Када увидиш да многи жудно траже своју срећу у чулним добрима и чулним задовољствима, у благостању (уживању), у раскоши и сматрају то за мудрост, када схватиш да многи ради своје земаљске среће користе сваку лаж и сваку обману, да заступају мржњу, осветољубивост и друге страсти, а одрицање од уживања у чулним задовољствима сматрају за глупост, тада треба да добро урежеш у срце своје и говориш, као што су учили апостоли: "Ми хришћани треба да живимо по закону Христовом (Гал. 6,2), а закон Христов захтева да распнемо своје тело са страстима и жељама (Гал. 5, 24), одбацимо лаж и говоримо истину (Еф. 4,25), да сваку освету препустимо Господу Богу који је рекао: "Моја је освета, а ћу вратити" (Рим. 12,19). Уопште, упркос свим представљеним лошим примерима, ти се одмах угледај на Исуса Христа, Који има пуно право да тражи од нас да следимо Његов пример, а затим се угледај на милионе људи који су подражавали Његов живот, постали свети и достојни сваког нашег подражавања. Не подражавај пример незнабожачког живота, који је тако често видљив у нашем свету, него пример благе нарави, скромности, стидљивости, уздржљивости, реда, ревности у Богоугађању, чиме су се одликовали свети или истинити хришћани, који су се непрестано старали да живе и живели су не по правилима света, него по учењу Исуса Христа.

Самоодрицање је највећа врлина и исходиште сваког добра. Самоодрицање раскида окове самољубља и ослобађа из тамнице љубав, која се избављена из ропства себичности на све излива. Самоодрицање размиче границе љубави, која се већ отима да се без мере разда по свету. Од самоодрицања се множе врлине. Самоодрицање ствара велике људе и велике добротворе човечанства. Самоодрицање избавља градове и народе од опасности. Самоодрицање учи да је потребније мислити на заједничко него на лично. Самоодрицање владаре чини добрим управитељима. Самоодрицање крепи оне који се боре за добро, за часно, за истинито, за праведно. Самоодрицање прославља све који се неодступно држе дужности. Самоодрицањем напредују науке. Самоодрицање објављује народне пастире. Самоодрицање је највеће добро који своје подвижнике овенчава победом. Оно душу снажи. Оно даје моралну снагу. Оно награђује мужество. Она дарује смелост. Оно помазује подвижнике на бој. Оно снажи дух у борби са плоћу. Оно води савршенству. Оно делатника врлине чини победиоцем. Оно свакога ко љуби благочашће чини достојним заједнице са Богом. Оно јавља достојне следбенике Спаситеља Христа и зато је Он од Својих ученика затражио самоодрицање, рекавши: Који љуби душу своју изгубиће је; а који мрзи душу своју у свету овоме, за живот вечни сачуваће је. Самоодрицање је саможртва за закон Божји, за добро, за часно, за праведно, за љубав према Богу, за ближњега, за отачаство, за заједницу, за родитеље, за сроднике, за све човечанство. Самоодрицање чини велике и чудесне ствари. Самоодрицање учи стрпљењу и срчаности. Самоодрицање све јавља достојним свога призива. ;Тде нема самоодрицања, све је пуно греха. Одлика човека у врлини самоодрицања је чистота, светост, блатост, верност, нада, љубав и благочашће. Блажен је град који има мужеве што стекоше ову врлину.

Хришћанине! Запамти и увек носи у мислима и срцу велике речи молитве Господње: Оче наш, који си на небесима! (упамти, ко је наш Отац? Бог Отац наш, љубав наша; ко смо ми? Ми смо деца Његова, а међу собом смо браћа; у каквој су љубави међу собом дужна да живе деца таквог Оца? Да сте дјеца Аераамова, чинили бисте дјела Аврамова, Јн. 8, 39; па каква смо дела ми дужни да чинимо?). Да се свети име Твоје, да дође Царство Твоје, да буде воља Твоја. Хлеб наш насушни дај нам данас (хлеб наш све је заједничко, а не мој; самољубље треба да буде изгнано из срца деце Божије: ми смо једно), и опрости нам дугове наше (хоћеш и волиш да ти Бог опрости грехе, за уобичајено сматрај праштање греха и људима, који су згрешили против тебе, знајући да је љубав дуготрпељива и милосрдна). Нe уведи нас у искушење (и сам се не упуштај у искушење; не дај нози твојој да се спотиче, нити ће задремати чувар твој. Господ је покров твој на десној руци твојој, Пс. 120; 3, 5). Но избави нас од злога. (Немој да му се својевољно предајеш и Господ те неће њему предати.) Јер Твоје је Царство (признај једнога Цара Бога и Њему једином служи) и сила (у Његову свемогућу силу се уздај) и слава (за Његову славу ревнуј свом снагом и целог живота свог) у еекове (Он је вечни Цар, а царство сатане ускоро ће да прође као разбојничко, лажно). Амин. Све је то истинито. Сећај се те молитве више од свега и чешће је у мислима изговарај и размишљај о њој, шта значи у њој свака реч, израз и молба. У духу и истини клањајте се Богу. У истини на пример, ти говориш: да се свети име Твоје. Постоји ли у теби стварна жеља да се име Божије свети добрим делима људи, а и твојим? ти говориш: да дође Царство Твоје, желиш ли ти на самом делу да наступи Царство Божије? Желиш ли да будеш обиталиште Духа Божијег, а не обиталиште греха; не желиш ли ти радије да живиш у гресима? Говориш: да буде воља Tвoja и на небу и на земљи, не тражиш ли ти пре своју вољу, него Божију? Баш тако! Говориш: хлеб наш насушни дај нам данас, не говориш ли ти у свом срцу нешто друго: мени није потребно да од Тебе молим то; ја имам и без мољења, нека тако траже они, који немају; или са похлепом иштемо много и нисмо задовољни са малим, или оним што нам је Бог дао, не благодаримо за оно, што имамо, а треба благодарити; молиш у молитви Бога: и опрости нам дугове наше, као што и ми опраштамо дужницима својим, а не мислиш ли и сам: ја нисам Бог зна какав грешник; ја, чини ми се, не живим лошије од других и нема потребе да молим опроштај дугова мојих или грехова, или молећи се, имаш ли ти какво незадовољство, гнев, и на тај начин, ти дрско лажеш у молитви Бога, говориш: не уведи нас у искушење, а не налећеш ли и не устремљујеш ли се и сам без искушења на свакакве грехе? говориш: избави нас од нечастивога, а не живиш ли и сам у друштву са нечастивим или са злом сваке врсте, чији је управитељ ђаво? Гледај да твој језик не буде у нескладу са срцем; пази, не лажи, Господу у својој молитви. To имај увек у виду, како када читаш молитву Господњу, тако и када читаш и друге молитве; пази да ли је у складу твоје срце са оним шта изговара језик.

Грешили смо, и испаштали смо. Увредили смо Господа Бога, кажњени смо. Укаљали смо се сваким неваљалством, опрали смо се крвљу и сузама. Погазили смо све што је прецима било свето, зато смо били погажени. Имали смо школу без вере, политику без поштења, војску без родољубља, државу без Божјег благослова. Отуда нам пропаст и школе, и политике, и војске, и државе. Двадесет година патили смо се да не будемо своји, зато су нас туђинци поклопили својим мраком. Двадесет година ругања прецима, што су се приволели царству небескоме, због тога губавог нам царства земаљског губитак. Каквом смо мером мерили Бога и своје претке, тако нам је одмерено. Ипак, добили смо помиловање. За увреде мислима и речима и делима, за безбројне нечувене увреде Његовог Величанства Цара над царевима, Господа Бога, у току пуних 20 година, били смо осуђени на смрт. Осуда је почела да се извршује. И убијен је сваки осми Србин. Онда је смртна казна ублажена, те смо осуђени на вечиту робију, на вечито робовање у оковима Немаца. Али, кад је земља српска проврела од крви и суза сиротиње раје, кад су славске свеће сужања паљене мршавим рукама и гашене сузама, и кад су молитве српских паћеника покренуле анђеле и светитеље да измоле од Бога милост, тада је Све милостиви понова ублажио казну, па је вечито робијање свео на две године робије. За двадесет година свога злотворнога живота добио је народ српски свега две године робије. Зар то није боговска милост? Зар би се могао наћи на земљи цар који би трпео двадесет година грдње и поруге, па да ипак овако помилује своје псоваче и ругаче? Никад и нигде. Оволика милост доликује само Господу Богу нашем. Којим путем сада да пођемо? Не онуда, само не онуда, којим смо ходили две деценије. Шта сада да радимо? Све само не оно што смо радили у времену између два Светска рата. Да не грешимо, те да поновo не испаштамо. Да не вређамо Цара Господа Бога, те да не заслужимо још већу казну, авај, без помиловања. Да се не каљамо неваљалством, те да се не би морали понова прати својом крвљу и својим сузама. Да не газимо светиње предака наших, те да не би опет били прегажени. Нека нам школа буде са вером, политика са поштењем, војска са родољубљем, држава са Божјим благословом. Нека се сваки врати Богу и себи; нека нико не буде ван Бога и ван себе, да га не би поклопила језива тама туђинска, са лепим именом и шареном одећом. Нека се свак, ко је српски родољуб, пашти да задобије царство небеско, којим се једино може одржати царство земаљско на дуже време. Кад је наш народ рекао: правда држи земљу и градове, као да је рекао: царство небеско држи царство земаљско. Јер, правда је једна сила од многих сила царства небеснога. Једна друга сила јесте вера, трећа љубав, четврта исти на, пета милост, шеста мудрост, седма чистота, и тако скоро без броја и без краја. Размислите коју од ових сила имате, а коју немате. По журите да их све задобијете. Тако ћете бити савршени као Отац ваш небесни што је савршен. Тако ћете одолети мрачним силама пакла, које су биле преовладале нашом државом, које ће нас и у сећању дуго морити као што мори страшан сан. И тако ћете најзад, оружани силом небеском, најбоље потврдити и своје родољубље и свој назив православних хришћана. Нека вам је на помоћ Господ Христос, са Оцем и Духом Светим на век века. Амин.

Уколико ти срце скрене у лукаве помисли и уколико лукави почне да ти подрива срце како би се сасвим покренуло са камена вере, ти реци у себи: "Познајем ја своје духовно сиромаштво и своје ништавило без вере". И опет реци: "Ја сам много немоћан. Ја само именом Христовим и живим, и стичем спокојство, и веселим се и ширим се срцем. Без Њега ја сам мртав душевно, узнемиравам се и срце ми се стеже. Без Крста Христовог ја бих давно био жртва најљуће туге и очајања. Христос ме одржава у животу, а Крст ми је покој и утеха моја".

Нико не може рећи: Ја сам сиромах и немам одакле да дајем милостињу, јер ако не можеш да даш колико и богати који своје дарове полаже у ризницу, онда бар дај две лепте, слично удовици, и Бог ће то од тебе примити радије него дарове оних богаташа. Ако ни то немаш, онда бар имаш снаге и можеш услугом да учиниш милост слабоме. А ако ни то не можеш, онда можеш речју да брата утешиш. Ако ни то ниси у стању, можеш, кад се раздражи на тебе брат твој да учиниш милост и да га поднесеш у време његовог смућења видећи га искушаног од заједничког непријатеља, и уместо што би му рекао неку реч и још више га смутио, можеш оћутати чинећи милост његовој души одвлачећи га од непријатеља. Можеш, опет, ако ти некад згреши брат твој, да му учиниш милост и да му опростиш његов грех, да би и ти примио опроштај од Бога, јер је казано: Опростите и опростиће вам се (Лк.6,37). И тако ћеш чинити милост души брата свога отпуштајући му оно што је згрешио према теби. Јер, Бог нам је дао власт да, ако хоћемо, отпуштамо преступе једни другима. Ако, дакле, немаш чиме да учиниш милостињу телу, учини милост души његовој. А каква је милост већа од тога да се помилује душа? Колико је вреднија душа од тела, толико је и милост учињена души већа од милостиње учињене телу.  

Незлобивост је чистота срца и правилно настројење разума. Незлобивост изражава доброту душе која је примила сваку врлину. Незлобивост је противна лукавству. Василије Велики незлобивост назива избављењем од греха које се постиже разумом и каже да назив незлобивог добијамо дуготрајном молитвом и испитивањем добра и када је као какав корен зла ишчупамо у потпуности. Незлобивост је доброта душе која се никада лукавством не мења, него увек остаје непромењена и дејствује зарад добра. Златоуст каже: "Добра је незлобивост, господско угледање и божанско уподобљење, јер незлобив и свет је Господ." Та незлобивост је чувар душе, очишћење разума, умирење ћуди, мир помисли, благост лица, кротост очију, учитељ пријатељства, мајка љубави, сажитељ вере, усавршење праведности и истински корен сваке врлине и темељ свакога добра. Она не зна за мржњу, непозната јој је суровост гнева, не зна за дејство злобе, него је као царица свим врлинама доприносила.

Онај ко из душе не опрости дужницима и чије срце није чисто пред Богом од сваког незадовољства према брату своме и које не сија светлошћу помирења са ближњима, тај се лишава Божије благодати и предаје се искушењима лукавога, а да би очистио своје грехе мора научити да буде благонаклон према другима. Искушење је закон греха који је био припремљен (од лукавог) првом човјеку, а лукави је ђаво који је увео првог човјека у грехопад, тако што га је саблазнио и увукао у грех, кушајући га оним што му је Бог забранио, и човјек је тако нарушио Божију заповест. Плод свега тога је био губљење бесмртности. Искушењем се назива и увлачење душине воље у страсти телесне; а лукавим се назива стварни узрок који побуђује ту људску тежњу к страстима телесним. Од тога, пак, праведни Судија не избавља никога осим онога који опрашта дужницима својим, а ко не опрашта, залуду се моли за опроштај грехова својих. Бог оставља таквога немилосрдног и непомирљивог човека и он бива побеђен од лукавога... Човек треба да зна потребе своје природе тј. да постоји закон природе људске на једној и тирјанство страсти на другој страни. Тирјанство страсти доводи до самовољног удаљавања од људске природе. Овај први (закон природе) задовољава природне људске потребе, а други (закон тирјанства страсти) изопачује људску природу, која је првобитно створена као чиста и непорочна. Закон природе људске је такав да дејством ума људског чува наше биће... и када узносимо Молитву Господњу, она бива услишена и Бог нам уместо једне дарује две благодати: опроштај грехова прошлих и избављење од грехова будућих, не допуштајући нам да паднемо у искушење, нити лукавоме да нас пороби, јер опраштамо дугове ближњима нашим. Дакле ако желимо да се избавимо од лукавога и да не паднемо у искушење, уздајмо се у Бога и опраштајмо дугове дужницима нашим јер: "Ако ли не опростите људима сагрешења њихова, ни Отац ваш неће опростити вама сагрешења ваших" (Мт. 6,15); (чинимо тако) да би нам не само били опроштени грехови наши, већ и да бисмо победили закон греха, не падајући у искушење и побеђујући родитеља греха лукавога, молећи се за избављење под руководством Христа Господа, Који је победио свет, и Који нас је наоружао заповестима Својим, научивши нас да одбацимо страсти и да незасито стремимо Њему као Хљебу Живота, Премудрости и Правде кроз испуњавање воље Оца Небескога Који нас је учинио саслужитељима анђелским, који су нам објавили небеско устројство живота, благоугодно Богу. И зато (због сличности Анђелима) ми усходимо к Богу, к Оцу свјетова Који нас је учинио да будемо заједничари Божанског природе кроз причешће благодаћу Духа Светога, чиме постајемо чеда Божија и синови Божији, и облачимо се у Самог Створитеља те благодати, Сина Очевог... из Којега, кроз Којега и у Којем имамо и имаћемо живот вечни. Нека молитва наша буде усмерена на ово тајанствено обожење да бисмо објавили каквим нас је учинило оваплоћење Једнородног Сина, и где нас је узнела моћна Десница Човекољупчева, нас који смо нижи од најнижег, нас који смо притиснути теретом грехова наших. Узљубимо још више Онога Који нам је тако премудро припремио спасење, показавши делом, да је наша молитва услишена, показавши нам да уистину имамо Бога за Оца, а не лукавога, који посредством страсти увек покушава да тирјански влада нама и који нас уместо у живот води у смрт. Јер сваки од ова два властодршца (и Бог и непријатељ Његов ђаво) онима који им се предају дају сваки своје: Бог им даје живот вјечни, а ђаво даје смрт онима који му предају под дејством искушења. Према Светом Писму постоје две врсте искушења: једна искушења, која условљава оно што нам је пријатно и друга, која проузрокују непријатности и болест. Прва су вољна, а друга принудна. Из њих (и једних и других) рађа се грех и нама је заповеђено да се молимо по заповести Господњој која нас учи да говоримо: "и не уведи нас у искушење", и савјетује нам: " Бдите и молите се да не паднете у напаст" (Мт. 26, 41)... За оне који су чврсто пригвождени клинцима греха спасоносне су речи великога ап. Јакова који позива: " Сваку радост имајте, браћо моја, када паднете у различита искушења, знајући да кушање ваше вјере гради трпљење; а трпљење нека усавршује дело, да будете савршени (Јаковљ. 1, 2. 3). И једну и другу врсту искушења лукави зломислено осматра, и у првим (вољним) искушењима лови човјека преко привлачности и узбуђивања телесним сластима, саблажњавајући душу да одустане од богољубиве настројености; а друга (принудна) искушења користи, изазивајући помисли побуне и хуле на Творца у души човјека притиснутог невољом и бедом. Познајући лукавство нечастивога, ми треба да се молимо (када се ради о вољном искушењу) да не отпаднемо од богољубиве настројености; а када Бог допусти да паднемо у невољно искушење треба да трпимо храбро и да (будући у невољи) призивамо Саздатеља. Нека се нико од нас не саблазни прелесним сластима лукавога; нека се у будућем животу избавимо вечних мука и да будемо причесници неизрецивих добара, која сада само делимице видимо у Христу Господу нашем, Који се слави са Оцем и Пресветим Духом.

Да, у свему налазим Бога! И у биљкама, и у животињама, и у свему! Па како да се не задивиш! Погледај једну, на, толику малешну птичицу како путује, како одлази у Африку и враћа се без компаса, поновно налазећи своје гнездо! А људи све са мапама и путоказима, па се изгубе! И није да птице ходају по сувом и бацају за собом каменчиће! Оне лете небом, изнад мора! Где би могле да баце каменчиће? Неке сасвим малене птице пењу се на роде, на своје... "ваздухоплове"! Оне путују... авионом! Птице, док прелетају мора, праве станке на острвима, не би ли се мало одмориле. Једном, када сам био у скиту Часнога Крста, видео сам како са источне стране долазе неке птице као врапци, али мало веће и лепше од њих. Било их је читаво јато. Но, њих четири-пет изгледа се било заморило и нису више могле да лете. Тада се издвоји од јата њих још отприлике петнаест друге беху наставиле - и седоше на, мало на једно дрво да предахну. Потом узлетеше и отидоше све заједно. Винуше се веома високо, како би се оријентисале.и поново нашле своју сабраћу. Ма мене је оставило утисак то што оних петнаест није било оставило четири-пет птичица што се беху биле замориле, већ су напустиле сопствено јато због њих, како би им правиле друштво! Колико ли је само Бог све прелепо начинио! Посматрај само шарене мачиће! Како су им дивни ти малени капути! Па то ти је да ми људи завидимо животињама на њиховој ношњи! Ма ниједна царица није се заодела таквим огртачем!... Где год да се окренеш видећеш мудрост Божију. Раније, када је све било природно, како ли је само било дивно! Ево ти петла - он кад кукуриче не кукуриче због времена. Стоји на једној нози и, чим почне да му трне, виче: "Кукурику!" Односно, каже ти да је прошло толико и толико сати. Тада мења ногу, утрне му и ова, и опет чујеш: "Кукурику!" И онда ти видиш како виче у дванаест, у три, у шест сати. То дође тачно на свака три сата. А нема ни часовника, ни батерије, нити треба да се навија! Све што видите, све што чујете, користите као своја превозна средства за небеса. Нека вас све успиње ка горе. Тако се човек неприметно успиње од свега створеног ка Творцу! Американци су отишли на Месец, поставили су тамо барем један путоказ са натписом: "Небеса приповедају славу Божју" (Пс. 18,2). И Руси су се отиснули у васиону, само што је Гагарин рекао да није нашао Бога. Ех, па како да га нађе, кад се отиснуо увис с ногама напред, а не рукама? Тако људи после и говоре: "Природа је створила свемир"! Молим те лепо, сад и читав свемир!... Овде када се поквари нека стара машина, скупи се читава гомила мајстора, техничара итд., не би ли је поправили. Гледају, размишљају шта и како... А то је само једна стара машина! А читаву земаљску куглу Бог врти и окреће без струје, и нити се батерија празни, нити мотор цркава! Ма каквом ли се само брзином окреће, а човек то ни не примети! Страшно! Да се земља обртала мањом брзином, људи би се превртали и правили колутове само тако! И још погледајте - море има толике воде и креће се таквом брзином, а вода никако да се расточи! И звезде, које су праве громаде, вртоглаво круже а једна ни да дотакне другу, него се држе на међусобно великом растојању! А човек - направи какво авионче и само се диви и поноси! И још ако мало скрене памећу, после прича којешта - ништа ти он не разуме.

Христос говори: не сабирајте себи блага на земљи, где мољац и рђа квари, и где лопови поткопавају и краду. Него сабирајте себи блага на небу, где ни мољац ни рђа не квари, и где лопови не поткопавају и не краду. Они који су чули ове речи говорили су: "савет је веома добар, и мисао вредна похвале, истинска добра живота боље је остављати у ризници на небу, него на земљи. Међутим, како ставити на небо сребро и злато? Ми то не можемо. Небо је веома високо, и ми га не можемо досегнути руком. Не видимо ни лествицу какву је видео патријарх Јаков, да бисмо се попели по њој и положили (ставили) на небо оно што је наше (што имамо)". Али Господ учи: и мада је небо веома високо, ипак можете стављати тамо на њему неукрадиво благо правде. Подај бедноме и сиромаху шта му треба и наћи ћеш да се све то цело, неоскрнављено, и непокварено чува на небу. А ако имаш лествицу која узводи са земље на небо – спасоносни крст – имаш и степенике на њој – догмате пречистих јеванђеља. И тако, усходи по њима до небеских обитељи, да би се прославио на веке. Но такође пази на оно што сам Ја рекао.