог је источник здравља, браћо, Бог Саваот. Изађите на висину Божју ви, којима се глава мути од излишних послова и још излишнијих брига, и надахните се здрављем, које од Бога, само од Бога долази. Глава болесна - то су вође и старешине народне, срце изнемогло - то је народ. Пророк представља цео један народ као једно тело, и показује како и са телом народним бива онако исто као и са телом човечјим, наиме: кад је један орган тела болестан, то је само тај орган болестан, али од болести тога једног органа осећа изнемоглост цело тело. Такоје било и у народу Израиљском: глава је оболела, и од главобоље срце је изнемогло. Вође и старешине Израиљске одустале су од закона Божјег и пошле за чулима својим као путовођама. Чулни разум свој, шарен прешарен од разноврсних светских утисака, узели су они за путоказ ка правом животу место закона Божјег. И запали су у безизлазни мрак идолопоклоничких заблуда. А од лудости главе срце је изнемогло. Срце се теже одваја од Бога него глава, народ се теже одваја од Бога него његове старешине, али кад глава дуго болује, онда и срце изнемогне и попусти. Од кривих вођа и народ најзад скрене с пута.  То је виђење Исаије, сина Амосова, пророка истинитог. Заиста, истинито виђење и за онда и за сада, и за народ Израиљски и за садашње народе. Погледајте, браћо, у онај народ који најбоље познајете, и сами просудите, да ли је глава болесна и срце изнемогло? О Господе, истинити и праведни, просветли светлошћу Твојом главу свакога народа и укрепи крепошћу Твојом срце свакога народа. Да се не порадују непријатељи наши и не кажу, да си нас оставио. Теби слава и хвала вавек. Амин.

Оговарање је пород мржње. То је танана а крупна болест, скривена и подмукла пијавица, која сише и слаби крв љубави. Оговарање је лицемерство љубави, узрочник оскврњења и оптерећења савести, уништење чистоте. Неке девојке греше јавно и без срама, а друге потајно и са више стида чине још горе ствари него прве. Тако се нешто може видети и код срамних страсти. Много је тајно, изнутра покварених девојака [тј. страсти]: лицемерство, лукавство, грешна туга, злопамћење, оговарање у срцу. Видљиво, оне представљају једно, али унутра гледају на друго. Када сам једном приликом чуо неке људе како оговарају, ја им запретих. Делатељи овога зла су у своју одбрану наводили да тако чине из љубави и бриге за онога који је био предмет оговарања. А ја њима рекох: Онога који тајно оклевета ближњега свога, тога отерах (Пс.100,5). Ако заиста волиш ближњега како кажеш, помоли се тајно, а не да исмеваш човека. То је начин који је угодан Господу. А и ово нека ти не остане непознато, па ћеш се чувати да не осудиш људе који се спотакну: док је Јуда био ученик Христов, разбојник је припадао убицама; и чудо, како да се у једном магновењу зби са њима таква промена!… Ко хоће да победи духа оговарања, нека кривицу не приписује ономе који је пао, већ демону који га је оборио. Јер, нико баш нарочито не жели да греши против Бога, мада нико од нас не греши принудно. Знао сам човека који је јавно згрешио, а тајно се покајао. И онај кога сам осудио као блудника, беше већ пред Богом невин, умилостививши га искреним обраћењем. Никада се немој устручавати пред оним који у твоме присуству оговара ближњега, него штавише реци: „Стани, брате! Ја сваки дан падам и у теже грехе. Па, како могу да га осуђујем?“ Тако ћеш једним замахом начинити два добра: једним леком излечићеш и себе и ближњега. Један од најкраћих путева да се добије опроштај грехова јесте: не осуђивати. Не судите, и неће вам се судити (Лк.6,37). Као што се ватра противи води, тако је и осуђивање страно ономе који хоће да се покаје. Немој осуђивати чак ни када би видео некога да греши и на самој самрти: Суд Божији људима није познат. Неки су јавно чинили велике грехове, али су још и веће врлине чинили тајно. И они који су им се тако радо ругали, преварише се, јер од дима нису видели сунце. Чујте ме, чујте, сви ви који строго судите туђим делима: ако је тачно (а тачно је) да ће нам се судити судом каквим судимо (уп. Мт.7,2), онда ћемо свакако пасти управо у оне телесне или душевне грехе за које окривљавамо ближњега. Строге и брижљиве судије грехова свог ближњег болују од наведене страсти зато што немају савршенога и трајног сећања и бриге о својим сопственим гресима. Јер, онај који тачно, без плашта самољубља, види своја зла дела, ни о чему се другом од овоземаљких ствари више не брине, мислећи на то да ни за сопствени плач неће имати довољно времена, макар и сто година живео, и макар видео како из очију његових истиче и читава река суза, велика као Јордан. Испитивао сам плач, и не нађох у њему ни трага од оговарања и осуђивања. Демони нас наговарају или да грешимо, или, ако не грешимо, да осуђујемо оне који греше, како би, убице, помоћу другог испрљали прво. Знај да се злопамтљиви и злобни људи препознају и по томе што, обузети духом мржње, лако и са уживањем умањују вредност учења, делатности и врлине свог ближњег. Знао сам неке људе који су тајно и скривено од света чинили најтеже грехе. Међутим, сматрајући се чистим, они су тешко нападали оне који јавно падају у лаке грехе. Судити, значи бестидно својатати Божије право, а осуђивати, значи упропашћивати своју душу. Као што надменост може и без друге страсти упропастити човека, тако нас и суђење само по себи може савршено погубити. Онај фарисеј је био осуђен управо због тога (уп. Лк.18,10 и д.). Добар баштован бере само зреле јагоде, а незреле не. Паметан и разборит ум, исто тако, примећује само врлине и само о њима говори. А безумни човек проналази само кривице и недостатке. О њему је и речено: Истражише безакоње, ишчезоше они који су истражили истрагу (Пс.63,7). Немој осуђивати ни онда када својим очима видиш да неко греши: често се и очи варају.

Бог је узрок и почетак свега, суштина свих бића, живот свега живога, разум словесних бића, ум свих умних бића; оних који су од Њега отпали Он је поновно позивање и подизање, а оних који упропаштавају оно што је по природи – обновљење и преображавање; оних који се њишу некаквим неблагочестивим колебањем – свештено утврђење, и постојаних сигурност; а оних који се ка Њему крећу – пут и руководство које ка њему узводи. Додаћу још да је Он и Отац свих оних бића која су од Њега створена; јер Бог је, заправо, наш Отац, који нас је из небића у биће привео, а не они који су нас родили, и који су од Њега примили и биће и својство да рађају. Он је пастир оних који Га следе и које напаса, блистање оних који се Њиме просвећују, тајноводство оних који се посвећују у тајне вере, богоначало оних који се Њиме обожују, мир оних који се надмећу, једноставност оних који су једноставни, те јединство оних који се сједињују, надсуштаствени и натпочетни почетак свакога почетка, и благо предавање онога што је скривено, односно, свога познања, према ономе колико је свакоме допуштено и доступно.

Моли се онако, како су те у детињству учили: Царју небесни, Оче наш, Богородице Дјево… Лепа је молитва Иже на свјакоје времја (молитва у свако доба). Додај још понешто и од себе, али увек у оном смислу: Господе, Ти то расплети! Све предајем у руке Твоје! Нека буде твоја, а не моја воља! Време трајања молитве и положај при молитви, нису важни – важно је само да је она од срца, па макар била само од неколико речи. Понекад ми се чини да су она умиљавања Богу: „Ти си овакав,Ти си Бог над боговима, Цар над царевима…“ само подражавање манира како се обраћамо земаљским властодршцима. „Молитва Господња“ и „Првосвештеничка молитва у Гетсиманији“ не уче нас да се тако обраћамо Богу. Једини „епитет“ који се тамо даје Богу јесте „Оче“. Можда је и оно препонизно преклињање и стално наглашавање да смо „слуге“ и „робови“, такође само одраз времена и чисто земаљских односа. У Новом завету је јасно речено: „Ниси више роб, него син“ (Гал. 4, 7). Зато је захвална и пуна љубави молитва некако најеванђелскија. Када отац нечим обрадује дете, оно се прибије уз њега и захвално га и са пуно љубави загрли својим ручицама. Мислим да Бог то очекује од нас. Не да Га препонизно преклињемо, него да Га захвално волимо. Увек некако заборављамо да је Спаситељ то назвао првом заповешћу. Створило се уверење да се Богу угађа подвизима и мучењем тела. Ни један земаљски родитељ тако шта не захтева од свог детета. Како би то онда тражио небески Отац!? Зато су ми блиски светитељи као свети Серафим Саровски, који је љубио сву твар и кога су и животиње волеле. Чини ми се да човек помало вређа Бога, када омаловажава и презире овај свет, који је Он створио и проводи дане и ноћи у мрачним и загушљивим земуницама као кртица, док напољу сија Божије сунце, зелене се поља и шуме и теку сребрне реке, играју се деца, цвета на хиљаде врста цвећа и тако лепо певају птице и зричу попци… Све је то Божија твар, коју треба љубити. Близак ми је онај човек, који је у молитви рекао: „Дође ми да пољубим и своју руку, јер је и на њој Господе, Твој дах.“

Људска мисао има непојамно велику моћ – у стању је да учини многа добра, али и да уништи другог човека. Страховите моћи своје мисли човек најчешће уопште није свестан. Неслоге у породици, свађе, болести и свакакве невоље, нарочито крупније, које снађу неку породицу, последица су рђавих мисли њених чланова. Први и једини услов за промену рђаве породичне климе јесте промена мисли њених водећих чланова. Почните свесно да шаљете добре мисли, мисли љубави и добрих жеља ономе ко вам је мрзак, ко вас је увредио, ко вас не воли. На сопственом примеру моћи ћете да се уверите у снагу добрих мисли. Престаните да мислите зло о свом шефу или другу на послу, преокрените зле мисли у добре и видећете промену понашања ваших дотадашњих ”непријатеља”. Ако је домаћин у кући много оптерећен бригама и мислима о неком проблему, он таквим мислима ствара немир не само себи, већ и целој својој породици – сви у кући могу бити утучени, без мира и утехе. Он као домаћин, треба да зрачи добротом, која се из њега преноси на све остале у кући. Ми људи смо такав мислени апарат. Сва природа је тајанствена, од биљке до птице и човека, јер је Бог у свему присутан. Он по мало размиче завесу тајанства ономе ко га истински љуби, а то је најчешће човек чиста срца. Бог је несхватљива енергија и човек носи у себи ту несхватљиву енергију.