Пред понеком мишљу останеш у недоумици, нарочито гледајући грех људски, па се запиташ: „Да ли треба силом побеђивати, или смиреном љубављу?“ Свагда одлучуј овако: „Победићу смиреном љубављу.“ Одлучиш ли се тако једаред за свагда, цео свет ћеш моћи покорити. Смирена љубав је велика сила, од свих најјача, нема јој равне на свету! Сваког дана и часа, сваког тренутка надгледај самога себе, да ти изглед буде благо леп. Ето, прошао си поред малог детета, прошао си љут, са ружном речју, са озлојеђеном душом; и ниси можда ни приметио дете, али је оно тебе видело, и лик твој, ружан и зао, можда је остао у његовом слабачком и незаштићеном срдашцу. Ти то не знаш, међутим, можда си већ тиме бацио рђаво семе у његову душу, а то семе ће можда и порасти, а све стога што се ниси уздржао пред дететом, јер у себи ниси одгајио пажљиву и делатну љубав. Браћо, не бојте се грехова људских, волите човека и у греху његовом, јер кад ко воли човека грешног, то је већ слика Божанске љубави и врхунац је љубави на земљи. Волите све створење Божје и целокупно и сваку мрвицу. Сваки листић, сваку зраку Божју волите. Волите животиње, волите биље, волите сваку ствар. Будеш ли волео сваку ствар – и тајну ћеш Божју разумети у стварима. А схватиш ли је једаред, ти ћеш је после неуморно почети познавати све даље и више, свакодневно. И заволећеш, најзад, сав свет васцелом и васионом љубављу. Животиње волите: њима је Бог дао клицу мисли и тиху радост. Немојте им је нарушавати и реметити, не мучите их, не одузимајте им радост, не противите се мисли Божјој. Човече, не узноси се, не мисли да си бољи од животиње: оне су безгрешне, а ти, са својим величанством, ти само гнојиш земљу својом појавом, на њој траг свој гнојни остављаш после себе, – и то, авај, скоро сваки, сваки између нас! Децу волите нарочито, јер она су безгрешна као анђели и живе да би нас раздрагала и усрећила; она живе зарад чишћења срдаца наших, као неки путоказ за нас. Тешко ономе ко увреди дете…

Прво: Остави своје дете без ручка. Твоје дете треба да сазна, шта значи бити гладан и треба да буде способно, да овда-онда у животу своме да свој ручак гладнима. Друго: Не дозволи своме детету никад, да говори зло о другим људима пре него што је признало и покајало своје зло. Свет може поправљати само онај, ко је у стању себе поправити. Треће: Не учи своје дете себичности. Научити дете себичности значи поновити наук, који му је природа дала већ у зачећу његовом. Ма колико га ти, мајко, учила несебичности, никад нећеш потпуно победити природу. Зато не престај свако јутро саветовати сина: подај сине, од свега што имаш доста један део твојим друговима, који немају ништа. Не престај свако вече тражити рачуна од сина о његовим добрим делима од тога дана. Буди свештеник своме сину, – свештеничка је дужност да револтира људе против зла – и твој дом биће храм. Не скривај од сина, да и зло има у овоме свету свој висок и темељит престо, коме се милиони људи даноноћно клањају. Но утврди га у вери, да он не спада у те милионе, који се злу клањају, до да је предодређен за војника добра.

У суштини полова је нешто божанско, нешто свето, и стога нешто безгрешно. Јер је и полове створио безгрешни Бог као нешто „веома добро“… Улазак греха и људску природу, огреховио је полове. Грех је раставио оно што је Бог саставио: унео у полне односе зло, греховност, сладострашће, страсност, хаотичност. Сладострашће изазива блуд, прељубу као свесно обесвећење светог психофизичког јединства двојице супружника. Сваки човек носи не једну него онолико смрти колико грехова гаји у себи, онолико смрти колико сласти гаји у себи, онолико ђавола колико грехова и страсти гаји у себи. Корен и узрок блуда је у духу; телесни блуд је само овештаствљење духовног блуда. Блуд је „стари квасац“ од кога све тесто бића људског ускисне злом, прљавштином, смртношћу, смрадом. Попуштајући сладострашћу, људско срце отврдне и осладострасти се, те нормалну распаљеност полну сматра нормалном и природном, мада је све то ненормално и неприродно, противнормално и противприродно. Тело блудника, то је већ мали, али прави пакао на земљи. Блуд толико одемони, ођаволи тело, да оно постаје вечни плен ђавола: мали пакао у вечни увире. Јер ништа тако не претвара тело човечје у радионицу вечнога зла као демон блуда. Нема цене, нема злата, нема вредности у овоме свету којом ти можеш откупити душу своју, ако је пропала у гресима и у страстима и у сластима овога света. О, далеко страшније је када човек у безумљу свом прогласи сласти и страсти овога света за циљ овога живота, уживање у овоме свету прогласи за смисао свога живота. Када полако пригрљује грех за грехом, зло за злом, страст за страшћу, из једног греха у други, из другог у трећи, и не сећа се душе своје, не сећа се Бога, него сав се размилео душом по гресима својим, по сластима греховним. Блудник то не осећа; не осећа вечну погибао своју; не зна куда срља; не види да му и душа и тело хрле ка паклу. Чији су синови људи показују својим делима. Чим се ода греху, он престаје бити Божји син, и као такав исељује се из дома Божјег, из царства Божјег, као блудни син. Човек је језива поворка кукавних слабости, које његову природу сахрањују у грех, у смрт, у пакао; тако увек, тако свуда, све док је ван и без Богочовека Христа; а са Богочовеком – све се мења. Јер су слабости моје – лелек за свесилним Господом Христом, лелек немоћне природе моје човечанске. Куша те (кушач) страшћу блуда? Испуни ноћи своје и дане своје молитвеним бдењем. По христомудром учењу Светих Отаца, бестрашће и кроза њ обожење и охристовљење, и јесте циљ свих христочежњивих подвига хришћанинових на земљи.

Љубав ме чини Богом, а Тебе, Боже, човеком. Где је један, ту нема љубави. Где је двоје уједињено, ту је само призрак љубави. Где је троје уједињено, ту је љубав. Теби је име Љубав зато што Ти је име Јединствено Тројство. Да си један, Ти не би био ни љубав ни мржња. Да си двојство, Ти би био наизменичност љубави и мржње. Али Ти си тројство, зато си љубав, и у Теби нема таме ни наизменичности. Љубав не зна за време и простор. Она је ван времена и ван простора. За њу је један дан као хиљада година, и хиљада година као један дан. Кад сам спојен с Тобом љубављу, онда не постоји небо и земља – постоји само Бог. Нити постоји онда ја и ти – постоји само Бог. Љубав има три ипостаси: девичанство, познање и светост. Без девичанства љубав није милост но земаљска себичност и страст. Без познања љубав није мудрост но лудост. Без светости љубав није моћ но слабост. Кад се уједине страст, лудост и слабост, онда постаје пакао који ђаво назива својом љубављу. Кад је душа моја пречиста девојка, и свест моја јасновидна мудрост, и дух мој животворна свест, онда сам ја љубав која се поклапа с Твојом љубављу. Кроз љубав ја видим Тебе као себе, и Ти видиш мене као Себе. Кроз љубав ја не гледам себе но само Тебе. Кроз љубав Ти не гледаш Себе но само мене. Љубав се жртвује и не осећа жртву као давање но као добијање. Децо земаљска: реч љубав је најдужа молитва. Постоји ли земаљска љубав, питају ме суседи. Онолико исто колико и земаљски Бог! Земаљска љубав гори и сагори. Небесна љубав гори и не сагорева. Земаљска љубав, као и све земаљско, само је сан и гатка љубави. Колико идоли личе на Бога, толико земаљска љубав личи на Љубав. Колико дим личи на пламен, толико ваша љубав личи на божанску љубав. Господе, удостој ме љубави којом Ти живиш и живот дајеш. Удостој ме љубави Твоје, Господе, и бићу слободан од свих закона. Усели љубав Твоју у мене, и љубав ће ме уселити у Тебе.

Често слушамо о људима, како гомилају земаљска блага, умиру не искористивши их ни за какав благословен циљ. Једна госпођа у Чикагу, стара 87 година, чувала је 25.000 долара сакривених у кући. Једног дана изашла је некуда, а лопови су украли њену уштеђевину. За кога је та жена чувала оволики новац? Са њим није ништа стекла ни на земљи ни на небу. Срце је било везано новцем на земљи, а сада је срце празно и сиромашно на небу. Сама реч Божја вели: ”Сине мој, дај ми срце своје”. Не дај своје срце земљи на земаљске ствари, него Мени. Јер, ако је твоје срце са мном, оно ће бити са мном у вечности, ако је твоје срце са твојим земаљским благом, оно ће бити далеко од Мене у тамним пределима вечите смрти, зато дај ми срце своје, сине Мој. Ми смо православни хришћани. Припадамо најстаријој апостолској цркви. Као такви, треба да будемо испуњени мудрошћу и да имамо право знање о животу. Неверници и секташи пуни су брига о осигурању свог кратког овоземаљаског живота. Али ми, као деца светлости и духовне мудрости, треба да дамо пример целом свету у тражењу, пре свега, Царства Небеског, које је вечито. Осигурајмо, зато свој вечити живот, прикупљајући духовно и морално благо, које мољци не гризу нити рђа, нити га лопови краду, нити се може уништити. Јер наша добра дела ићи ће испред нас пред престо Господа на последњем Страшном Суду. Чули смо да сте ви, парохијани добар и побожан свет. Свет који се боји Бога и воли Цркву, под духовним руководством ваших часних отаца и ми нисмо дошли из Богословије Св.Тихона да вас научимо нешто ново, него само да вас поздравимо и да вам кажемо: “Држите се благословене вере ваших предака – ви не можете наћи бољу веру на целом свету. Држите се народних обичаја своје Цркве, боља Црква не постоји.”

Исак Сирин каже у десетом веку: Једва да се нађе нека племенита душа која искрено љуби Господа“. Како је данас? Људи су променљиви као ветар. Данас су за тебе, сутра су против тебе. Ко може ветар да заустави и ко може свету угодити? Ако сваком гледаш да учиниш на вољу, сигурно ћеш себи учинити невољу. Не можеш ти да будеш бољи од неких који су попили сву филозофију. Јеванђеље каже: Премудрост простима. Будимо пред светом ништа да бисмо пред Богом били ишта. Истина је вечна, и ко се држи истине истина ће и да га чува у његовом животу, јер је Господ сам рекао: Ја сам живот, пут и истина. Будимо искрени према Господу као према себи. Као што се и ми не можемо одрећи себе, тако се и Господ не може одрећи нас, јер смо ми Његова творевина. Молимо се Господу макар колико се људи нама моле да им чинимо добро и чинимо добро другима колико желимо да они нама чине добро. Не везујмо се за земљу него се везујмо за Небо. Земља остаје а Небо вечно траје и вечни живот који не пролази, свако треба духом да се преобрази. Ми читав живот беремо плодове сопствених мисли и жеља.

Нема ништа сакривено што се неће открити, ни тајно што се неће дознати (Мат. 10, 26) Има једно око, браћо, које никад не спава. То је око Божје. Има на небесима, браћо, више очију него звезда на своду небеском. То су очи ангелске. Никаква завеса, никакав зид, ни мрак, не могу од гих очију скрити ма какву тајну на земљи. Пред Богом Свевидећим и ангелима Његовим светим све је откривено и јавно. Онај човек постаје злочинац, који поверује да се дела људска могу сакрити. Тако су мислиле и старешине јеврејске које припремаху у тајности свој злочин над Христом Господом, тајно Га гоњаху, тајно суђаху, у мраку ноћном, тајно наимаху и потплаћиваху сведоке лажне, као и Јуду, и тајно Га осудише. Где су данас те њихове тајне? Све је постало јавно васцеломе свету. Пре се човек може сакрити од ваздуха него ли од вида Божјега. Све тајне људскога рода, и добре и зле, откривене су пред Богом; а многобројне од тих тајни Бог открива и васцелом свету према Своме промислу. Људи који могу да схвате ову истину, да Бог види све и зна све, опрезно се чувају и од злих помисли у тајности срца свога, а камоли од злих дела. Кад год те срце потегли на зло, о човече, сети се ових речи, које нису од човека него од Бога: нема ништа сакривено што се неће открити. А ти што чиниш добро у тајности. не малаксавај: свако твоје добро уписано је на небесима, и објавиће се у своје време. Господе Свевидећи, помози нам и спаси нас. Теби слава и хвала вавек. Амин.

Нико, па ни сам Господ Бог, не поучава радо гордељивога. Нико не мари да даје поуке ономе ко виче да он зна све. Кроткима се откривају тајне, вели мудри Сирах (3, 19). А Давид опет говори да Бог наставља кротки истини, учи кротке путу своме (Пс. 24, 9). Гордељив је онај ко хоће свакога да учи а сам се не да ни од кога поучити; а кротак је онај ко не жели никога да учи а жели непрестано да буде ма од кога поучен. Празан клас са издигнутом главом изнад све њиве, и пун клас са главом обореном! О гордељиви човече, кад би некако ангел хранитељ твој скинуо завесу с твојих очију и показао ти бескрајну пучину свега онога што ти не знаш, ти би клекнуо пред сваким човеком пред којим си се гордио и кога си подништавао и узвикнуо плачевно: опрости. Опрости! Ја ништа не знам! Смерном и побожном често се открива и кад ће умрети, а гордога смрт сналази изненадно. Св. Григорије Двојеслов прича о неком епископу Карпу, који сваки дан служаше литургију, како му се једном јави неко из онога света и рече: „Продужи чинити то што чиниш, и служећи мени, нека ти не сустану ноге. и не ослабе руке. А у дан Успенија Богородице доћи ћеш к мени, и ја ћу ти дати плату у царству мом небесном, заједно са свима онима, за које си се на службама молио.“ После године дана на дан Успенија епископ Карп одслужи службу Божју, опрости се са својим свештеницима, и предаде дух свој Богу. И лице се његово засветли као сунце.

Треба да имамо на уму да страхопоштовање пред тајном Светог Причешћа не треба да прерасте у неувереност, тугу и мрзовољу, што у нашој души може да изазове сумњу у неопходност причешћа. Преподобни Јефрем Сиријски је писао: „Бојим се да се причестим као недостојан, али још више се бојим да останем без причешћа да не бих погинуо“ Једном је нека жена исповедила једном сада већ почившем епископу да је непрекидно увиђала своју недостојност и да зато није смела да приступа светој Чаши, а кад је и приступала, мучила се. Епископ је тој жени рекао: - Кад сматрате себе недостојном управо тада и приступајте, а кад сматрате себе „достојном“ тада ми то реците и ја вам нећу допустити да се причестите. Разуме се, пред причешће не треба без разлога да духовно мучимо себе. Ако имамо дубоки осећај сопствене недостојности, онда са надом на милост Божију можемо да приступамо причешћу без икаквих душевних мука. Преподобни Серафим Саровски је говорио: „Благодат коју дарује причешће тако је велика да ће човек, ма колико био недостојан и грешан и макар био од главе до пете покривен ранама грехова, само ако Господу, Који све нас искупљује, приступи са смиреном свешћу о својој великој грешности, бити очишћен благодаћу Христовом, да ће све више светлети и сасвим се просветлити, и спашће се“. Један од послушника Саровског манастира исповедио се пред причешће, али ипак није решио да се причести. Налазећи се у олтару за време служења Литургије, мислио је: „Због своје недостојности, по суду Божијем бићу сажежен огњем или жив прогутан од земље, чим приступим Чаши“. Тако је размишљао у присуству преподобног Серафима Саровског. Прозревши мисли послушника, свети га је позвао и рекао: - Ако бисмо океан испунили нашим сузама, ни тада не бисмо могли да задовољимо Господа за то што Он бесплатно дарује, хранећи нас Својим Пречистим Телом и Крвљу, који нас умивају, очишћују, оживљавају и васкрсавају. Дакле, приступи без сумње и не смућуј се: само веруј да су то истинско Тело и Крв Господа нашег Исуса Христа који се дају за исцељење свих наших грехова….

”У љубави нема страха, него савршена љубав изгони страх напоље; јер је у страху мучење, а ко се боји, није се усавршио у љубави.” (1. Јов 4, 18). Када љубите Исуса, упркос вашим многобројним слабостима, будите уверени да сте победили смрт, јер сте у општењу са Његовом љубављу. Требало би да осетите да је Господ ваш пријатељ. Он је то сам потврдио рекавши: ”Ви сте пријатељи моји...” (Јов. 15, 14). Треба да Му верујемо и да Му се приближимо као пријатељу. И ако паднемо, ако учинимо преступ, приступимо Му с љубаљу и храброшћу, преиспуњени поверењем у обострано пријатељство, без страха од Његове казне. Требало би да Му кажемо: ”Да, Господе, учинио сам то, пао сам, опрости ми.” У исто време, требало би да осетимо љубав којом нас Он воли, да нас прима с нежношћу и љубављу и да нам опрашта. Не дозволимо да нас преступи наши одвоје од Исуса. Ако верујемо да нас Он воли и ако ми волимо Њега, нећемо се осетити као странци, одвојени од љубави Његове, чак и када учинимо грех. Осигурали смо Његову љубав и без обзира шта учинили, ми знамо да нас Он воли. Јеванђеље, говорећи алегоријски, упозорава да ће грешници бити узети на место где је ”плач и шкргут зуба.” (Мат. 25, 30). И засита ће бити тако онима који живе далеко од Господа. Неки свети Оци говоре о страху од смрти и паклу. Они веле:”Свагда се сећајте смрти.” Од таквих речи, дубље анализирано, проистиче страх од пакла. Онај, који покушава да не греши, негује овакве помисли, а његова душа је преиспуњена страхом од смрти, пакла и ђавола. Све има своју важност у одређеном тренутку и у правим околностима. Страх од смрти је исправан у раним фазама духовне борбе. Он је исправан код почетника, код оних код којих је старо ”ја” још увек присутно. Почетник се овим страхом чува од сагрешења. Страх је неопходан, јер ми имамо физичку природу, подложну слабостима. Међутим, ово је рана фаза нашег односа с Божанским. На овом нивоу однос са Господом јесте нагодба: да би стекли рај и избегли пакао. Ако ово настојање испитамо, видећемо да је себично. Не свиђа ми се овај пут. Чим човек напредује и ступа у љубав Христову, зашта ће му страх? Шта год чини нек чини с љубављу и то је најважније. Није вредно да неко постаје добар из страха од Господа, а не зато што Га љуби. Када се молите, немојте да ико види и наслути шта чините. Чините то у тајности, као подвижници. Сећате ли се када сам говорио о славују? Он пева у шуми, када је тишина, како га нико не би чуо и хвалио. Какво дивно појање у дивљини! Да ли сте приметили како се његово грло напрегне? Исто се догађа и са онима, који љубе Господа. Чим искусе ту љубав, њихово грло и језик напрегну. Они трчи у дивљину, у пустињу, и опште с Богом у тајности. Не обраћајте пажњу на страсти; не бавите се демонима. Окрените се Исусу. Божанска благодат ће нас научити одговорностима. Ми морамо да имамо љубав и чежњу како бисмо привукли Божију благодат. За благодат Господњу потребан је Божански ерос. Једном, када смо стекли љубав, спремни смо да се молимо. Господ сам долази таквој души, чим пронађе у њој добру намеру, понизност и љубав. Без добре намере, понизности и љубави нисмо у стању да кажемо:”Господе Исусе Христе, помилуј ме.” И најмања критика коју упутимо другом човеку утиче на нашу душу и нама постаје немогуће да се молимо. Свети Дух се не усуђује да приђе таквој души. Ми треба да допустимо Господу да учини оно што Он жели са нама; ово је корисније и исправније и за нас и за оне за које се молимо. Исус ће придодати све друго. Међутим, ако испољимо и најмању себичност, ништа се не може догодити. Господ има своје спствене разлоге - зашто нам не да оно што тражимо од Њега. Он има своје сопствене ”тајне.” Ако не покажемо потпуно послушање своме духовном оцу и смирење, Исусова молитва ( Господе Исусе Христе, помилуј ме) неће деловати, а истовремено, у опасности смо да будемо обманути. Не изговарајте ову молитву рутински. Ако у творењу ове молитве користите силу, можете бити повређени. Неки људи су се разболели, јер су творили Исусову молитву под притиском. То није здрава молитва. Не морате да се усресредите претерано, како би изговарали Исусову молитву. Не треба вам посебан напор када имате Божански ерос. Свако место је погодно за молитву: док седите на ниској столици, у фотељи, у колима, на путу, у школи, у канцеларији, свуда. Само нежно изговарајте ”Господе Исусе Христе, помилуј ме”, без силе или осећаја било какве тескобе. Молитва у трајању од пет минута, али принесена Господу с љубављу и чежњом вреднија је од свеноћне молитве без љубави.