Зашто Господ наређује да волимо своје непријатеље? Није то ради њих, већ ради нас! Све док ми задржавамо у себи мисао о увреди коју су нам нанели непријатељи, пријатељи, рођени, ближњи, ми немамо мира и покоја и живимо у пакленом стању. Треба се ослободити од тог зла, избацити га као да се ништа лоше није десило, опростити све. Управо због тога људи морају много да трпе у животу и у породици. Кад би човечански род дошао себи, кад би могао да се смири, на људски род би се излила велика Божанска Енергија. Људи су много оптерећени материјалном страном, то преклапа много тога доброг што постоји у њима. Бог је Живот и Енергија која се даје свакој ствари и свуда је присутан. А човечански род је међусобно повезан Енергијом, али људи то не могу да примете, нити да схвате. Ми уопште не схватамо да је наш живот у нашим ближњима.

За увреду, ма каква да нам је нанесена, не треба да се светимо, него, напротив, треба да је опраштамо од срца, макар нам се оно томе и противило, убеђујући га словом Божијим: "Ако ли не опростите људима сагрешења њихова, ни Отац, ваш неће опростити вама сагрешења ваша" (Мт. 6, 15). И још: "Молите се за оне који вас вређају и гоне" (Мт. 5, 44). Срце не треба хранити злобом или мржњом према ближњем који је у непријатељству са нама, но ваља настојати да га љубимо и, колико је могуће, да добро чинимо, следујући учењу Господа нашег Исуса Христа: "Љубите непријатеље своје, чините добро онима који вас мрзе" (Мт. 5, 44). Дакле, ако будемо настојали, колико смо у стању, све то да испунимо, можемо да се надамо да ће божанствена светлост брзо засијати у душама нашим, откривајући нам пут ка Горњем Јерусалиму.

Браћо, долази последњи час, када ће свако од нас имати да пређе праг овога живота. Доћи ће смрт данас, сутра, прексутра; не знамо када ће доћи тај дан. Тешко нама у време смрти! Ужас ћe бити велики, јер се сатана, као што се показује у Невидљивој борби, целога живота бори да нас кроз грех одведе у пакао, у муку вечну, али никада не напада тако, као у време смрти. Нека се зна да постоје четири најопаснија искушења којима нас ђаво напада у време смрти: а) најпре је борба против вере; б) друго, против наде; в) треће, против смирења, таштом славом и гордошћу; г) и четврто, многоврсним утварама /утварама/ и претварањем служитеља неправде у анђеле светлости. Свети Никодим Светогорац нас учи како треба когод да се бори против ових великих напада и тешких искушења у време смрти. И ево како: а) Када непријатељ буде отпочео да нас напада својим лажним спопадањима, мислима безверја у нашем уму, тада треба да се хитро повучемо од ума ка вољи, говорећи: "Врати се, сатано, оче лажи, јер тебе не желим чак ни да чујем, пошто ми је довољно да верујем у оно у што верује Света Црква Христова". И да не уступимо у свом срцу места мислима безверја, као што је написао премудри Соломон: Буде ли надолазио на тебе дух моћнога - тј. (дух) непријатеља - немој уступати своје место. И ако ти непријатељ, змија, буде привео сумњу у оно што верује Црква, немој га узимати у обзир и немој му одговарати, него, видевши његову лаж и лукавство, чувај га се веома. А ако си јак вером и мишљу и хоћеш да посрамиш непријатеља, одговори му: "Црква верује у истину". И ако ти буде рекао: "Шта је истина?", реци му: "У коју верује Црква". - "И у шта верује Црква?" - "У истину". - "Коју истину?" - "Коју исповеда Црква"; и свагда буди у мислима са молитвом Спаситељу нашем Исусу Христу. б) А када нас непријатељ напада очајем, сетимо се милости и доброте Бога, Који је дошао у свет да умре за нас, грешнике. в) Када нас буде напао таштом славом и гордошћу, сматрајмо да смо прах и пепео, и сва своја постигнућа припишимо Богу. Спознајмо ваистину тежину својих грехова и зала, али не губимо наду у милост Божију, јер чуј шта каже Свети Дух кроз уста пророка Давида: Спашће Господ душе својих раба, и неће погрешити нико ко се узда у њега (уп. са Пс. 33, 22). г) А ако нас ђаволи буду напали својим утварама и претварањима у лик светлосних анђела, будимо чврсто утврђени у смирењу свог ума и рецимо: "Губите се, подлаци, у своју таму, јер мени нису потребна виђења. У овом часу ми је потребна само милост Божија и Његово милосрђе". И чак ако би спознао да би многи од показаних знакова били од Бога, окрени се од њих и одагнај их од себе колико можеш далеко. И немој се бојати да Богу није угодно то што чиниш, ако то будеш чинио сматрајући себе недостојним виђења. Значи, памтите, браћо моја, да су ово општа оружја која наши непријатељи ђаволи уобичавају да користе против нас у последњем часу смрти. И свакога нападају сходно уживањима и страстима за које знају да им је више подвлашћен. И немој заборавити да у том часу свим срцем тражиш помоћ молитава Пресвете и Пречисте Мајке Божије, и њена хитра помоћ ће те избавити и закрилиће твоју душу њеном милошћу и самилошћу Свесилнога Бога. Амин.

Када су ме упитали да ли да користе снагу магнетизма, ја сам одговорио да су Хришћанима подарене и веће и много поузданије силе: вера и молитва. И свако спуштање на нижи пут, који ето човек открива тако што га попут слепца напипава својим самовољним и горим размишљањем, не представља ништа друго него пад. Речено је да не волимо језиком, него делом и истином. Зато, запамтимо, љубав од ћутања не постаје мања. Истина не нестаје ако заћуте речи. Као што верујемо речима, тако исто треба да верујемо и ћутању. Помолимо се да Господ благослови и наше речи и наше ћутање, тако да не буду ни речи празне, ни ћутање бескорисно. Свако од нас, у мањој или већој мери, шири онакав живот каквим сам живи, тј. нови или стари. Највећи је дар када неко у другим људима шири узвишен живот. Благо ономе ко у овоме служи као оруђе благодати Божије. Не усуђујући се ца себи ово припише, човек може да жели да бар, лажном речју и нецостојним примером, не шири лажни живот, живот по телу, живот греховни и лицемерни. Реч лажни, потпуно пристаје лицемерном животу, животу који само наизглед делује као побожан и богоугодан. Благо вама ако вас узасрамоте. Благо вама! Зар не би требало да се трудимо да се што ближе примакнемо блаженству? Како да будемо блажени ако нас узасрамоте, ако не можемо да истрпимо ни ако се за нас каже да смо под истрагом или да нам се суди, иако још нисмо ни осуђени? Много је оних који су осуђени, а који нису осрамоћени. Када себе пажљиво проматрамо, не би требало да нам пажња слаби и за небројене жалости око нас, које настају због сиромаштва и других ситуација које нам праведни Творац даје. Такве невоље су нам дате да би се једни људи научили трпљењу, други да би се поправили, трећи да би се научили да помажу другима. Оне који су себе посветили Богу, такве недаће подстичу да умноже молитве за наше грехе и за наше незнање. Има на жалост тужних људи који своју тугу не разблажују утехом. Има људи који су се утешили и који, на жалост, своју утеху не разблажују са мало туге, која извире из љубави и смирења. Има људи за које као да не постоји ништа цтто је невидљиво и који се тако узалуд скривају од онога што је неминовно. Ипак, има људи који су снагом воље начинили својеврстан пробој у духовни свет, или бар мисле да су то учинили. Да ли је то потребно? Да ли тако треба? Зар није скромније да са надом чекамо пред затвореном градском капијом, да чекамо када ће отворити врата Онај Који има Давидов кључ? Само смирење може донети мир нашој души. Душа која није смирена и коју стално витлају таласи страсти, мрачна је и мутна као хаос. Дајте јој да нађе снагу у смирењу и тек тада ће се у њој појавити истинска светлост. Тек тада ће у њој настати складан свет исправних мисли и исправних осећања. Гордо мудровање и закључци, настали из земаљске природе, загушују душу као магла, пропуштајући у њу само привид слабе и нејаке светлости. Учините да магла падне у долину смирености, и тада ћете над собом угледати чисто и високо небо. Душа себе саму загушује комешањем и хуком надмених, увек немирних помисли и страсних жеља. Дајте јој да се утиша у смирењу, и тек тада ће моћи да осушне и чује склад природе, који савремени човек још увек није потпуно уништио. Моћи ће да у њој чује сазвучја који су достојни премудрости Божиј е као што се у тишини ноћи могу чути далеки звуци. Не могу да прекоревам осетљиво срце које воли. Зар је боље срце које је хладно? Камено срце треба размекшати, хладно-загрејати, а осетљиво и оно које је способно да воли, њега треба узвисити од природне љубави до љубави духовне. За овакво срце најбољи је пут тиховања који даје промисао Божји, да ово срце, утонувши у породичне везе, не би било сасвим загушено само том природном љубављу. Није увек страшно када срце остане као у детета. И Господ нам је заповедио да будемо као деца. И Апостол нам каже да будемо безазлени као деца, да будемо добри попут деце, да волимо простодушно као деца. Не треба се жалити на оно што је Бог дао кроз природу, него га уздизати до благодати, па ће све бити добро. Често се догађа да онај човек који пажљиво гледа, нађе у свом природном карактеру нешто што би требало поправити и нешто што је потребно постепено мењати. Потпуно је исправно да он у таквој ситуацији тражи помоћ од Бога. Ако помоћ не стигне одмах, не треба губити наду. Треба и даље куцати на врата милосрђа и истовремено се подвизавати, да би се зауздали лоши нагони срца и воље. Када нас запљусне негодовање и гњев, не треба да допустимо себи да тако говоримо и да по томе поступамо, него је потребно да се уздржимо и да размишљамо о свему томе, као и да кроз молитву утишамо страст. После тога можемо да ономе ко је згрешио, одмерено укажемо на грешку, и да му снисходљиво одмеримо казну. Семе правде сеје се у миру који ствара мир. Мноштво чуда не мора да нас доведе ни до каквог закључка. И само једно чудо може бити доказ да постоји Бог. Хиљаде чуда могу да укажу само на пророка. Лазарево васкрсење показује нам чудотворца Бога, али да бисмо то могли да видимо, потребно је да у овом чуду откријемо оно што га уздиже изнад свих оних чуда која су учинили Богоносни људи, а која су, на први поглед, иста као и поменуто чудо Господње. Зашто мислите да је радост далеко? Она је ту, близу. Она је иза жалости, као што је, у Песми над песмама, женик иза зида близу своје невесте. Увече плач, а ујутро радост. Потребна је велика обазривост када се спаја слатко са горким, радост и страх, да у радост богопознања уносимо страх јер смо свесни своје недостојности, која и чисти кладенац може да замути својим комешањем, и која може да помрачи светлост, или да је цретвпри у некакав слаби бљесак или привиђење. Понекад човеку није лако да види своје невидљиве, али несумњиве грехе јер их заклањају врлине које тај човек лако уочава, али кој е су само привидне. У наше време често се дешава да неки људи мисле да исправно и корисно поступају, приносећи службу Богу, а у ствари само прате, и то не увек успешно, моду која је тренутна и коју пропагирају други. Тако они служе тој моди, надај ући се да ће им она послужити на корист. Замаљска радост бива проткана тугом јер душа потајно осећа да јој овоземаљско није довољно, те да чезне за бољим. Тугујући за Господом, душа осећа и радост јер осећа да, као што каже Апостол, туга за Господом доноси спасење. Нека да Бог да тражимо радост у којој се неће скривати жалац туге. Нека да Бог да се не плашимо туге која ће се претворити у радост. Увек треба видети и показивати истину, па макар она била и жалосна јер се и од такве истине учи, да не бисмо дочекали горку истину, која не само да васпитава, него и кажњава збога нашег немарног односа према њој. Кажете да онај ко није убеђен у своју победу, да ће тај бити побеђен. Ипак се не слажем са тим. Онај ко се бори за праведну ствар и ко се у Бога узда, може да победи и мимо очекивања, у околностима које ни најмање не пружају наду на успек. Има примера када је, уз извесне губитке, битка ипак добијена, и то само због тога што се није смело допустити непријатељу да нас баш сасвим победи и уништи. Покушајмо да се барем на кратко отргнемо од свега што је земаљско и пролазно и за шта смо нужношћу привезани, или својом вољом, и покушајмо слободно, али озбиљно да продремо погледом у оно шта је небесно и вечно. Из тродневног гроба устаје Светлост вечнога живота. једни виде, и верују. Други не виде, и верују. И сви су блажени јер верују. Када Господ узима добре душе, оне са собом односе делић милости Божије, која је на њих и кроз њих силазила са Небеса. 3ато нама који остајемо више него раније прети гнев Божји. Треба на време да мислимо куда нас води живот и куда нас је однео, не без учешћа промисла Божијег, а сада треба ту да мирујемо, или да корачамо путевима истине. Добро је ако у болести осетимо да више не припадамо овоме свету и добро је то осећање задржати у себи и онда када оздравимо. Није чудо што се то осећање после болести појављује теже него за време болести. Док је човек болестан, Бог му дарује оно што му је потребно док је немоћан, а када човек оздрави, Бог од њега захтева да се подвизава и да се труди не би ли задобио то осећање. Насупрот нашој немоћи, греховности и ништавности стоје бесконачна благост и свемогуће милосрђе Божије. Бог нам је дао да се против лењости боримо нечим што је у нама Он створио. Ако умемо да победимо лењост и да се неуморно трудимо да би смо задобили овоземаљска добра и привилегије, зашто не бисмо могли да потакнемо себе и на подвиге зарад Царства Небеског? Онолико колико се трудимо, онолико нам Бог показује на праведно и свето дело и дарује нам снагу да то остваримо. Истина, није нам увек дато да то одмах видимо, али је сасвим довољно то што нам Бог помаже да нас не поразе препреке и очајање. Уоеталом, за дом који се гради у души нашој може се рећи да расте онако како се у причи казује за цркву Кијево-Печерске лавре: док је градња била у току, стално је била тек нешто мало изнад земље, а када' су радови били говоти, одједном се указала цела. Жалост може бити оправдана, али никада не сме бити претерана. Искусни мудрац каже: Жалост је многе убила, и нема користи од ње. Жалост никада не сме бити јача од вере у Бога и од наде у Његову помоћ. Без обзира на то шта се десило, треба да верујемо у Његово милосрђе и да се надамо да ће нас Он помиловати. За ово је потребно да своје мисли одвлачимо од онога што нас жалости и да молитвом упошљавамо свој ум и срце. Не би требало да нас жалости још и то што у таквим околностима молитва није савршена. Принесите Богу жељу да се молитве, а Он ће вас услишити и дати вам молитву. Чак се ни плач Светитеља који су туговали због неке краткотрајне недаће, не сматра богоугодном жртвом Богу, а наше дуго и неутешно туговање не само да није богоугодно, него може да буде и грешно. Речено нам је: Не тугујте као остали, који немају вере. Наша је дужност да са љубављу и смирењем детета и хришћанским стрпљењем носимо крст који нам је дат, а не да га меримо и да га поредимо са другима. Дужни смо да се не жалимо на невоље, да бдимо над собом и да се снажимо, да не бисмо, изнемогли и посустали, били лигцени припремљене награде. Сви су утешитељи, а не исцелитељи зла,каже праведни Јов за своје пријатеље. Такви су сви људи. Само Бог мо>ке заиста да утеши, и онда када дарује, и онда када одузима. Ако трпиш искушења и жалост од ближњих, учи се у трпљењу и праштању онима који те вређају. Тако за динар искушења можеш да купиш читаво богаство врлина. Ако трпиш жалост, не имајући никакве своје кривице, заблагодари Господу. Реч невин лечи твоју жалост попут мелема. Када котао ври на ватри, тада му се не приближавају муве које би могле да га опогане, нити неке животиње које би могле да украду јело, које се у котлу спрема за чо.века. А када се котао скине са ватре и када се прохлади, видећете ројеве мува које круже, а дрске животиње су већ ту и гледају како да се дочепају хране. Тако је и са човековом душом: када она ври пламеном чежњом за Божанским, тај духовни огањ јој истовремено даје снагу да делује и служи јој попут оклопа који је штити. Али, ако из немарности дозволи да се овај огањ угаси и ако се угаси побожна усрдност, онда се рађају сујетне, празне, лукаве и нечисте помисли, роје се у осећањима, падају у дубину душе и тако је скрнаве. Тада се може прикрасти и нека дрска страст и да покраде из душе све оно што је било припремано да би се угодило Богу. Када кућу захвати пожар, мноштво људи притрчава да се бори против ватре да се спасе шта се спасти може. А када душа гори у пламену зле страсти, похоте, срџбе или очајања, да ли се исто тако брзо окупе људи који би похитали да животм водом праведних речи и речи љубави угасе смртоносну ватру, пре него што она покори све душевне снаге и пре него што се разбукти и слије са пакленим огњем? Човек не види своју душу до саме дубине. Царство Небеско је налик семену, које човек посеје у земљу и семе ниче и расте, и ако ин не зна за њега. Између сетве и жетве има и кише, и ветра, и хладноће, и врућине, и мразева. Дај, Господе, да човек сеје добро семе у душу своју, да га залива, чува и да чека милост од Бога, Који једини може да награди. Када су Асирци стајали испод зидина Јерусалима, и онима који су стајали на бедемима довикивали свакакве речи, хулећи на Господа, трудећи се да поколебају њихову веру у Бога и верност цару, тада је побожни Језекија наредио својим људима да не одговарају, а он је отишао у храм да се моли. Тако би требало да поступају и Хришћани онда када их опхрвају свакаве мисли. Не одговарај, не слушај, погрузи се у своје срце, призивај Име Господње и заштити се крсним знамењем споља и изнутра. Тачно је да Бог неке људе кроз сиромаштво води у спасење. Ово Он сам чини и није вама оставио да то чините, него вам је Син Божји поручио да таквима чините милостињу. Испуните ову заповест и спасавајте се њоме. А то, да ли некога треба очистити кроз сиромаштво, Бог ће Сам одлучити и учинити и од вас неће трежити помоћи. Ако желиш да учиниш добро дело, а искушава те жеља да се хвалишеш, размисли, па ако се ствар може одгодити, ти сачекај, не жури, него укроти своју сујету. Али, ако треба нахранити гладнога, похитај да га нахраниш и, исто тако, похитај да осудиш и победиш своју сујету. Слобода која искључује сваку могућност да погазимо добро, јесте савршена и Божанска. Било би бесмислено да је Бог створио човека да буде Бог, а не твар. Не дати човеку слободу која је својствена твари, тј. слободу која је ограничена, али која не искључује могућност да се човек удаљи од добра, значило би начинити машину од човека. Машина не може да чини зло, али не може да чини ни добро, она не може да учествује у блаженству. На питање како је постало зло, свети Василије Велики одговара: оно је настало онако како настаје мрак када затвориш очи. Онај ко је створио око није крив што си ти зажмурио и што је за тебе настала тама. Чему служи слобода? Она служи томе да можеш да изабереш добро и да уживаш у блаженству, као Анђео и као човек, а не само да луташ по земљи као животиња или да постојиш попут неке биљке. 

Душу је потребно опскрбљивати речју Божијом, јер је реч Божија, како каже Григорије Богослов, хлеб анђелски, којим се хране душе гладне Бога. Више од свега треба да се вежбамо у читању Новога Завета и Псалтира... Од тога настаје просветљење у уму, који се измењује божанственом променом. Веома је корисно бавити се читањем речи Божије у осами, и прочитати свеколику Библију са разумевањем. Само зарад такве вежбе, не рачунајући друга добра дела, Господ Својом милошћу не оставља човека, но га испуњава даром духовног разумевања. Када човек опскрби душу своју речју Божијом, испуњава се разумевањем тога шта је добро а шта зло. Читање речи Божије треба да се обавља у осами зато да би се ум читачев удубио у истину Светога Писма, и примао за њега топлину која у осами рађа сузе. Од тих суза, пак, човек се згрева и испуњава духовним даровима, који наслађују ум и срце, неисказиво. Такође је душу потребно снабдети и знањима о Цркви, о томе како је она од почетка до данас очувана, шта је претрпела у ово или оно доба. То треба знати не из жеље да управљамо људима, него за случај да се сусретнемо са могућим неприликама. Реч Божију треба читати заправо у првом реду за себе, да бисмо задобили душевни мир, по учењу Псалмопесника: "Велики мир имају они који љубе закон Твој!" (Пс. 118, 165)

Човек је телом налик на запаљену свећу: свећа мора да сагори, а човек да умре. Али, душа је људска бесмртна, и зато ми више бриге треба да водимо о души него о телу: "Јер, каква је корист човеку, ако сав свет задобије, а души својој науди? Или, какав ће откуп дати човек за душу своју?, за душу за коју, као што се зна, откупнине нема?! Ако је само једна душа, по себи, драгоценија од читавога света и царства светског, још је неупоредиво драгоценије - Царство Небеско. Василије Велики, Григорије Богослов, Јован Златоусти, Кирил Александријски, Амвросије Милански и други су од младости били девственици. Сав је њихов живот био претворен у бригу о души а не о телу. Тако и ми треба све своје старање да усмеримо на душу, а тело ваља да поткрепљујемо храном само ради тога да оно помаже поткрепљивању духа. Ако самовољно изнуримо своје тело до тога степена да нам се изнури и дух, такво мучење биће нерасудно, макар се и предузимало ради стицања добродетељи. Ако Господу Богу буде угодно да човек искуси на себи болести, Он ће му дати и моћ трпљења. Дакле, нека болести долазе не од нас самих но од Бога.

Кад судимо својој браћи, саме себе осуђујемо на велики грех. Међутим, кад покривамо своју браћу, Бог ће нас заштитити од великих грехова. Кад разоткривамо своју браћу, удаљујемо од себе благодат Божију и Он допушта да паднемо у исте грехове, како бисмо научили да смо слаби и да нас подржава благодат Божија. Ко год чува свој језик, чува и своју душу од великих грехова и падова. Главни узрок осуђивања и клеветања је гордост и егоизам, јер човек себе сматра бољим од осталих. Из тог разлога је за човека веома корисно да себе сматра ништавнијим од свих осталих и да своју браћу сматра бољима од себе како би се, уз помоћ Божију, ослободио овог зла. Ако те неко подстиче на осуђивање по било ком питању које се тиче братства и манастира, покушај да се, уместо тога, помолиш за то питање, без проласка кроз критеријуме твог резоновања. Ако се посредством молитава, смирења и плача затвориш у себе, открићеш духовну ризницу, али само ако су гордост и осуђивање далеко од тебе. Чувај се, чедо моје, да не судиш ниједној души, јер Бог допушта да падне онај ко суди свом ближњем, како би научио да састрадава са својим слабим братом. Благодат Божија подржава свакога од нас, али, ако се погордимо, Бог ће је удаљити од нас и бићемо гори од осталих. Једно је осуђивати некога, а сасвим друго ратовати с помислима осуђивања. Осуђивање је ужасна страст, али бити нападнут таквим помислима и супротставити им се, узрок је за добијање венца. Не судите једни другима, јер тиме нарушавате еванђелски закон: Сваки преступ и непослушност доби заслужену казну (Јевр. 2;2). Ко си ти који осуђујеш туђег слугу (Рим. 14;4). Зар не знате да се онај који осуђује прелешћује услед гордости и да ће Господ понизити сваког који себе узвисује (Лк. 14;11) кад га обузме ово искушење. Сваки човек мора носити слабости других људи. Ко је савршен? Ко се може похвалити да је своје срце сачувао неоскрнављеним? Према томе, сви смо ми болесни и свако, ко осуђује брата, не примећује да је и сам болестан, јер болесник не осуђује другог болесника. Љубите, трпите, превиђајте, не гневите се, не раздражујте се, опраштајте једни другима, како бисте подражавали нашег Христа и удостојили се да будете близу Њега у Његовом Царству. Чеда моја, избегавајте осуђивање, јер је то веома велики грех. Бог се много жалости кад осуђујемо и презиремо друге људе. Побринимо се само за своје сопствене погрешке, због њих би требало да осећамо бол. Осудимо саме себе и наћи ћемо милост и благодат код Бога. Љубите једни друге, и не огорчујте се егоизмом. Смирење је поуздан руководитељ; оно не допушта да се човек, који га поседује, насуче на гребене немара и да доживи бродолом него га, као просветљени водич, непогрешиво води ка сигурном тлу. Егоизам је највеће од свих зала и посредством непокорених помисли узрокује све наше погрешке. Треба да га се плашите и да стремите да га се ослободите; уколико дуже остаје у нама, утолико ће нас дуже позлеђивати сразмерним болом. Молим вас да не осуђујете једни друге, јер је то очигледан егоизам. Опростите брату његову грешку, јер је то доказ смирења и љубави. Брат који тако поступи наћи ће много благодати од Бога док онај, ко осуђује и саблажњава ближње, не само да неће наћи благодат него ће је чак и изгубити уколико је уопште има, како би се кроз патњу научио смирењу. Посебно треба да се плашите унутрашњег осуђивања, односно помисли осуђивања које не излазе на светлост посредством изговорене речи, кад је могуће да их неко чује и исправи. Будите опрезни, кажем, у погледу унутрашњег осуђивања које нас неприметно чини смртно кривима и лишава нас живота божанске благодати, нудећи нам смрт душе као најгорчи напитак. Колико нам само свето Еванђеље и свети Оци говоре о осуђивању! Боље је пасти са висина него пасти језиком. Молим се да љубав и неосуђивање царују у сваком вашем узајамном поступку, како би Дух Свети отпочинуо у вашим душама. Искуство је показало да је лоше осуђивати и оптуживати некога не допуштајући му да се брани. То каже и свето Еванђеље: Еда ли Закон наш суди човеку докле Га најпре не саслуша и дозна шта чини (Јн. 7;51). Ако нисмо пажљиви, у нама ће се нагомилати многи греси осуђивања других, и тад ће бити потребно покајање. Колико се пута човек покајао зато што је говорио! Опоменимо се речи аве Арсенија: „Често сам се кајао зато што сам говорио, али се никад нисам кајао зато што сам ћутао!“ Ако нас често обмањује чувство додира, онда то још више могу учинити људске речи. Због тога је потребно много пажње, јер ђаво као лав ричући ходи и тражи кога ће да прождере (1. Петр. 5;8). Хришћанин мора бити сличан многооком херувиму, јер се зло много умножило, посебно грех осуђивања који је постао уобичајен као „хлеб и сир.“ Нека нас Господ очисти и посвети за Своју славу. Гневите се али не грешите; сунце да не зађе у гневу вашему (Еф. 4;26), што значи да нико не буде љутит и гневан на свог брата после заласка сунца. Јеси ли чуо за оног брата који је био лењ и немаран, није одлазио на свеноћна бдења нити је извршавао своје дужности и којега су браћа знала као немарног? Кад се разболео и кад му се приближио смртни час, браћа су се окупила да би чула нешто корисно, да би га утешила или за случај да он жели нешто да им каже. Међутим, затекли су га радосног и срећног. Један од браће се саблазнио и рекао: „Шта то видимо код тебе, брате? Видимо да си радостан иако си се приближио смрти. Нама се јавила помисао да ти ниси био трудољубив човек. Откуд то да имаш толику храброст и срећно лице? Како то објашњаваш?“ „Да, браћо“, рекао је он, „заиста сам био немаран и нисам извршавао своје дужности. Међутим, ја сам благодаћу Божијом постигао нешто веома добро: нисам осудио ниједног брата, нити сам било кога саблазнио, и никад нисам дозволио да моје срце има нешто против било ког брата у манастиру након што зађе сунце. Будући да ја нисам судио браћи, надам се да ни Бог неће судити мени, јер је рекао: не судите да вам се не суди (Мт. 7;1). Како ја никоме нисам судио, ни мени неће бити суђено!“ Браћа су се задивила и рекла: „Брате, ти си врло лако нашао пут спасења“, и онај брат је умро са великом радошћу. Видите ли како су се Оци борили и како су налазили пут спасења?

Бити заиста човек у овоме свету, то је бити као овца мећу вуковима, јер „сав свет у злу лежи“ (Јн. 5, 19). Говорио сам, да поновим, то треба да запамтите добро: овца међу вуковима је у опасности са две стране.  Прва је да је вуци онемогуће, односно да је раскину. Зато вас Син Божији не шаље. Друга је опасност да овца видећи и закључивши да се међу вуковима не може одржати друкчије него само као вук, да и она постане вук, да наоштри зубе, да научи да урла, папке претвори у канџе и од овце постане вук. Христос нас не шаље ни за то, него да ми својом вером и животом по тој вери приволимо вукове да постану овце Христове, ако хоће. Да се ослободимо обеју опасности, Христос даје решење и каже: „будите, дакле, мудри као змије и безазлени као голубови“. Мудрост ће вас сачувати да вас вуци не онемогуће, да вас раскину. А безазленост, доброта, ће вас сачувати да ви не постанете вуци. С друге стране то значи и то да ми своје умне, разумне способности можемо да развијемо све више и више, бесконачно, али под условом да паралелно са тим развијемо у себи и доброту, јер ће онда доброта давати равнотежу. Ум је, што је овога света, које гледају заједно с нама и муве и пчеле са својих хиљаду очију. Али ми умом видимо оно што не могу да виде, то су оне унутрашње духовне стварности и вечност. Али ум је хладан. Сече понекад кроз срце, поред срца. Доброта је насупрот томе топла, али слепа. У нашем народу се, то понављам, каже: Добар и луд браћа. Тј. ако је неко само добар а мале памети, свако га не само искоришћава него и исмејава, подмеће му ногу. Е, да не би нам ум прешао у злоћу, што кажу, а доброта да не би прешла у глупост, треба сјединити и ум и доброту. То је прави човек еванђелски, права личност хришћанска православна. И ум и доброта. У опасности смо да човек развија ум, а заборави на доброту или је то по њему за мање, ниже људе, и упропасти, дабоме, свој живот и живот својих ближњих. Јер, сви ти велики злочинци, преваранти, они имају развијен ум и често велике способности. А дабоме, доброта што рекох и она је недовољна и мањкава. Ту је дакле решење за човека хришћанина. Развијати ум од Бога нам дат и њиме смо поред другога ми различити од осталих живих бића који имају само инстинкте. Имамо и ми инстинкте, али имамо ум дарован нам од Бога и чиме нас је Он уздигао. Имамо и срце и вољу и слободу. Нека Господ поучи нас и помогне да увек имамо и развијамо ум и доброту, Њему за славу, нашој породици, нашем народу и свему човечанству на корист, а нама и њима на спасење. Бог вас благословио! Патријарх Павле

Да би магија имала дејство, човек претходно треба да да ђаволу права над собом. То значи да му је дао озбиљан повод, а потом није прибегао покајању и исповести. Ако на некога ко се исповеда и лопатом бациш чини, оне неће деловати. Јер када се човек исповеда и има чисто срце, маг нема могућности да сарађује са ђаволом, да би тако наштетио човеку. Једанпут ми дође у келију неки човек средњих година. Чим сам га угледао издалека, схватио сам да је под демонским утицајем. "Дошао сам да ми помогнеш", рече ми. "Помоли се за мене, јер већ дуже време имам страшну главобољу, а лекари нису ништа нашли." "Поседнут си демоном", рекох му, "јер си дао права ђаволу." "Нисам ништа урадио", на то ће он. "Ниси ништа урадио?" упитах га. "А да ниси преварио једну девојку? Е, она је због тога отишла код мага, па су навели на тебе чини. Иди и затражи опроштај од девојке, потом се исповеди, нека ти прочитају и егзорцизме, и оздравићеш. А ако не увидиш своју грешку и не покајеш се, могу да се скупе и сви духовници овог света да се моле, али демон неће изаћи." Када ми дођу такви људи, са толиком бестидношћу, говорим им отворено. Треба их продрмусати да би се мало расвестили. Неки други човек ми је испричао како је његова жена поседнута демоном. Стално прави лом по кући. Устаје ноћу, буди укућане, преврће све наглавачке. "Да ли се ти исповедаш?" упитах га. "Не", каже ми. "Сигурно сте нечим дали права ђаволу", на то ћу ја. "Није до свега овога дошло тек тако." Касније сам сазнао да је ишао код неког хоџе, који му је дао нешто да покропи тиме своју кућу - "за срећу", да би му посао ишао добро - а он томе није придавао никакав значај. И после је ђаво почео да му вршља по кући.

Вера бива од проповедu u проповед - од речи Божије (уп. са Рим 10,17), каже Света књига. Вера бива од речи. Наша вера у Бога долази и јача у нама од свештеникове проповеди у цркви, од поука стараца, од читања светих књига и особито од речи и учења која слушамо и читамо свакодневно из Светог Јеванђеља. Али у Светом Писму слушамо да су неки Светитељи из Старог и Новог Завета посумњали у вери. Тако је посумњао Авраам. Јер када му је Господ рекао: Ја сам Господ, који те изведох из Ура Халдејског да ти дам земљу ову да је наследиш..., рекао је Авраам: Владико, Господе, по чему ћу познати да ћу је наследити?... Тада је Господ рекао Аврааму: Знај зацело да ће семе твоје бити дошљаци у земљи туђој, где ће те поробити и понижавати четири стотине година (Постање, 15, 7, 13). И провели су у ропству 430 година. Зато је упитао Мојсије: Зашто, Господе? Прошло је 400 година, испуниле су се године. И рекао је Господ: Године су се испуниле, али казна за грехе народа није. Дакле, уместо 400 година дао им је епитимију да буду у ропству 430 година. Због чега Мојсије није умро у земљи обећаној, него је умро на гори Нававу? Јер Мојсије, који је водио тај народ, беше најкроткији човек на земљи, како се каже у Бројевима: А Мојсије беше човек врло кротак мимо све људе на земљи (Бројеви 12,3). Због једне грешке није ушао у земљу обећану. Због једне грешке казнио га је Бог да не пређе Јордан: зато што је посумњао код Рафидинске стене. Јер Бог му је рекао: Узми штап, и сазови збор, ти и Арон брат твој, и проговорите стени пред њима, те ће вам дати воду; и извешћете воду из стене и напојићете збор и стоку његову. Дакле, узео је Мојсије штап пред Господом, како беше заповедио Господ. И сазвао је Мојсије, и Арон, збор код стене и рекао је збору: Слушајте одметници, хоћемо ли вам из ове стене извести воду? Затим је подигао Мојсије своју руку и ударио о стену својим штапом двапут, и изиђе вода многа, и пио је збор и стока његова. Тада је Господ рекао Мојсију и Арону: Што ми не веровасте и не прослависте ме пред синовима Израиљевим, зато нећете одвести збора тога у земљу коју сам им дао (Бројеви 20,8-12). Због те сумње Мојсије није видео земљу обећану. Зашто је патио Свети старац Симеон 283 године, колико је протекло од фараона Птоломеја Филаделфијског до Христа? Зато што је посумњао. Није веровао да се Христос може родити од деве. И дао му је Бог епитимију да живи још 283 године, да би видео Рођенога од Дјеве. Тако је посумњао и Тома при Христовом Васкрсењу и требало је да га Христос некако прекори: Пошто си ме видео, поверовао си; блажени који не видеше а вероваше (уп. са Јн 20,29). Христос је тако поставио десето блаженство по Васкрсењу, да би укрепио веру оних који не виде али верују, као што смо ми и као што треба да буду сви хришћани до краја. Шта каже апостол Јаков? Двоједушан човек непостојан је у свима путевима својим (Јак 1,8). Двоједушан човек који вели: "Постоји ли Бог или не? Постоји ли пакао или не?" јесте као облак који сатана вода како жели, јер он не верује одлучно, чврсто, у постојање Божије. Због тога га сатана одводи било где. Да вам дам пример. Дошао је ту скоро неки старац и рекао: - Оче, на дан Светог Василија видео сам у кафани много света. Да ли ће сви они отићи у пакао? Ја верујем да неће отићи сви. Одговорио сам му: - Ти не верујеш, али Дух Свети нам казује у псалмима устима Светога пророка Давида: Јер ти ниси Бог који жели безакоње, ко је лукав неће се настанити код тебе; преступници закона неће се одржати пред твојим очима, омрзнуо си све који чине безакоње (Пс 5,4-5). Зар ти не верујеш да Бог није сарадник у нашим безакоњима? Шта каже Свето Писмо? - Што примаш мој завет устима својим, а ти си омрзнуо науку и моје речи бацио иза леђа? (Пс 49,17-18). И још каже у псалмима Поставићу твоје безакоње пред тебе и укорећу те. Христос је рекао: Уђите на уска врата; јер су широка врата и широк пут што воде у пропаст, и много их има који њим иду. Јер су уска врата и тесан пут што воде у живот, и мало их је који га налазе (Мт 7,13-14). Дакле, не чуди се што многи одлазе на игранку или што је мало оних који иду ка добру на тесном путу. Свака добра ствар је ретка. Дакле, не двоумите се у погледу Спаситељевих речи. Не буди у сумњи када је реч о испуњавању заповести Христове и уклањању од грехова. Ако Бог није поштедео Авраама и Мојсија због сумње, ако није поштедео Тому и друге који су сумњали, неће поштедети ни нас. Они су били Свети, и Бог их је казнио у овом животу, како се не би мучили у вечности. Колико данашњих хришћана сумња у Бога? Колико њих тражи доказа и каже: "Не верујем док не видим!" Колико њих не тражи да опипа Спаситељеве ране и ребро, тражећи доказе Божијег постојања. Вера долази од слушања, а не од пипања и гледања. Колико крштених хришћана не каже: "Овде је рај и пакао! Овде на земљи је све!" И, чак и када виде да су болесни, пред опасношћу, сиромаштвом, смрћу, па чак и у старости, не окрећу се ка Богу да горко као Петар оплакују свој живот из младости, протраћен у развратима, у злоћама и у неверовању. Мало је оних који окајавају грехе у старости. Највише њих умире као што је живело: у сумњи, неверовању и непокајању, на своју вечну осуду. Ваистину велика је вера у Бога праћена добрим делима! А који пребивају у сумњи отпадају од праве апостолске вере у сваковрсне религијске секте и групације. Многи од сумњичавих саблажњавају се о Цркву коју је основао сам Христос; саблажњавају се о Богомајку, о Свети Крст, о Свете иконе и о свештенике; саблажњавају се о Светитеље и о поштовање које се овима указује. Саблажњавају се о Тајне које је установио Христос, о учења Светог Писма, које изврћу по своме уму, на своју осуду и обману многих. Стојмо, дакле, непоколебани у правој вери и радујмо се што смо синови двехиљадугодишње Цркве Христове. Неверници се одричу и ишту да виде Бога телесним очима; који су у сумњи желе да опипају ране Господње; слаби у вери траже чудеса; секте напуштају Цркву, изврћу верске догме и објављују друго Јеванђеље; поробљени страстима одлажу покајање; а ми, синови Васкрсења и синови Божији по благодати, останимо верни Њему до краја, знајући да ће се ко буде претрпео до краја спасти.