Ако је у немогућности да те изнутра заведе, ђаво почиње да те мучи споља – преко људи који су му се предали. Стога буди спреман за ово страдање и очекуј непријатности као госте. Час ти се приближују похвале, час укори, клевете и тешкоће сваке врсте. Врло је важно прозрети ко изазива буру, и све мирно подносити: непријатељство против одређених људи обраћа се у непријатељство против злога који иза њих стоји и на непријатељство подстиче. Наиђу ли ствари које те жалосте и љуте, обрати се Богу и не дозволи зломе да ти приђе. Не успеш ли у томе, онда бар ћути док се не савладаш. Тада говори мирно и љубазно са другима. Не чини им никакве замерке и не подсећај их на учињену ти неправду. Моли се само Богу да се рђави утисци у срцу изгладе што је могуће пре. Тако ћеш бити чист пред Богом, који човека води, корак по корак, преко невоља које очишћавају. Тешко је да без невоља победимо своје фарисејско самооправдање. Снага којом подносиш искушења јесте мера твоје унутрашње зрелости. Преко ње лако можеш да познаш на којој степеници зрелости стојиш. Ако ономе који те је увредио не опрашташ целог свог живота, буди сигуран да унутрашњи пут уопште ниси ни почео. Ако си био увређен, па си увреду тек после годину дана успео да заборавиш, значи да стојиш на најнижој степеници унутрашњег труда. Уколико даље будеш напредовао у духовном труду, утолико ћеш брзе моћи да опрашташ нанесене ти увреде: после једног месеца, једне недеље или једног дана. А како се у таквим случајевима понаша онај ко је Богом просвећен? Он гледа стрелу увреде која лети према њему и покрива се именом Божијим као оклопом. Увреда се одбија од њега и не оставља ни најмању огреботину. Ако си дотле стигао, можеш сматрати да си узнапредовао у духовном животу. Међутим, никад не губи најважније из вида: Бог допушта искушење или да би те пробао, или да би сазреле твоје духовне снаге. Стога, прими искушење мирно и поднеси га спокојно, без мржње према твојим увредиоцима. Сећај се да метал долази у топионицу да би се одвојио од шљаке. Тако се и ти претапаш да би доспио до више чистоте. Поднеси све чувајући унутрашњи мир и љубав Божију, призивајући Господа у помоћ како би кушача удаљио од себе.

    У дубокој простоти вере у беспоговорној покорности Божијим саветима молио се један благочестиви човек и види: улази муж (човек), који је својим изгледом уливао поштовање, у одећи пастирској. На њему је био бели огртач, торба упртњача је висила преко његових рамена, а штап је био у његовој руци. Био је то Анђео покајања.     Ја сам послан теби да бих провео уз тебе све остало време твога живота. Не бој се, ја сам послан да ти покажем све чиме можеш спасти душу своју. Саслушај пажљиво и запиши све ради памћења, да би, поново то читајући с времена на време, освежавао мисли своје и утврђивао колебљиву веру своју. Ако од чиста срца будеш сачувао све што ти је откривено, онда ћеш добити од Господа сва блага која је припремио Он вернима Својим. Али, ако се ти, саслушавши моје поуке, не само не исправиш, већ, напротив, станеш да прилажеш грех на грех, онда ће беду за бедом да пошаље на тебе Господ, док не скрха срце твоје.     Рекавши то, Анђео пастир предложио му је 12 заповести по следећем редоследу:     1. Веруј у Једнога Бога, у Тројици Поштованог (Обожаваног), Творца неба и земље, и свега видивог и невидивог Који је ни из чега привео у биће сва створења и даровао им толико савршенстава колико свако од њих може да прими.     2. Живи у простоти и непорочности, не наноси штету ближњем чак ни речју, већ, напротив, помажи свима који су у невољи, не испитујући ко проси и коме дајеш.     3. Рђава реч да не излази из уста твојих: љуби истину и избегавај лаж.     4. Као зеницу ока чувај супружанску верност, јер она је непроменљиви закон Творца: бити чист и непорочан пред лицем Његовим, или у девствености или у чисто чуваном браку. Ако си жењен не тражи разрешење да идеш другој жени. Ако си одлучио да будеш у девствености, не трагај за женом. Такође, када умре муж или жена, надживели други супружник не греши aко ступа у други брак, али се удостојава веће части од Бога, када се решава да чува удоваштво у чистоти и непорочности.     - Шта да чини онај који је сагрешио?     - Да се каје, - одговорио је Анђео.     - Чуо сам да осим крштења нема другог покајања, да ми, погружујући се у воду поновног рођења, добијамо отпуштење својих грехова и да никако не треба после тога да грешимо приметио је богобојажљиви муж.     - Крштење се не назива покајањем. Бог је установио покајање за оне који, будући кроз крштење призвани међу верујуће, падају затим у грехе због смицалица ђавола. Бог милостиви прима покајање таквих. Али ваља знати да често падање у грех, чак и исправљано честим покајањем, чини сумњивим и само покајање. Могуће је најзад, пасти тако да после тог пада не буде могуће поново устати и почети живети ради Бога. Овога нека се боји свако ко лакомислено гледа на грехе.     5. Идући путем заповести, не можеш избећи препреке и напоре. Буди храбар и нека устраје срце твоје: трпи у чињењу добрих дела и у подношењу свих непријатности на овом путу.     6. Упамти да су уз сваког човека два анђела - Добри и зли: један га привлачи ка добрим делима, а други ка гресима и пороцима. А ти пази на себе и к првоме се приклањај, а другога одбијај. По унутрашњим помислима срца наслућуј који од њих даје теби тада савет и хоће да господари тобом.     7. Јединог (Једнога) Бога Творца и Промислитеља и Спаситеља твога бој се, и залудном страшљивошћу од тамних сила не понижавај своју детињу преданост Њему и своје крепко уздање у Њега.     8. Побрини се да се покажеш као ревносни испунитељ свих Божијих заповести без изузетка и брижљиви творитељ свих дела на која Анђео побуђује срце твоје или на њих указује повезаност околности твога живота - и бићеш син у Дому Божијем, а не слуга.     9. Моли се, истрајавај у молитви. непрестано се моли, да сваки пут кад треба, свише сиђе на тебе сила да твориш добро, и помоћ да се уклањаш од зла. Молитва чини земнородног житељем неба и одева га небеском чистотом и светошћу.     10. Избегавај лажне пророке, гатаре и врачаре преко којих враг погубљује слуге Божије. Слаби у вери обраћају се тим обмањивачима, а ови, одговарајући им по жељи срца њиховог, неостваривим надама обмањују их и изнова их заводе у незнабоштво. А ту се трунки истине домеће море лажи. Ко искрено верује и предаје себе Богу, тај неће поћи к њима. Такви не ишту неба, већ обично гатају само о земаљском.     11. Учитељица, јединствена учитељица да ти буде Црква Бога Живога - стуб и тврђава Истине.     У њој је Светлост непроменљиво-истинитог знања. Ван ње су мрак и тама. Тамо је кнез овога света поставио учитељску катедру своју и ослепљује разум оних који га пажљиво слушају и који неће да слушају глас Цркве због тога што су од овога света.     Ево ти проба (провера): оно што се не слаже са учењем Цркве то је глас оца лажи! Пази и чувај себе чистим од овога пада. Ево још и знака: реч истине уводи дубоки мир, спокојство и милину у верујуће срце, а реч лажљивих подиже машту и сумњу, и, као слана вода распаљује жеђ за знањем, затвара (забрављује) ум као сужња у непојмљиву, мрачну пустињу.     12. Без непосредних руководитеља не може се проживети свето на земљи. Наћи ћеш их у Цркви, где их Дух Свети поставља да напасају стадо Христово. Умоли Господа да ти дарује оно што је благопотребно. У потребно време, и без твог тражења, старац ће ти изговорити реч утехе. Дух Божији ће га научити шта приличи да каже теби, а ти ћеш чути од њега шта хоће од тебе Бог. Али ипак, чувај се, и овде има духова преваре. Смирење и тихост красе истинског руководитеља. А где је помпа (сјај, раскош) у речи и животу, тамо је превара. Пази на ово и бићеш спасен.     Ето свих дванаест заповести, прими их срцем просто, без премишљања (двоумљења) и нећеш при њиховом испуњавању наићи ни на какве потешкоће, но ако станеш да разлажеш (размишљаш) у уму свом: да ли је могуће и како се може испунити једно или друго и можеш ли се некако ослободити од овог јарма, прикрада се враг, уноси раслабљеност у срце твоје и чини те неспособним за било какво добро.     - Зар си заборавио - наставио је Анђео пастир - на свемоћ Божију? Да ли је могуће да ти Онај Ко је све покорио под ноге твоје, не би дао снаге да испуниш Његове заповести? Но знај да ће онај ко има свагда Бога у срцу своме лако извршити ове заповести. А ко Њега има само на врху језика свога, тај ће пасти под теретом њиховим, сматрајући их неиспуњивим.     - Ко не моли од Бога снаге да испуни свете заповести Његове?! Но враг је моћан: он искушава слуге Божије и држи их у својој власти - напоменуо је благочестиви.     - Не, - одговорио је на то Анђео - враг нема никакве власти над слугама Божијим. Оне који верују у Бога свим срцем својим ђаво може да искушава, али не и да господари њима. Супротстави му се мужаственошћу (одважношћу) и он ће побећи од тебе. 

Где год живиш, изађи предвече, у време када сунце почиње да залази, пре него падне ноћ. Погледај у залазеће Сунце и месец који се уздиже. Гледај лепоту њихових боја. Сачекај звезде да изађу. Знај да је цела Творевина знак присуства Божијег међу нама. Сунце које даје наду у светлост дана је Христос. Месец који даје наду у тами ноћи јесте Мајка Божија. И све звезде су само путеви Ангела и Светих, моћне и бројне војске која се моли за тебе. Живиш поред језера? Слушај малене таласе који запљускују обалу. Ти слушаш благи додир Бога, Који ограђује душу твоју Његовом милошћу. Живиш поред мора? Слушај океанске таласе како се разбијају у обале. Слушаш снагу Божију, чији закони руководе целокупни универзум. Дух је на водама. Вољом Свемогућног, знај да су се таласи ломили на тим обалама хиљадама година пре тебе. И ако Бог дозволи, дуго након што оставиш овај свет, таласи ће се идаље разбијати о безбројна зрна песка и бити слушани од покољења нерођених. Пада киша? Свака кап кише у себи садржи дугу. Пада снег? Свакапахуља снега је чудо, које не може бити опонашано. Киша или снег, знај да Бог очишћује Свој свет. Живиш у великом граду? Изађи на авеније у којима су поређани дрвореди, раскрснице, паркове и вртове. Слушај шуштећи шапат лишћа у поветарцу. Поветарац је дах Божији, животворни Дух Свети. Лишће говори о мудрости Творца. Погледај на влати траве, скоро безбројне у броју, али никад као број милости Божијих. Гледај у лице цвећа, свако је порасло из семена чудом, свако различито, као лица човечанства која гледају у Бога. Колико год мудар човек може порасти, колико год његових радиоиница и лабораторија, никада неће бити у стању да створи један лист, или једну влат траве, или један цвет. Шуме и поља, планине и потоци, брда и језера, океани и мора, цела Творевина је само огледало силе и лепоте Божије. У свежини пролећног зеленила, у тишини летње врелине, у изненадности јесење олује, у хладноћи зимског леда, знај, да је Бог овде, са тобом. Усамљен си? Зашто? Никада ниси сам, јер где год пођеш, војска Творца иде са тобом. Депресиван си? Зашто? Какав год те бол, нанесен људима, сада мучи, твоја душа ће ускоро кренути иза времена у топлину Божанске Љубави. Одагнај тугу! Бог је са тобом, у свој лепоти коју је за тебе створио. 

Учи се да разликујеш слободне помисли од наметљивих маштања. Помисао стоји близу речи. Мишљење је природна делатност нашег ума којом се бавимо слободно. Кроз разборито размишљање ми се удубљујемо у познање света и нашег сопственог бића и решавамо питања личног и друштвеног живота. То занимање називамо умним радом. Оно је природно својство наше душе као и осећање и хтење. Нешто друго су невољне помисли или маштања. Оне не зависе од наше слободне воље. Оне се појављују нехотице у нашој свести као представа, слика, претпоставка, намера, жеља, сећање, итд. Учитељи духовног живота саветују да их одбијамо, без обзира да ли су добре или рђаве, будући да слободан човеков дух не треба да буде поробљен нехотичним, у његову свест убаченим помислима. Нажалост, ми смо највише робови заправо тих помисли. Оне се нашој свести намећу, ометају јасноћу, чистоту, сталност, снагу и плодност нашег ума и отежавају нашу унутрашњу сабраност кроз свакојаке безвредне, празне или надражавајуће садржаје (нпр. увредљиве разговоре, чулне сусрете, уличне утиске, свакодневне бриге, неиспуњене дужности и др.) Све се оне намећу силовито као из неког света изобиља, и то управо онда кад човек хоће да се моли. У срцу се ствара немир, наслада и срџба, и молитва је ометена. Она се тада обавља брзо, тек да би се извршила дужност, да би се затим прешло на нешто наводно важније. Откуд то долази? Од недостатка васпитаности и способности усредсређивања ума на одређени садржај, те од демонске силе која на безбројне начине покушава да запрља нашу душу, да је одвоји од Светог Духа и да је сасвим потчини својој власти. При томе, сваки човек поседује нарочито, њему својствено, маштање или помисли од којих страда и од којих не може да се ослободи својим сопственим напорима. Највећи број људи и не слути да има таквих маштања, а још мањи зна како се она сузбијају. Духовно искусни расветљавају такво стање и уче да душевни живот треба да се проверава најоштровиднијом пажњом. Свему томе и ти ћеш да се научиш уколико си у стању да прозреш самог себе. Пази на помисли које долазе и одлазе, на мисли које нарочито смућују, на расположења и стања која су у теби трајно, која сатима и данима трају. Све је то предзнак онога што у теби живи. Против тих наметљиваца се треба борити. Ту борбу олакшава околност што маштања не долазе одједном, већ нас узимају под своје у мери у којој им се ми подајемо. Она испитују какав је терен душе и, уколико не наиђу на одбојност, потпуно нас хватају у мреже. Ако их код њиховог првог наступа не одбијемо из незнања или из нехата, борба са њима ће сваки пут бити све тежа.

Пребивање са Богом не зависи од нас. Сам Бог налази душу и дарива јој бодрост и унутрашњу слободу. Ако се, пак, Бог удаљи, душа постаје празна и сиромашна. Она није у стању да га поврати назад. Бог се уклања да би душу испитивао, или да би је казнио за извесне унутрашње грешке. Уколико је испитује, Он се на њен зов брзо враћа. Али, ако се удаљује ради казне, оставиће је да дуго чека све док не увиди своје грешке, исповеди их и окаје. Понекад охлађење наступа због великих напрезања у молитви, читању и богосагледавању, и када душа осети потребу за миром и прекидом своје напорне делатности. То стање треба прихватити. Оно је пролазно. Захлађење на дуже наступа само ако човек непрестано живи у страстима и упорно остаје у греху. Охлађење је горко стање, препуно опасности. Његов извор очигледно сачињавају грехови или неистините мисли, рђави осећаји и склоности. Пре свега, охлађује се срце, а молитва пресушује кроз празнословље, презапосленост и многобрижност, расејаност, саможивост и страсне покрете, кроз неумерено једење и пијење, кроз чулност, кроз осуђивање других и, изнад свега, кроз гордост и самоувереност. Онај ко не примећује своје грешке налази се у сатанском стању: ђаво никад не види и не окајава своје грехе. Али, човек се каје у смирењу и стога га Бог воли (старац Анатолије Оптински). Испитуј себе при сваком охлађењу, тј. провери да није можда твоје срце страсно везано за нешто; да ниси можда подлегао самоуверењу и мислиш да си нешто више од других; да можда, у сујетном самопоуздању, не тражиш да сам, кроз сопствена средства, постигнеш савршенство? То су најчешћи узроци охлађења. Чим се поверење у Бога макар и незнатно умањи, све крене наопако. Тада се Господ повлачи назад и говори: „Остани са оним у шта се уздаш". Охлађењу најчешће претходи некаква везаност срца. Чим се срце или ум за ма шта страсно вежу, враћање у себе је онемогућено. Тада је потребно да се срце на сваки начин одвоји од дотичног објекта. Јер, свако страсно везивање за људе и ствари одваја од Бога. Стога ревнуј за своје спасење и најстрожије се чувај од охлађења: Оно започиње заборавношћу. Заборављају се доброчинства Божија и сам Бог, заборавља се сопствено стање, заборавља се на опасност остајања без Бога, заборавља се на смрт. Цела духовна област у нашем животу се затвара и нестаје. А кад је све заборављено, срце се хлади и осећај за духовност пресушује. Услед тога се најпре запостављају духовне делатности, а потом и сасвим одбацују. Човек пада у безосећајност, непажњу и површност, заборавља на Бога, смрт и Страшни суд, и служи само својој сопственој пожуди. То је празан живот.

Скоро сви људи се налазе у извесном стању заблуде која проистиче из њиховог самоуверења. Ми смо врло склони заблуди, будући да свака самообмана ласка нашем самоосећању, частољубљу и гордости. Кушач се ослања на стање самообмане и тражи да нас завара. Он усталасава наше страсти, распаљује славољубље и похлепу и покушава да нас покрене на њихово задовољење. Заблуда делује прво на наш разум. Прихваћена без противљења, она изопачује ток мисли и покрете срца, узима целог човека под своје и распрострањује се на сву нашу делатност. Прелест прети свакоме ко се труди да стекне врлине, а нарочито највишу међу њима - молитву. Јер, демон примењује сваку лукавост како би ревнитеље ухватио у своје мреже. Плен прелести најчешће постају молитвеници који у самоуверењу жуде да брзо постигну више степене молитве. Уместо да се држе смирења пред Богом и да се труде у вршењу Његових заповести, они употребом спољње технике молитве стреме ка духовним доживљајима. Међутим, једино будна пажња, срдачно покајање и смирење чине праву основу и циљ молитве.

Нездрав душевни живот води самомњењу или самозаблуди. Гордо срце се пуни лудом похотом за уживањем светих, божанских, духовних осећања, за које је, међутим, сасвим неспособно. Уместо да кроз молитву тежи мукотрпном самопознању (тј. једино потребном), нечисто срце стреми да се наужива у Божанском блаженству. У тежњи да произведе осећања „новог човека“ (за које је при својој страсности потпуно неспособно) срце изналази лажна осећања којима се придружује утицај демона. Такав човек има високо мишљење о себи самом, држи да има многе врлине и да поседује дарове Духа Светога. Као жртва прелести, он је преблажен, опијен својим стањем, непрестано измишља духовна задовољства и плива у њима. То долази из уједи-њења похлепе и саможивости који узбуђују крв, стварајући лажно благодатно осећање и производећи сатанску надменост. Иако су овакви људи најчешће подложни гневу и чулности, они, с обзиром на своју гордост, с напором избегавају грубе грехе и граде се високоморалним. Међутим, онај ко замишља да је бестрасан никад неће успети да се очисти од страсти. Благодат никад неће задобити онај ко уобрази да је поседује. Укратко, онај ко себи приписује духовне дарове, ко себи ласка и ужива у самоуображености, у ствари затвара приступ Духу Светом. Он у себи пориче сваку способност да живи у Духу, будући да је истину принео на жртву заблуди. Ова врста прелести задовољава се проналаском побожних благодатних осећања, која су надокнада за права. Из тога проистичу погрешне представе о свим духовним делатностима и лажни појмови о свему - како унутрашњем, тако и спољашњем. Прелешћеном говори Господ: Говориш: Богат сам, и обогатио сам се, и ништа ми не треба; а не знаш да си несрећан, и јадан, исиромашан, и слеп, и наг (Отк.3,17).

Деловање благодати је лако разликовати од прелести. Прелест се никад не приближава као слободна сила, већ само као заводница која од човека тражи сагласност. Тек тада она стиче своју моћ над њим. Он је, пак, увек може добити. Њу срце увек сусреће са сумњом. Тек кад сасвим потпадне под њено ропство, човек више не сумња у њу. Прелест никад не смањује узаврелост крви, и никад не води ка самопознању и покајању срца. Сасвим супротно, она буди сањарије, узбуђује крв, нуди одвратна уживања, ласка, надима ум у самоуверењу, поставља човеково ја као идола душе (свети Игњатије Брјанчанинов). Присуство, пак, благодатне мисли, покрета душе и виђења, као уосталом и топлине, светлости или анђела - јасно се разликују од прелести. Благодатни душевни покрети испуњавају увек дубоким смирењем, мукотрпним самопознањем и сиромаштвом духа. Благодатна виђења се откривају у тихој светлости и души саопштавају дубоки мир. Покрети прелести, напротив, повећавају високоумље. Привиђења се појављују у „ружичастом светлу", изазивају радозналост, распаљују и стварају немир и пометњу. Често унутрашња топлина, која прати молитву, постаје повод за прелест. Постоји природна топлина која се јавља као последица унутрашње сабраности у срцу. Благодатна топлина, међутим, испуњава блаженством и унутрашњим добрим осећањем. Постоји такође и једна телесна загрејаност која настаје кроз неумерену ревност у молитви. Прелест почива у томе да се загрејаност, тј. природна топлина, прихвати као духовна, благодатна топлина. Тиме човек прихвата високо мишљење о себи, сматрајући да је већ све постигао и да стоји на врхунцу савршенства. Телесна загрејаност се од духовне топлине разликује по својим плодовима. Плодови телесне загрејаности су уображеност, неумерено самопоуздање, превазношење и гордост. Плодови, пак, духовне топлине према Богу су срдачно покајање, смирење и мукотрпно самопознање (свети Игњатије Брјанчанинов). Ко тражи топлину само ради блаженства које пружа, развија духовно сладострашће. Они, пак, који се трезвоумно моле теже да брзо превазиђу сладост и да једино пребивају у срдачном покајању пред Богом. Лажни мистици, напротив, везују сву своју пажњу за топлину, почивајући у њој као у неком топлом велу, одржавајући њено блаженство и утапајући се у њој као у празнини. Не допусти да будеш преварен кроз унутрашњу сладост. Без крста она је колебива и опасна. Гордост узрок прелести, самообмане. Смирење, пак, као супротна врлина, представља једини сигуран заклон од тога. Смирење је уништење свих страсти (преподобни Јован Лествичник). А где су страсти побеђене, нестаје и прелести. Јер, она долази од страсног уображења. Пред смиреним ђаво узмиче, јер не може да поднесе смирење срдачног покајања (преподобни Григорије Синаит). Ако призивамо Бога, нећемо имати ради чега да се бојимо или да сумњамо. Ономе ко у смирењу и послушности стоји пред Богом и само Њега тражи, избегавајући самодопадање и превазношење, ни цела војска ђавола не може ништа нашкодити. Самоуверени и самовољни, међутим, који само на себи зидају, нужно падају у сваку прелесну заслепљеност и самообману. 

Нећу се овде дотицати молитви које су прописане уставом – оне се читају. Било би добро ако би размишљали о нечему непрестаном и не само о томе да нижемо речи, већ о томе да васпитамо себе и учинимо љубав стањем сопственог осећања, вибрацијом сопствене душе. Тај трепет са нечујним уздисањем бих покушао да препоручим. Свети Агатон је говорио: „Ко се моли само када се моли, тај се не моли“. Свети на овај начин говори о томе да се својим срцем осећа Бог, Мајка Божија и сваки Светитељ колико год је могуће чешће. То би чувало свећу твоје душе запаљеном и било би тешко напасти такву душу. Треба знати да се ђаво јако боји трезвеног човека – што је могуће више трезвеног! Молитва је без сумње корисно средство, а трезвеност – достигнути циљ. Препоручујем молитве нашем најдражем Спаситељу, Мајци Божијој – вечно будној утехи наших душа – посебно молебане; молитве светом Анђелу чувару и по неопходности и поштовању, сваком Светом. Молитве за све су оне које постоје. У стварности је најнеопходније твоје срце! 

Смирење не може доћи само по себи, без да током духовног живота ниси сматрао да ништа не можеш учинити без благодати Божије. Спаситељ говори: „Без Мене не можете чинити ништа“ (Јн. 15:5). 113-то правило Картагенског сабора гласи: „Али ако неко ипак говори да може било шта без Христа, нека буде анатема“. Брате, зар не знаш да је, ако мислиш високо о себи и гордиш се, од тебе отишла помоћ Божија? Јер је написано: „Бог се противи гордима, а смиренима даје благодат“ (Јак. 4:6; 1 Пет. 5:5). Размисли о томе да си без благодати Божије ти – прах и пепео. Ако сматраш да те је, ето, Господ трпео до сада и да ће тако бити увек, онда се са великим страхом забрини јер Бог дуго трпи, али понекада и претиче догађаје! Сине мој, размисли о томе да имаш само време овог живота и са ревношћу, са жељом да будеш са Анђелима на небу, тражи да смириш себе, јер ћеш само тако дати праву вредност оној лепоти коју си стекао у себи, да то духовно богатство, авај, не би послужило теби на пропаст у огњу. Пази на себе, брате, јер ако почнеш да мислиш да те Бог може посетити одмах сада и да ћеш умрети, онда ће те Он научити шта да чиниш. Јер знамо да ће Христос сваком судити у ономе у чему га затекне (Јез. 33:20). Без смирења нема никакве наде на спасење. „Ако у теби брате нема кротости у срцу твом, тада знај да је ту некакво узношење“. Неопходно је схватити да Бог тако мало тражи од нас, да би заједно са Њим стекли наслеђе!... Кротост, кротост и још једном – кротост!