Блажен је онај који будно бди над собом и испуњава заповести Господа Исуса Христа. Будимо бодри и опрезни у храму духа нашег. Ко бди над собом тај је постао храмом Божјим. Блажен је онај који бди на вратима мудрости! Страсти немају никакву моћ над оним који је будан и опрезан. Ако такав и падне у грех по дејству кушача, њега ће одмах подигнути његова бодрост и трезвеност. Напротив, лењ, непажљив и неопрезан, који не служи Богу бодро и трезвено, кад падне по лукавству ђавола, не примећује учињени грех: његово је срце отврдло, постало слично камену и оседланом коњу, на коме се смењују разни јахачи, којима он не може да се супротстави. Стекните бодрост и трезвеност, да вас сваки судар са непријатељем не би оборио. Немаран и лењ сличан је разрушеном дому без станара, који ни за кога нема никаквог значаја, кога сви презиру, као станиште змија, шкорпија и дивљих зверова, о коме се нико не брине... Докле човек бди над собом и стара се да угоди Богу, дотле ће га бодрост сачувати од непријатеља, спотицања и пада... Такав човек биће станиште Светог духа и извршиће успешно свој животни пут и доспети у станиште светих.

Пријатељ је човек добар, здраве душе, мисли исправно, воли врлину, беспрекорног је морала, веран је у љубави, искрен на речима, постојане је душе, искрен је саветник, отворен је, истинољубив и правдољубив. Пријатељ је слика и прилика свога пријатеља и до крајности осетљив осећа душевно расположење пријатељево и страда душевним страдањем свога пријатеља. Пре него му се пријатељ и исповеди, он га претекне и хита му у помоћ пре него му је овај и затражи, и спремно му се предаје и помаже му ако је у опасности. Пријетељеви пријатељи су и његови пријатељи, а непријатељи и његови непријатељи. Брани пријатеља и излаже се опасности њега ради. У пријатељевом телу обитава душа пријатеља. Он је добар саветник, увек говори што је најбоље и стара се за част и име свога пријатеља. Пријатељеве светиње су и његове светиње. Истински пријатељ је моћна заштита и ко је њега нашао, нашао је благо. Пријатељ је највећа срећа. Добар пријатељ је непроцењива вредност, драгоценија од сваког блага. Његовој красоти нема равне. Пријатељ и у несрећама и у радостима остаје исти. Истински пријатељ хвали вредности које су похвале достојне и отворено куди оно што је за куђење. Еурипид каже: “Истински пријатељи немају ништа своје, него им је имање заједничко.“ Ништа није боље од правога пријатеља. Саветовање његово делује јаче од свакога лека на страдалну душу и напаћено срце пријатеља. Његове речи су животни лек. Добар пријетељ може имати благодатно дејство и на душу и на тело пријатеља. Добар пријатељ прима на себе све што недостаје пријатељу и блажи највише оно што се добро чини, а онога који греши највише исправља. Пријатељ постаје разум, осећање и око пријатеља. Пријатељ је оличење врлине. Нико ко мрзи није пријатељ. Григорије Богослов каже: “Веран пријатељ је благо са душом, затворени врт и запечаћени студенац што се у прави час отвара и из којег се захвата, а пријатељима називам добре и лепе и оне са којима смо сједињени по врлинама.“

Ако је у немогућности да те изнутра заведе, ђаво почиње да те мучи споља - преко људи који су му се предали. Стога буди спреман за ово страдање и очекуј непријатности као госте. Час ти се приближују похвале, час укори, клевете и тешкоће сваке врсте. Врло је важно прозријети ко изазива буру, и све мирно подносити: непријатељство против одређених људи обраћа се у непријатељство против злога који иза њих стоји и на непријатељство подстиче. Наиђу ли ствари које те жалосте и љуте, обрати се Богу и не дозволи зломе да ти приђе. Не успијеш ли у томе, онда бар ћути док се не савладаш. Тада говори мирно и љубазно са другима. Не чини им никакве замјерке и не подсјећај их на учињену ти неправду. Моли се само Богу да се рђави утисци у срцу изгладе што је могуће прије. Тако ћеш бити чист пред Богом, који човјека води, корак по корак, преко невоља које очишћавају. Тешко је да без невоља побиједимо своје фарисејско самооправдање. Снага којом подносиш искушења јесте мјера твоје унутрашње зрелости. Преко ње лако можеш да познаш на којој степеници зрелости стојиш. Ако ономе који те је увриједио не опрашташ цијелог свог живота, буди сигуран да унутрашњи пут уопште ниси ни почео. Ако си био увријеђен, па си увреду тек послије годину дана успио да заборавиш, значи да стојиш на најнижој степеници унутрашњег труда. Уколико даље будеш напредовао у духовном труду, утолико ћеш брже моћи да опрашташ нанесене ти увреде: послије једног мјесеца, једне недеље или једног дана. А како се у таквим случајевима понаша онај ко је Богом просвећен? Он гледа стријелу увреде која лети према њему и покрива се именом Божијим као оклопом. Увреда се одбија од њега и не оставља не најмању огреботину. Ако си дотле стигао, можеш сматрати да си узнапредовао у духовном животу. Међутим, никад не губи најважније из вида: Бог допушта искушење или да би те пробао, или да би сазреле твоје духовне снаге. Стога, прими искушење мирно и поднеси га спокојно, без мржње према твојим увредиоцима. Сјећај се да метал долази у топионицу да би се одвојио од шљаке. Тако се и ти претапаш да би доспио до више чистоте. Поднеси све чувајући унутрашњи мир и љубав Божију, призивајући Господа у помоћ како би кушача удаљио од себе.

Уколико у тузи подигнем око срца свога Богу, ма где да се налазим, Човекољубац истог часа одговара на моју веру и молитву. И туга одмах пролази. Он је у свако време и сваког часа близу мене. Њега не видиш, али га живо осећаш срцем. Туга је смрт срца. Она је отпадање од Бога. Ширина, пак, и спокојство срца са живом вером у Бога јасније од дана доказује да је Господ стално код мене и да живи у мени. Који ће нас заступник или анђео избавити од грехова или туге? Нико, до једини Бог. [Ја говорим] из искуства.  

Меру вредности своје молитве треба да меримо људском мером, тј. каквотом наших односа према људима. Какви смо ми према људима? Понекад ми хладно, без учешћа срца, само но дужности или из пристојности износимо своје молбе, похвале и захвалност или за њих чинимо нешто. Понекад, опет, [поступамо] топло, са саучешћем срца и са љубављу. Понекад смо притворни, а понекад искрени. Неједнаки ми бивамо и у односу са Богом. Не треба, међутим, тако. Треба свагда од свег срца да Богу приносимо и славословље и захваљивање и искање. Ми треба свагда од свег срца да деламо свако дело пред Њим. Ми од свега срца треба да га свагда волимо и да се уздамо у Њега.

Вера у постојање Божије тесно је везана са вером у постојање властите душе, као дела духовног света. За благочастиву душу постојање Божије је очигледно као и њено властито постојање. Јер, са сваком добром или рђавом мишљу, жељом, намером, речју или делом произилазе одговарајуће промене у срцу - спокојство или неспокојство, радост или туга. Они су последица деловања Бога духова и сваке плоти, који се одражава у благочастивој души као сунце у капи воде. Уколико је кап чистија, утолико је бољи и јаснији одсјај. И обратно - уколико је кап мутнија, утолико је одсјај нејаснији. У стању крајње нечистоте, црнила душе, одсјај престаје: душа остаје у стању духовног мрака, у стању неосетљивости, при чему човек има очи и не види, има уши и не чује. Осим тога, у односу према нашој души Господ је оно што је спољашњи ваздух према живи у термометру. Уосталом, за разлику од ширења и стајања, дизања и спуштања живе, које настаје као последица промене у атмосфери, Бог остаје неизмењив, вечан, вечно добар и праведан. Међутим, душа се мења у својим односима према Богу, трпећи промене у себи. Наиме, она се неизбежно шири и успокојава у срцу услед приближавања Богу вером и добрим делима. Са друге стране, она се неизбежно скупља, узнемирава и мучи услед свога удаљавања од Бога маловерјем или неверјем истини Божијој или услед незаконитих дела.

Лукави настоји да молитву распе као пешчану брану, а речи да учини као сухи песак, без везе, без влаге, тј. без топлине срца. Молитва час бива као кућа на песку, час као кућа на камену (Мт.7,24-26). На песку је подижу они који се моле без вере, расејано и хладно. Таква молитва се расипа сама од себе и молиоцу не доноси корист. На камену је, пак, подижу они који за све време њеног трајања очи имају уперене у Господа и моле му се као живоме, лицем у лице беседећи са Њиме.  

Наша нада у добијање исканог за време молитве заснива се на вери у благост и штедрост Божију. Он је, наиме, Бог милости и штедрости и Човекољубац. Осим тога, ми се сећамо и ранијих безбројних доживљаја благости и милости на другим људима (у Светом Писму и Житијама светих) и на нама. За успех у молитви је, дакле, неопходно да је онај ко се моли и раније добијао искано и да је чврсто веровао срцем. Често ми добијамо оно што смо искали у молитви, нарочито оно што служи за спасење наше душе. Испуњење треба да приписујемо Господу, тј. Његовој благодати, а не неком случају. Јер, где би се могло дати место случају у царству свевласнога Бога? Заиста, без Њега ништа не постаје, као што без Њега ништа не постаде што је постало (уп. Јн.1,3). Многи се не моле стога што им се чини да молитвом од Бога нису добили никакве дарове или стога што је сматрају непотребним делом. Они говоре: "Бог све зна пре нашега искања". Међутим, они заборављају да је речено: Иштите и даће вам се; тражите и наћи ћете; куцајте и отвориће вам се (Мт.7,7). Наше прозбе (молитве) неопходне су ради снажења наше вере, којом се ми једино и спасавамо. Благодаћу сте спасени кроз веру (Еф.2,8). О жено, велика је вера твоја (Мт.15,28). Спаситељ је и учинио да жена појачано иште како би побудио и укрепио њену веру. Такви људи не виде да немају веру, тј. најдрагоценије наслеђе Хришћанина, које је неопходно као и живот, да неверјем Бога праве лажом (1.Јн.1,10), да су деца ђавоља, да су недостојни било какве милости Божије и да гину. Осим тога, неопходно је да за време молитве срце гори жељом за духовним добрима и љубављу према Богу, тј. да јасно сагледава Његову крајњу благост према људском роду и готовост да са очинском љубављу слуша све молитве. Када, дакле, ви, зли будући, умете даре добре давати деци својој, колико ће више Отац ваш небески дати добра онима који му ишту (Мт.7,11).

Читавог живота прати своје срце и загледај и ослушкуј [да би сазнао] шта омета његово сједињење са свеблаженим Богом. Ето науке над наукама. Уз помоћ Божију ти ћеш лако приметити шта те удаљује од Бога и шта те приближава Њему, сједињујући те са Њим. Теби ће говорити само срце, час се сједињујући са Богом, час се удаљујући од Њега. Најчешће лукави стоји између нашег срца и Бога. Он нас удаљава од Бога разним страстима или похотом тела, похотом очију и надменошћу живота.

Данашња несрећна деца страдају од различитих теорија. Због тога су смућена и ошамућена. Дете; тако, једно жели да чини а чини друго. Жели да иде на једну страну, али га струја овог времена односи на другу страну. Велика је пропаганда сила таме, која заводи ону децу која не мисле много. У школама неки учитељи говоре: "Да бисте успели, немојте поштовати родитеље, немојте им се потчињавати", и тако децу чине неспособном. Та деца касније не слушају ни родитеље ни учитеље. И сматрају да је то оправдано, јер мисле да тако треба да раде. А и држава то подстиче, и они који су на власти, и искоришћавају их и они који не маре ни за отаџбину, ни за породицу, ни за било шта, не би ли како остварили своје планове. Е, све ово, мало по мало, причињава велико зло данашњој омладини. И то веома велико зло, које води томе да деца за свог вођу имају рогатог ђавола! Сатанизам се много проширио. Чујеш у некаквим центрима, читаву ноћ певају: "сатано, ми те обожавамо, не желимо Христа. Ти нам све дајеш". Страшно! Шта вам даје а шта вам узима, несрећна децо! Мала деца, раздражена кафом и цигаретама... Како да видиш чист поглед, како да видиш благодат Христову на њиховим лицима! Имао је право један архитекта,када је, једној групи младих који су ишли на Свету Гору, рекао: "Наше очи су као очи покварене рибе". Дошао је на Свету Гору са десетак младића, од осамнаест до, отприлике, двадесет пет година. Он се духовно преобратио, и после му беше жао младића који су живели распусним животом. Једном приликом, он им даде карте да иду на Свету Гору. Пошао сам из Колибе и они ме сусретоше на путу. "Сада идем, рекох им, али хајде да мало овде поседимо" И седосмо. Тада наиђоше и нека деца из Атонијаде, "Седите и ви мало овде", рекох им. И седоше. Онда архитекта рече овим који су били са њим: "Примећујете ли нешто?" Они рекоше да не примећују. "Погледајте мало лица једни другима, а после погледајте лица ових других младића. Да видите како њихове очи сијају, а наше су као код покварене рибе." И заиста, тада сам и ја приметио, баш такве су биле: очи покварене рибе. Замућене, изобличене... А очи друге деце су сијале! Јер деца из Школе чине метаније, иду на службе. Човек се познаје по очима. Због тога је и Христос рекао: "Светиљка телу је око" (Лк. 11, 34). Колико младих долазе на Свету Гору, обилазе све манастире и постају монаси, али поред свега - како би рекли? - немају карамеле у манастирима, али имају радост од које им лице сија: Док они; у свету, пак, имају све што пожеле, али јадници ужасно живе. До нас са свих страна долазе различите струје. Са истока нам долази хиндуизам, и друге окултне религије, са севера стиже комунизам, са запада гомиле теорија, са југа, из Африке, магија и друге болести. Један младић, захваћен таквим струјама, дође једном у Колибу. Схватио сам да су га ту довеле молитве његове Мајке. Када смо мало поразговарали, рекох му: "Види, дете моје, да нађеш духовника, да се исповедиш и да те помаже, и да ти сада од почетка помогне. Треба да те помажу, јер си одбацио Христа". Заплака се јадник. "Моли се, за мене, оче, рече ми, јер не могу овога да се ослободим. Испрали су ми мозак. Схватам да су ме овде довеле молитве моје мајке". Колико помажу мајчине молитве! Онеспособљавају се јадници када их обрлате, а онда их хвата страх, тескоба, а онда прелазе на наркотике итд. Са једне низбрдице на другу. Нека им Бог помогне!