Ако спасемо себе – то нам је довољно. Свако ко упражњава добродетељи – спасава се; ако неко цео свет спасе, а себе погуби, каква му је корист од тога? Сви знамо како да се спасемо, но то због лењости нећемо. Спасавај самог себе! Неће свако одговарати што није поучавао друге, већ само они којима је то било дато: они су дужни до смрти да пострадају и душу своју да положе за стадо; а свако ће дати одговор за себе. Ако су се и велики монаси, како сведоче свештене историје, по смирењу уклањали од духовног руковођења, од славе и од тога да поучавају друге и носе њихово бреме, онда тим пре ми грешни и недостојни треба да избегавамо тако нешто, јер ћемо повредити и себе и ближње. Према братовљевом недостатку односи се као да си слеп, глув и нем – не гледај, не слушај и не говори, не покушавај, као простоуман, да разумеш и не прави се мудар; пази на себе, буди разуман и опрезан. Ако неко ко жели да се спасе обраћа пажњу на сваку љутиту реч и ако се не труди да око начини слепим, ухо глувим и језик немим, неће моћи да без узнемирења пребива у душевном покоју. Ако те неко буде испитивао, не допусти себи да се правдаш или противречиш, већ са смирењем реци: ''Опрости ми Бога ради!'' и даље ћути.

Јунаштво је смели покрет душе на делање врлине, доброг и честитог, праведног и доличног. Неразумна храброст је дрскост, наглост и непромишљен покрет душе у нерасудном пориву. Јунаштво је врлина, а неразумна храброст грех. Храбар је муж врлинаст, разуман, умерен, истинољубив, праведан, делатељ доброг, честитог и достојног, а неразумно храбар је човек дрзак и лукав, срља, непромишљен је, нагао, лажељубив, неправедан и делатељ зла. Нерешеност је, опет, кукавичлук, малодушност и недостатак одлучности. Нерешен се не подузима ничега, одлаже испуњење одлука, оклева, реши се па премишља, крене па опет стане, ступи па устукне, спор је, сметен, обећа, па повуче реч. Неодлучан човек не напредује, јер чини само оно за шта је сигуран да не крије опасност.

Без нужде не треба другоме откривати срце своје. Мећу хиљаду могуће је наћи само једнога који би сачувао твоју тајну. Када је ми сами не чувамо у себи, како се можемо надати да ће је сачувати други. Са човеком душевним, треба говорити о стварима људским, а са човеком који има разум духовни, треба говорити о стварима небеским. Људи испуњени духовном мудрошћу, расуђују о духу неког човека сходно Светоме Писму, гледајући јесу ли његове речи саобразне вољи Божијој, и потом о њему закључују. Када се деси да се нађеш мећу људима у свету, о духовним стварима не треба говорити, особито ако код њих не примећујеш жељу да те слушају. У том случају, треба следити учење Светог Дионисија Ареопагита (у књизи о Небеској јерархији, гл. 2): поставши сам божанствен од познања божанствених ствари, и у тајности ума свога сакривши светињу од неосвећеног народа, чувај је, јер - како Писмо каже - није добро пред свиње бацити чисти, светолики и скупоцени накит духовног бисерја. Треба држати на уму реч Господњу: Не мећите бисера свога пред свиње да их не изгазе ногама својим и, вративши се, не растргну вас" (Мт. 7, 6). Због тога на све начине треба да се трудиш да скриваш у себи ризницу дарова Божијих. У противном, изгубићеш их и нећеш их више наћи... А када потреба изискује или ствар дотле стигне, треба отворено деловати у славу Божију, сходно речи Божијој: "Ја прослављам онога који је Мене прославио" (1. Цар. 2, 30), зато што се пут већ отворио.

Колико се неко више удаљи од Бога, толико ствари постају теже. Неко може ништа да нема, али ако има Бога, ништа више и не жели! Али ако и све има, а Бога нема, мучи се у себи. Као што детенце удаљено од мајке пати, тако и човек удаљен од Бога пати, мучи се. Човекова удаљеност од Бога је пакао. Сразмерно својој удаљености од Бога, људи већ у овом животу осећају тежину, а у другом животу та тежина постаће вечна. Зато се већ овде предокуша делић рајске радости, у оној мери у којој се живи сагласно вољи Божијој. Када неко чини добро, он осећа радост. Када неко греши, он онда пати. Светска радост доноси напетост духовним људима. То није трајна, истинита радост; она је привремена, тренутна. То је радост која не испуњава човекову душу, пролазна је, а не духовна. Пуни душу само смећем. Када будемо осетили духовну радост, ону пролазну више нећемо желети. Данашњи људи не мисле о вечности. Нису схватили дубљи смисао живота. Нису никада осетили оне друге, небеске радости.

Ако спасемо себе – то нам је довољно. Свако ко упражњава добродетељи – спасава се; ако неко цео свет спасе, а себе погуби, каква му је корист од тога? Сви знамо како да се спасемо, но то због лењости нећемо. Спасавај самог себе! Неће свако одговарати што није поучавао друге, већ само они којима је то било дато: они су дужни до смрти да пострадају и душу своју да положе за стадо; а свако ће дати одговор за себе. Ако су се и велики монаси, како сведоче свештене историје, по смирењу уклањали од духовног руковођења, од славе и од тога да поучавају друге и носе њихово бреме, онда тим пре ми грешни и недостојни треба да избегавамо тако нешто, јер ћемо повредити и себе и ближње. Према братовљевом недостатку односи се као да си слеп, глув и нем – не гледај, не слушај и не говори, не покушавај, као простоуман, да разумеш и не прави се мудар; пази на себе, буди разуман и опрезан. Ако неко ко жели да се спасе обраћа пажњу на сваку љутиту реч и ако се не труди да око начини слепим, ухо глувим и језик немим, неће моћи да без узнемирења пребива у душевном покоју. Ако те неко буде испитивао, не допусти себи да се правдаш или противречиш, већ са смирењем реци: ''Опрости ми Бога ради!'' и даље ћути.

По мишљењу светих отаца, молитва је, као ћерка испуњавања еванђелских заповести, уједно и мајка свих добродетељи. Молитва рађа добродетељи услед сједињења људског духа са Духом Господа. Добродетељи које рађају молитву разликују се од добродетељи које рађа молитва: прве су - душевне, а друге - духовне. Молитва је пре свега испуњавање прве и највеће заповести - једне од оне две заповести на којима почивају Закон, Пророци и Еванђеље. Човек не може да се свим мислима, свом снагом, свим бићем својим устреми ка Богу другачије, него помоћу молитве, када она подигне из мртвих и оживи душу силом благодати. Молитва је огледало монашког напредовања. Разматрајући своју молитву монах дознаје да ли је достигао спасење, или се још увек пати у усталасаном мору страсти, изван свештеног пристаништа. У таквом познању он за руководитеља има богонадахнутог Давида који је, молитвено се обраћајући Богу, рекао: По томе познах да сам Ти мио, јер се неће узрадовати непријатељ мој нада мном. Мене си ради незлобивости сачувао, и утврдио си ме пред лицем Твојим довека (Пс.40,12-13). Ово значи: схватио сам, Господе, да си ме помиловао и усвојио Себи, по томе што сам, силом моје молитве, постојано победоносно одбацивао све ђавоље помисли, маштања и осећања. Ова милост Божија према човеку јавља се онда када човек осети милост према свим својим ближњима и када опрости свима који су му непшто скривили. Молитва треба да буде главни подвиг монаха. У њој треба да се усредсреде и сједине сви његови подвизи; посредством ње монах се сасвим приљубљује уз Господа, сједињује се у један дух са Господом. Од самог ступања у манастир треба да се научимо на правилну молитву, да би смо напредовали у њој и да би смо посредством ње устројили своје спасење. Правилној молитви и нашем напредовању у њој супротстављају се наша повређена природа и пали анђели који се труде да нас задрже у потчињености себи, у паду и одбачености од Бога, што је заједничко људима и палим анђелима.

Сви који имају чврсту наду у Бога, узводе се к Њему и просветљују сијањем вечне Светлости. Истинска и мудра нада огледа се у томе да човек нимало не брине за себе, и то из љубави према Богу и ради дела добродетељи (врлине), знајући да о њему брине Бог. Ако, пак, човек сам брине за своје послове и Богу се молитвом обраћа само онда када га сналазе неизбежне несреће, не видећи у сопственим снагама средство кадро да их одврати, па тек тада почне да се нада у помоћ Божију - та је нада сујетна и лажна. Истинска нада иште само Царство Божије, а уверена је да ће јој и све земаљско, што јој је потребно у овом пролазном животу, бити даровано. Док ту наду не стекне, срце наше неће моћи да има мира ни покоја. Тек та нада умириће га и у њега улити радост. О њој су управо поклоњења достојна и пресвета Уста рекла: "Ходите к Мени сви који сте уморни и натоварени, и Ја ћу вас одморити!" То значи да ће уморни и натоварени наду своју положити на Господа и да ће тако наћи олакшање у труду и страху своме. У Јеванђељу Лукином речено је о Симеону: " И би му обећано Духом Светим да неће видети смрти док не види Христа Господњег" (2, 26). Праведни старац није гасио наду своју, но је чекао прежељеног Спаситеља и, с радошћу Га примивши на руке своје, рекао: " Сада ме отпушташ да идем, Владико, у прежељено Царство Твоје, јер сам примио наду своју - Христа Господњега".

Завист је страст мрзеће душе, која се изједа због успеха ближњега. То је жалост и зловоља због туђега добра. Завист је корен свих зала, извор сваковрсне невоље и почетак сваког недела. Завист је помрачила Денницу. Завист је од свих страсти најнеправеднија и уједно најправеднија; најнеправеднија јер узнемирава добре, а најправеднија јер тишти оне који је имају. Као што рђа разједа гвожђе, тако завист растаче душу која је носи. Завист прво скврни онога ко је има, а потом онога коме се завиди. Прво растаче душу која од ње болује, као што змија раскида утробу која је носи, а затим гризе онога коме се завиди. Само завист нема изговор, јер нема ни опроштаја. Завист не зна да уступи ономе што јој може користити. Ниједна страст није погубнија од зависти, јер квари душе којима прирасте. Завист учи убиству. О, када би нестала из људи завист! О, завидљивче, корене смрти, подмукла болести, најстрашнији си жалац у срцу. Ништа не боде љуће и не рањава како ти рањаваш срце које те носи. Велико је зло завист. Она помрачује очи душе и излива мрклу таму на њу. Она осетљивост душе претвори у неосетљивост. Она отврдне срце и окамени га. Она савршено расточи човека. Ни мољац и црв не разједају изнутра дрво и свилу, како грозница зависти разједа кости завидљиваца и скврни душу целомудрених. Василије Велики каже: "Може ли шта бити погубније од те болести? То је пустошење живота, оскврњење природе, мржња према ономе што нам је дато од Бога, противљење Богу, несносно зло, наук змијин, демонски проналазак, ишчадије непријатеља, заруке адских мука, препрека за благочашће, пут у геену, остајање без Царства Небеског." А Златоуст каже: "То човека чини ђаволом, то га прави дивљим демоном. Тако се збило прво убиство. Тако је природа заблудела. Тако се земља оскврнила, тако се родила страст зависти од које нема погубније за душе људске. И то да се нимало не тугује због других представља прво зло ономе који га има." 

Зашто Господ наређује да волимо своје непријатеље? Није то ради њих, већ ради нас! Све док ми задржавамо у себи мисао о увреди коју су нам нанели непријатељи, пријатељи, рођени, ближњи, ми немамо мира и покоја и живимо у пакленом стању. Треба се ослободити од тог зла, избацити га као да се ништа лоше није десило, опростити све. Управо због тога људи морају много да трпе у животу и у породици. Кад би човечански род дошао себи, кад би могао да се смири, на људски род би се излила велика Божанска Енергија. Људи су много оптерећени материјалном страном, то преклапа много тога доброг што постоји у њима. Бог је Живот и Енергија која се даје свакој ствари и свуда је присутан. А човечански род је међусобно повезан Енергијом, али људи то не могу да примете, нити да схвате. Ми уопште не схватамо да је наш живот у нашим ближњима.

За увреду, ма каква да нам је нанесена, не треба да се светимо, него, напротив, треба да је опраштамо од срца, макар нам се оно томе и противило, убеђујући га словом Божијим: "Ако ли не опростите људима сагрешења њихова, ни Отац, ваш неће опростити вама сагрешења ваша" (Мт. 6, 15). И још: "Молите се за оне који вас вређају и гоне" (Мт. 5, 44). Срце не треба хранити злобом или мржњом према ближњем који је у непријатељству са нама, но ваља настојати да га љубимо и, колико је могуће, да добро чинимо, следујући учењу Господа нашег Исуса Христа: "Љубите непријатеље своје, чините добро онима који вас мрзе" (Мт. 5, 44). Дакле, ако будемо настојали, колико смо у стању, све то да испунимо, можемо да се надамо да ће божанствена светлост брзо засијати у душама нашим, откривајући нам пут ка Горњем Јерусалиму.