Човек је телом налик на запаљену свећу: свећа мора да сагори, а човек да умре. Али, душа је људска бесмртна, и зато ми више бриге треба да водимо о души него о телу: "Јер, каква је корист човеку, ако сав свет задобије, а души својој науди? Или, какав ће откуп дати човек за душу своју?, за душу за коју, као што се зна, откупнине нема?! Ако је само једна душа, по себи, драгоценија од читавога света и царства светског, још је неупоредиво драгоценије - Царство Небеско. Василије Велики, Григорије Богослов, Јован Златоусти, Кирил Александријски, Амвросије Милански и други су од младости били девственици. Сав је њихов живот био претворен у бригу о души а не о телу. Тако и ми треба све своје старање да усмеримо на душу, а тело ваља да поткрепљујемо храном само ради тога да оно помаже поткрепљивању духа. Ако самовољно изнуримо своје тело до тога степена да нам се изнури и дух, такво мучење биће нерасудно, макар се и предузимало ради стицања добродетељи. Ако Господу Богу буде угодно да човек искуси на себи болести, Он ће му дати и моћ трпљења. Дакле, нека болести долазе не од нас самих но од Бога.

Кад судимо својој браћи, саме себе осуђујемо на велики грех. Међутим, кад покривамо своју браћу, Бог ће нас заштитити од великих грехова. Кад разоткривамо своју браћу, удаљујемо од себе благодат Божију и Он допушта да паднемо у исте грехове, како бисмо научили да смо слаби и да нас подржава благодат Божија. Ко год чува свој језик, чува и своју душу од великих грехова и падова. Главни узрок осуђивања и клеветања је гордост и егоизам, јер човек себе сматра бољим од осталих. Из тог разлога је за човека веома корисно да себе сматра ништавнијим од свих осталих и да своју браћу сматра бољима од себе како би се, уз помоћ Божију, ослободио овог зла. Ако те неко подстиче на осуђивање по било ком питању које се тиче братства и манастира, покушај да се, уместо тога, помолиш за то питање, без проласка кроз критеријуме твог резоновања. Ако се посредством молитава, смирења и плача затвориш у себе, открићеш духовну ризницу, али само ако су гордост и осуђивање далеко од тебе. Чувај се, чедо моје, да не судиш ниједној души, јер Бог допушта да падне онај ко суди свом ближњем, како би научио да састрадава са својим слабим братом. Благодат Божија подржава свакога од нас, али, ако се погордимо, Бог ће је удаљити од нас и бићемо гори од осталих. Једно је осуђивати некога, а сасвим друго ратовати с помислима осуђивања. Осуђивање је ужасна страст, али бити нападнут таквим помислима и супротставити им се, узрок је за добијање венца. Не судите једни другима, јер тиме нарушавате еванђелски закон: Сваки преступ и непослушност доби заслужену казну (Јевр. 2;2). Ко си ти који осуђујеш туђег слугу (Рим. 14;4). Зар не знате да се онај који осуђује прелешћује услед гордости и да ће Господ понизити сваког који себе узвисује (Лк. 14;11) кад га обузме ово искушење. Сваки човек мора носити слабости других људи. Ко је савршен? Ко се може похвалити да је своје срце сачувао неоскрнављеним? Према томе, сви смо ми болесни и свако, ко осуђује брата, не примећује да је и сам болестан, јер болесник не осуђује другог болесника. Љубите, трпите, превиђајте, не гневите се, не раздражујте се, опраштајте једни другима, како бисте подражавали нашег Христа и удостојили се да будете близу Њега у Његовом Царству. Чеда моја, избегавајте осуђивање, јер је то веома велики грех. Бог се много жалости кад осуђујемо и презиремо друге људе. Побринимо се само за своје сопствене погрешке, због њих би требало да осећамо бол. Осудимо саме себе и наћи ћемо милост и благодат код Бога. Љубите једни друге, и не огорчујте се егоизмом. Смирење је поуздан руководитељ; оно не допушта да се човек, који га поседује, насуче на гребене немара и да доживи бродолом него га, као просветљени водич, непогрешиво води ка сигурном тлу. Егоизам је највеће од свих зала и посредством непокорених помисли узрокује све наше погрешке. Треба да га се плашите и да стремите да га се ослободите; уколико дуже остаје у нама, утолико ће нас дуже позлеђивати сразмерним болом. Молим вас да не осуђујете једни друге, јер је то очигледан егоизам. Опростите брату његову грешку, јер је то доказ смирења и љубави. Брат који тако поступи наћи ће много благодати од Бога док онај, ко осуђује и саблажњава ближње, не само да неће наћи благодат него ће је чак и изгубити уколико је уопште има, како би се кроз патњу научио смирењу. Посебно треба да се плашите унутрашњег осуђивања, односно помисли осуђивања које не излазе на светлост посредством изговорене речи, кад је могуће да их неко чује и исправи. Будите опрезни, кажем, у погледу унутрашњег осуђивања које нас неприметно чини смртно кривима и лишава нас живота божанске благодати, нудећи нам смрт душе као најгорчи напитак. Колико нам само свето Еванђеље и свети Оци говоре о осуђивању! Боље је пасти са висина него пасти језиком. Молим се да љубав и неосуђивање царују у сваком вашем узајамном поступку, како би Дух Свети отпочинуо у вашим душама. Искуство је показало да је лоше осуђивати и оптуживати некога не допуштајући му да се брани. То каже и свето Еванђеље: Еда ли Закон наш суди човеку докле Га најпре не саслуша и дозна шта чини (Јн. 7;51). Ако нисмо пажљиви, у нама ће се нагомилати многи греси осуђивања других, и тад ће бити потребно покајање. Колико се пута човек покајао зато што је говорио! Опоменимо се речи аве Арсенија: „Често сам се кајао зато што сам говорио, али се никад нисам кајао зато што сам ћутао!“ Ако нас често обмањује чувство додира, онда то још више могу учинити људске речи. Због тога је потребно много пажње, јер ђаво као лав ричући ходи и тражи кога ће да прождере (1. Петр. 5;8). Хришћанин мора бити сличан многооком херувиму, јер се зло много умножило, посебно грех осуђивања који је постао уобичајен као „хлеб и сир.“ Нека нас Господ очисти и посвети за Своју славу. Гневите се али не грешите; сунце да не зађе у гневу вашему (Еф. 4;26), што значи да нико не буде љутит и гневан на свог брата после заласка сунца. Јеси ли чуо за оног брата који је био лењ и немаран, није одлазио на свеноћна бдења нити је извршавао своје дужности и којега су браћа знала као немарног? Кад се разболео и кад му се приближио смртни час, браћа су се окупила да би чула нешто корисно, да би га утешила или за случај да он жели нешто да им каже. Међутим, затекли су га радосног и срећног. Један од браће се саблазнио и рекао: „Шта то видимо код тебе, брате? Видимо да си радостан иако си се приближио смрти. Нама се јавила помисао да ти ниси био трудољубив човек. Откуд то да имаш толику храброст и срећно лице? Како то објашњаваш?“ „Да, браћо“, рекао је он, „заиста сам био немаран и нисам извршавао своје дужности. Међутим, ја сам благодаћу Божијом постигао нешто веома добро: нисам осудио ниједног брата, нити сам било кога саблазнио, и никад нисам дозволио да моје срце има нешто против било ког брата у манастиру након што зађе сунце. Будући да ја нисам судио браћи, надам се да ни Бог неће судити мени, јер је рекао: не судите да вам се не суди (Мт. 7;1). Како ја никоме нисам судио, ни мени неће бити суђено!“ Браћа су се задивила и рекла: „Брате, ти си врло лако нашао пут спасења“, и онај брат је умро са великом радошћу. Видите ли како су се Оци борили и како су налазили пут спасења?

Бити заиста човек у овоме свету, то је бити као овца мећу вуковима, јер „сав свет у злу лежи“ (Јн. 5, 19). Говорио сам, да поновим, то треба да запамтите добро: овца међу вуковима је у опасности са две стране.  Прва је да је вуци онемогуће, односно да је раскину. Зато вас Син Божији не шаље. Друга је опасност да овца видећи и закључивши да се међу вуковима не може одржати друкчије него само као вук, да и она постане вук, да наоштри зубе, да научи да урла, папке претвори у канџе и од овце постане вук. Христос нас не шаље ни за то, него да ми својом вером и животом по тој вери приволимо вукове да постану овце Христове, ако хоће. Да се ослободимо обеју опасности, Христос даје решење и каже: „будите, дакле, мудри као змије и безазлени као голубови“. Мудрост ће вас сачувати да вас вуци не онемогуће, да вас раскину. А безазленост, доброта, ће вас сачувати да ви не постанете вуци. С друге стране то значи и то да ми своје умне, разумне способности можемо да развијемо све више и више, бесконачно, али под условом да паралелно са тим развијемо у себи и доброту, јер ће онда доброта давати равнотежу. Ум је, што је овога света, које гледају заједно с нама и муве и пчеле са својих хиљаду очију. Али ми умом видимо оно што не могу да виде, то су оне унутрашње духовне стварности и вечност. Али ум је хладан. Сече понекад кроз срце, поред срца. Доброта је насупрот томе топла, али слепа. У нашем народу се, то понављам, каже: Добар и луд браћа. Тј. ако је неко само добар а мале памети, свако га не само искоришћава него и исмејава, подмеће му ногу. Е, да не би нам ум прешао у злоћу, што кажу, а доброта да не би прешла у глупост, треба сјединити и ум и доброту. То је прави човек еванђелски, права личност хришћанска православна. И ум и доброта. У опасности смо да човек развија ум, а заборави на доброту или је то по њему за мање, ниже људе, и упропасти, дабоме, свој живот и живот својих ближњих. Јер, сви ти велики злочинци, преваранти, они имају развијен ум и често велике способности. А дабоме, доброта што рекох и она је недовољна и мањкава. Ту је дакле решење за човека хришћанина. Развијати ум од Бога нам дат и њиме смо поред другога ми различити од осталих живих бића који имају само инстинкте. Имамо и ми инстинкте, али имамо ум дарован нам од Бога и чиме нас је Он уздигао. Имамо и срце и вољу и слободу. Нека Господ поучи нас и помогне да увек имамо и развијамо ум и доброту, Њему за славу, нашој породици, нашем народу и свему човечанству на корист, а нама и њима на спасење. Бог вас благословио! Патријарх Павле

Да би магија имала дејство, човек претходно треба да да ђаволу права над собом. То значи да му је дао озбиљан повод, а потом није прибегао покајању и исповести. Ако на некога ко се исповеда и лопатом бациш чини, оне неће деловати. Јер када се човек исповеда и има чисто срце, маг нема могућности да сарађује са ђаволом, да би тако наштетио човеку. Једанпут ми дође у келију неки човек средњих година. Чим сам га угледао издалека, схватио сам да је под демонским утицајем. "Дошао сам да ми помогнеш", рече ми. "Помоли се за мене, јер већ дуже време имам страшну главобољу, а лекари нису ништа нашли." "Поседнут си демоном", рекох му, "јер си дао права ђаволу." "Нисам ништа урадио", на то ће он. "Ниси ништа урадио?" упитах га. "А да ниси преварио једну девојку? Е, она је због тога отишла код мага, па су навели на тебе чини. Иди и затражи опроштај од девојке, потом се исповеди, нека ти прочитају и егзорцизме, и оздравићеш. А ако не увидиш своју грешку и не покајеш се, могу да се скупе и сви духовници овог света да се моле, али демон неће изаћи." Када ми дођу такви људи, са толиком бестидношћу, говорим им отворено. Треба их продрмусати да би се мало расвестили. Неки други човек ми је испричао како је његова жена поседнута демоном. Стално прави лом по кући. Устаје ноћу, буди укућане, преврће све наглавачке. "Да ли се ти исповедаш?" упитах га. "Не", каже ми. "Сигурно сте нечим дали права ђаволу", на то ћу ја. "Није до свега овога дошло тек тако." Касније сам сазнао да је ишао код неког хоџе, који му је дао нешто да покропи тиме своју кућу - "за срећу", да би му посао ишао добро - а он томе није придавао никакав значај. И после је ђаво почео да му вршља по кући.

Вера бива од проповедu u проповед - од речи Божије (уп. са Рим 10,17), каже Света књига. Вера бива од речи. Наша вера у Бога долази и јача у нама од свештеникове проповеди у цркви, од поука стараца, од читања светих књига и особито од речи и учења која слушамо и читамо свакодневно из Светог Јеванђеља. Али у Светом Писму слушамо да су неки Светитељи из Старог и Новог Завета посумњали у вери. Тако је посумњао Авраам. Јер када му је Господ рекао: Ја сам Господ, који те изведох из Ура Халдејског да ти дам земљу ову да је наследиш..., рекао је Авраам: Владико, Господе, по чему ћу познати да ћу је наследити?... Тада је Господ рекао Аврааму: Знај зацело да ће семе твоје бити дошљаци у земљи туђој, где ће те поробити и понижавати четири стотине година (Постање, 15, 7, 13). И провели су у ропству 430 година. Зато је упитао Мојсије: Зашто, Господе? Прошло је 400 година, испуниле су се године. И рекао је Господ: Године су се испуниле, али казна за грехе народа није. Дакле, уместо 400 година дао им је епитимију да буду у ропству 430 година. Због чега Мојсије није умро у земљи обећаној, него је умро на гори Нававу? Јер Мојсије, који је водио тај народ, беше најкроткији човек на земљи, како се каже у Бројевима: А Мојсије беше човек врло кротак мимо све људе на земљи (Бројеви 12,3). Због једне грешке није ушао у земљу обећану. Због једне грешке казнио га је Бог да не пређе Јордан: зато што је посумњао код Рафидинске стене. Јер Бог му је рекао: Узми штап, и сазови збор, ти и Арон брат твој, и проговорите стени пред њима, те ће вам дати воду; и извешћете воду из стене и напојићете збор и стоку његову. Дакле, узео је Мојсије штап пред Господом, како беше заповедио Господ. И сазвао је Мојсије, и Арон, збор код стене и рекао је збору: Слушајте одметници, хоћемо ли вам из ове стене извести воду? Затим је подигао Мојсије своју руку и ударио о стену својим штапом двапут, и изиђе вода многа, и пио је збор и стока његова. Тада је Господ рекао Мојсију и Арону: Што ми не веровасте и не прослависте ме пред синовима Израиљевим, зато нећете одвести збора тога у земљу коју сам им дао (Бројеви 20,8-12). Због те сумње Мојсије није видео земљу обећану. Зашто је патио Свети старац Симеон 283 године, колико је протекло од фараона Птоломеја Филаделфијског до Христа? Зато што је посумњао. Није веровао да се Христос може родити од деве. И дао му је Бог епитимију да живи још 283 године, да би видео Рођенога од Дјеве. Тако је посумњао и Тома при Христовом Васкрсењу и требало је да га Христос некако прекори: Пошто си ме видео, поверовао си; блажени који не видеше а вероваше (уп. са Јн 20,29). Христос је тако поставио десето блаженство по Васкрсењу, да би укрепио веру оних који не виде али верују, као што смо ми и као што треба да буду сви хришћани до краја. Шта каже апостол Јаков? Двоједушан човек непостојан је у свима путевима својим (Јак 1,8). Двоједушан човек који вели: "Постоји ли Бог или не? Постоји ли пакао или не?" јесте као облак који сатана вода како жели, јер он не верује одлучно, чврсто, у постојање Божије. Због тога га сатана одводи било где. Да вам дам пример. Дошао је ту скоро неки старац и рекао: - Оче, на дан Светог Василија видео сам у кафани много света. Да ли ће сви они отићи у пакао? Ја верујем да неће отићи сви. Одговорио сам му: - Ти не верујеш, али Дух Свети нам казује у псалмима устима Светога пророка Давида: Јер ти ниси Бог који жели безакоње, ко је лукав неће се настанити код тебе; преступници закона неће се одржати пред твојим очима, омрзнуо си све који чине безакоње (Пс 5,4-5). Зар ти не верујеш да Бог није сарадник у нашим безакоњима? Шта каже Свето Писмо? - Што примаш мој завет устима својим, а ти си омрзнуо науку и моје речи бацио иза леђа? (Пс 49,17-18). И још каже у псалмима Поставићу твоје безакоње пред тебе и укорећу те. Христос је рекао: Уђите на уска врата; јер су широка врата и широк пут што воде у пропаст, и много их има који њим иду. Јер су уска врата и тесан пут што воде у живот, и мало их је који га налазе (Мт 7,13-14). Дакле, не чуди се што многи одлазе на игранку или што је мало оних који иду ка добру на тесном путу. Свака добра ствар је ретка. Дакле, не двоумите се у погледу Спаситељевих речи. Не буди у сумњи када је реч о испуњавању заповести Христове и уклањању од грехова. Ако Бог није поштедео Авраама и Мојсија због сумње, ако није поштедео Тому и друге који су сумњали, неће поштедети ни нас. Они су били Свети, и Бог их је казнио у овом животу, како се не би мучили у вечности. Колико данашњих хришћана сумња у Бога? Колико њих тражи доказа и каже: "Не верујем док не видим!" Колико њих не тражи да опипа Спаситељеве ране и ребро, тражећи доказе Божијег постојања. Вера долази од слушања, а не од пипања и гледања. Колико крштених хришћана не каже: "Овде је рај и пакао! Овде на земљи је све!" И, чак и када виде да су болесни, пред опасношћу, сиромаштвом, смрћу, па чак и у старости, не окрећу се ка Богу да горко као Петар оплакују свој живот из младости, протраћен у развратима, у злоћама и у неверовању. Мало је оних који окајавају грехе у старости. Највише њих умире као што је живело: у сумњи, неверовању и непокајању, на своју вечну осуду. Ваистину велика је вера у Бога праћена добрим делима! А који пребивају у сумњи отпадају од праве апостолске вере у сваковрсне религијске секте и групације. Многи од сумњичавих саблажњавају се о Цркву коју је основао сам Христос; саблажњавају се о Богомајку, о Свети Крст, о Свете иконе и о свештенике; саблажњавају се о Светитеље и о поштовање које се овима указује. Саблажњавају се о Тајне које је установио Христос, о учења Светог Писма, које изврћу по своме уму, на своју осуду и обману многих. Стојмо, дакле, непоколебани у правој вери и радујмо се што смо синови двехиљадугодишње Цркве Христове. Неверници се одричу и ишту да виде Бога телесним очима; који су у сумњи желе да опипају ране Господње; слаби у вери траже чудеса; секте напуштају Цркву, изврћу верске догме и објављују друго Јеванђеље; поробљени страстима одлажу покајање; а ми, синови Васкрсења и синови Божији по благодати, останимо верни Њему до краја, знајући да ће се ко буде претрпео до краја спасти.

Не бих имао смелости да кажем ближњем: желим да ме волиш, а опет, чини ми се да не бих ни рекао: не желим да ме волиш. У томе има нечега што одбија, нечега што отуђује и што срцу другог човека може нанети тежак ударац. Корисно је знати речи критике јер су оне лек против гордости и савет да свагда будемо опрезни. Готово да и нема потребе да критикујемо човека од своје воље, једино ако он сам не да повод да му се каже истина. Тешко је осуђивати јер се у то веома лако умеша и самооправдавање. Поред тога, осуда можеда начини непријатност другоме, који је пренео ту осуду, и зато би најбоље било да се помолимо Богу да Он научи свакога од нас да се на поступке ближњих гледа чистих очију, без осуде и без подозрења. Ако други човек не показује хгељу за помирењем, ви са своје стране покажите мир и не судите строго. Не треба себе подметати под стреле и није ништа ружно употребити штит онда када вас други напада. Никада не треба улазити у препирке, а нарочито онда када непријатељ може да надговори онога који је у праву и када се непријатељ не плаши да ће бити прекинут, него се нада да у случају нужде, ако већ није у могућности да покаже да није у праву, свога супарника може победити грубошћу и подсмехом. Праведно је и корисно да мерицу стрпљења пунимо водом кротости и да је изливамо на огањ љубоморе, да би овај полако горео и да се не би разбуктавао и претварао у пожар који је у стању да се отме контроли и да уништи зидове љубави, снисходљивости и смирења. Мени се чини да непријатеља има мало, а много је оних који, због неспоразума, погрешно разумевају друге људе и њихове поступке, па због тога постају недобронамерни. На грдњу је корисно одговарати кротошћу него ли грдњом. Сетимо се истине да се прљавштина не скида прљавштином, него да се она уклања водом. Не треба се плашити клевета, него треба бити на опрезу од њих. Клевете нас уче опрезности, а опрезност чини да клевете постану немоћне. Зашто човек сам себе узнемирава тескобним размишљањима о некој ништавној непријатности? Зашто би наш мир и наша спокојност требала да зависи од људског размишљања? Ако смо исправно поступили, нека је слава Богу, а људско мишљење нам то не може одузети. Требало би да нам је теже да осуђујемо људе, него да их мирно посматрамо, као што посматрамо како ветар њише гране дрвећа, или како тече река. Међутим, очевидно је да је човеку тешко да гледа без осуде. Шта радити? Треба се постепено учити томе да најпре осудимо себе због тога што осуђујемо ближње, потом да се уздржавамо од осуде речима онда када се покрене помисао на то, а затим да зауставимо и саму помисао на осуду другога. Онај ко довољно познаје и осуђује себе, тај нема времена да осуђује друге. Немојте упорно избегавати људе јер међу њима има и Божјих људи. Требало би да се трудимо да и добра дела чинимо са дозом опрезности, да не би испред њих претходило неко наше мудровање и наша воља. Када смо у контакту са људима различитих вероисповести, требало би да слободно и смело изражавамо убеђеност у исправност православне вере. Али, када критикујемо заблуде и заблуделе, требало би да показујемо кротост, мир, снисходљивост и обазривост: ово су особине које су потребне исто колико и ревност. Не претварај у буру поветарац људских лакомислених речи. Има клевета које одводе човека у прогонство, које бацају у беду, тамницу, и то није лако. А зар није лакше да клевета, попут ветра, прохуји поред ваших ушију? Уђи у дом свој, и не слушај хук ветра. У контакту са људима који су неспокојни, корисно је да се према њима понашамо што једноставније, што мирније и што спокојније, без било какве извештачене присности, али и без намерне хладноће. Овакво понашање неће наудити ни онима који су спокојни. Када се уздамо у Бога, можемо да поднесемо недаће и да сачувамо свој мир, па макар и не сусретали мир код оних људи који нас окружују. Јер, речено је: бејах миран са оним који мрзи мир. Нека да Бог да и они заволе мир. Онај који гледа са подозрењем, тај лако може доћи до мржње према човеку. Онај који жели да има љубав према ближњем, требало би да гледа чисто и једноставно. Треба избегавати срџбу. Гњев не приближава човека правди Божјој. Гњевом се само може пробудути и увећати раздраженост другога човека. Само се стрпљењем и миром човек може одобровољити. Духовни закон каже да треба помоћи ближњем и при томе не вређати и не повређивати другога. Добро је говорити истину када обавеза, или љубав према ближњем то захтевају од вас. Али, то треба чинити тако ца не осуђујемо ближњег, да се не поносимо и не уздижемо као неко ко можда боље од других познаје истину. Поред тога, потребно је да знамо људе и догађаје, да се не би догодило да уместо истине кажемо укор и да уместо мира и кротости, начинимо непријатељство и штету. Људска реч може бити оштра као мач и тада она рањава и убија, а може бити блага као јелеј и тада је она попут мелема који исцељује. Не судите, да вам се не суди, па и ако вам се чини да има разлога за осуду, зато што онај ко је близак Господу може да стоји или да пада. Још је горе ако судите као злонамерни судија. Мислите да људи причају бесмислице, а они казују о ономе шта је души на корист и о томе како да се чини добро. Када осуђујемо своје ближње, ми сами себи наносимо велику рану. Овога се треба чувати и искупљивати се тако што ћемо осуђивати и корити себе и молити се да Бог буде милостив и онима које смо ми осудили, и нама који смо их осудили. Трудите се да срце и намере ближњих позитивно прихватате. У том случају бићете ређе у прилици да погрешите, а вашем ближњем ће бити лакше да се поправи. Како рече древни философ, не треба са узбуђивати ако вас магарац удари. 

Колико је леп живот хришћанина скончалог у врлини! Како је чудесна слика моралног савршенства! Колико је неизмерна њена красота! Хоће ли ико икад моћи да те достојно прослави? Ко је кадар да долично опише твоју лепоту и да речју верно ослика твоју благородност? Слика је твоја неописива, а твоје лепоте не дају се представити, јер те је описао и осликао божански прст. Чудесна је хришћанска врлина. Ти си лествица која узносиш човека са земље на Небо. Ти си сила која образујеш нарав. Колико ме радује твоја чудесна лепота, колико ме опсењује твоја волшебна сила! Како ли ме привлачи твој лепи лик! Колико ме вуче твоја неизрецива слава! И шта прво, шта последње и шта у средини да побројим од твојих чари? Ти као врхунски уметник клешеш несавршени кип душе и тешући га лагано својим вештим длетом и одбацујући са њега све сувишно, откриваш боговиди образ душе, представљајући уистину , божански лик на земљи. Ти, као лествица небосежна која спаја небо и земљу, узносиш својим степеницима до небескога града онога који се из дана у дан бори да те стекне и чиниш га небожитељем. Твоја творитељна сила толика је да ништа не може да јој се одупре, нема те безобличне и грдобне природе која може твојој сили да одоли, ниједна страст не остаје непокорена, ниједна ћуд неукротива, ли једно срце неумољиво, ниједна болест неисцељива. Ти и по природи мрзосне преобликујеш и чиниш их милим и пријатним. Ти и оне који су по произвољењу зли водиш љубави према добру. Ти злобу устављаш, ти лечиш морално болесне, ти исправљаш посрнуле, ти разумом помраченог просветљујеш и лијеш по њему неизмерну светлост. Од светлости твоје која изобличује недоличне помисли бежи тама зла која испуњава срце и ум. Твоја светлост као сунчев зрак разгони таму животне ноћи и води лаћу која плови морем живота у луку спасења и спасава свакога који је у опасности да се не утопи у дубинама узбурканог мора или не разбије о подводне хриди. Твоја украситељна сила је толика да и једна твоја црта уписана на некад наказном лику има такву неописиву љупкост, лепота која може да скрије и природну ругобу. Колико је чудотворан твој кист, колико чаробна твоја уметност! Уистину си Божанствена као благодат са неба, заиста си се открила човеку да би му украсила икону душе и тела и ослободила га ругобе греха. Дошла си да обучеш човека у своју небеску лепоту и дарујеш га оном божанском иконом красоте која радује душе и опчињава срца. Ти красиш главе својих пријатеља неувењивим венцима, облачиш их у плашт славе и части и чиниш их славним пријатељима Божјим. Ти водиш истинском благовању које се никада не мења, јер водиш блаженству и уживању крајњега добра. Ти водиш намераваном и жељеном концу човековом, којем је Богом уређено да дође. Ти га водиш савршенству, до којега је по Божјој заповести дужан да стигне. Ти постајеш сигурно оруђе којим Божанствена љубав предаје људима своје божанске дарове. Тобом се од Бога освећује људска природа, ти иштеш успостављање царства Божјег на земљи, ти жудиш да се на земљи зацари мир, ти раздвојено сједињујеш и небески умни свет привлачиш земном духовном свету. Ти отвараш умне очи душе и откриваш јој тајанствени свет створења, у ком је божанским прстом уписана икона божанског Творца. Ти души показујеш божанствену премудрост, божанствену свемоћ, божанствени промисао и божанствену благост. Ти јој отвараш слух да чује божански глас што не престаје да громко кличе о чудесним делима стварања и сједини се са том небеском мелодијом, којом складно сва природа поје химне и славопоје своме божанском Творцу. Ти је награђујеш небеском мудрошћу, превасходном мудрошћу, мудрошћу која се не да научити, једином истинском и непогрешивом, једином која има вечну власт и која све чиме се занима људски дух лако и у истини разрешава. Ти домећеш снагу у невољама, ти оружаш своје пријатеље против зла, ти их облачиш у свеоружје духа да у борби остану нетакнути. Ти их крепиш да одоле смицалицама лукавога, началствима таме овога века која се подигоше на њих. Уистину је хришћанска врлина блиставо око душе, којим она гледа на свет и на ствари у њему у њиховом истинском виду и у стварној вредности и којим разлучује боговиду лепоту од пропадљиве и пролазне. Без у Христу врлине која га спаја са Богом, човек ништа друго не би видео гледајући у свет или у пуку твар. Без врлине човек је лишен волшебнога призора иконе Божје која му радује душу. Хришћанска врлина је истинити пут који води блаженству.

Нема места на ком нема Бога. Треба да и ми, благочастиви Хришћани, када желимо да учинимо неки грех, помислимо да је Бог у нашем срцу, да је свеприсутан и да нас гледа, да се постидимо Ангела, Светих и пре свега ангела чувара своје душе, који нас посматра. Од малога детета срамимо се када чинимо грех, па како да се не стидимо толиких Светих и Ангела?

Када увидиш да многи жудно траже своју срећу у чулним добрима и чулним задовољствима, у благостању (уживању), у раскоши и сматрају то за мудрост, када схватиш да многи ради своје земаљске среће користе сваку лаж и сваку обману, да заступају мржњу, осветољубивост и друге страсти, а одрицање од уживања у чулним задовољствима сматрају за глупост, тада треба да добро урежеш у срце своје и говориш, као што су учили апостоли: "Ми хришћани треба да живимо по закону Христовом (Гал. 6,2), а закон Христов захтева да распнемо своје тело са страстима и жељама (Гал. 5, 24), одбацимо лаж и говоримо истину (Еф. 4,25), да сваку освету препустимо Господу Богу који је рекао: "Моја је освета, а ћу вратити" (Рим. 12,19). Уопште, упркос свим представљеним лошим примерима, ти се одмах угледај на Исуса Христа, Који има пуно право да тражи од нас да следимо Његов пример, а затим се угледај на милионе људи који су подражавали Његов живот, постали свети и достојни сваког нашег подражавања. Не подражавај пример незнабожачког живота, који је тако често видљив у нашем свету, него пример благе нарави, скромности, стидљивости, уздржљивости, реда, ревности у Богоугађању, чиме су се одликовали свети или истинити хришћани, који су се непрестано старали да живе и живели су не по правилима света, него по учењу Исуса Христа.

Самоодрицање је највећа врлина и исходиште сваког добра. Самоодрицање раскида окове самољубља и ослобађа из тамнице љубав, која се избављена из ропства себичности на све излива. Самоодрицање размиче границе љубави, која се већ отима да се без мере разда по свету. Од самоодрицања се множе врлине. Самоодрицање ствара велике људе и велике добротворе човечанства. Самоодрицање избавља градове и народе од опасности. Самоодрицање учи да је потребније мислити на заједничко него на лично. Самоодрицање владаре чини добрим управитељима. Самоодрицање крепи оне који се боре за добро, за часно, за истинито, за праведно. Самоодрицање прославља све који се неодступно држе дужности. Самоодрицањем напредују науке. Самоодрицање објављује народне пастире. Самоодрицање је највеће добро који своје подвижнике овенчава победом. Оно душу снажи. Оно даје моралну снагу. Оно награђује мужество. Она дарује смелост. Оно помазује подвижнике на бој. Оно снажи дух у борби са плоћу. Оно води савршенству. Оно делатника врлине чини победиоцем. Оно свакога ко љуби благочашће чини достојним заједнице са Богом. Оно јавља достојне следбенике Спаситеља Христа и зато је Он од Својих ученика затражио самоодрицање, рекавши: Који љуби душу своју изгубиће је; а који мрзи душу своју у свету овоме, за живот вечни сачуваће је. Самоодрицање је саможртва за закон Божји, за добро, за часно, за праведно, за љубав према Богу, за ближњега, за отачаство, за заједницу, за родитеље, за сроднике, за све човечанство. Самоодрицање чини велике и чудесне ствари. Самоодрицање учи стрпљењу и срчаности. Самоодрицање све јавља достојним свога призива. ;Тде нема самоодрицања, све је пуно греха. Одлика човека у врлини самоодрицања је чистота, светост, блатост, верност, нада, љубав и благочашће. Блажен је град који има мужеве што стекоше ову врлину.