Онај ко из душе не опрости дужницима и чије срце није чисто пред Богом од сваког незадовољства према брату своме и које не сија светлошћу помирења са ближњима, тај се лишава Божије благодати и предаје се искушењима лукавога, а да би очистио своје грехе мора научити да буде благонаклон према другима. Искушење је закон греха који је био припремљен (од лукавог) првом човјеку, а лукави је ђаво који је увео првог човјека у грехопад, тако што га је саблазнио и увукао у грех, кушајући га оним што му је Бог забранио, и човјек је тако нарушио Божију заповест. Плод свега тога је био губљење бесмртности. Искушењем се назива и увлачење душине воље у страсти телесне; а лукавим се назива стварни узрок који побуђује ту људску тежњу к страстима телесним. Од тога, пак, праведни Судија не избавља никога осим онога који опрашта дужницима својим, а ко не опрашта, залуду се моли за опроштај грехова својих. Бог оставља таквога немилосрдног и непомирљивог човека и он бива побеђен од лукавога... Човек треба да зна потребе своје природе тј. да постоји закон природе људске на једној и тирјанство страсти на другој страни. Тирјанство страсти доводи до самовољног удаљавања од људске природе. Овај први (закон природе) задовољава природне људске потребе, а други (закон тирјанства страсти) изопачује људску природу, која је првобитно створена као чиста и непорочна. Закон природе људске је такав да дејством ума људског чува наше биће... и када узносимо Молитву Господњу, она бива услишена и Бог нам уместо једне дарује две благодати: опроштај грехова прошлих и избављење од грехова будућих, не допуштајући нам да паднемо у искушење, нити лукавоме да нас пороби, јер опраштамо дугове ближњима нашим. Дакле ако желимо да се избавимо од лукавога и да не паднемо у искушење, уздајмо се у Бога и опраштајмо дугове дужницима нашим јер: "Ако ли не опростите људима сагрешења њихова, ни Отац ваш неће опростити вама сагрешења ваших" (Мт. 6,15); (чинимо тако) да би нам не само били опроштени грехови наши, већ и да бисмо победили закон греха, не падајући у искушење и побеђујући родитеља греха лукавога, молећи се за избављење под руководством Христа Господа, Који је победио свет, и Који нас је наоружао заповестима Својим, научивши нас да одбацимо страсти и да незасито стремимо Њему као Хљебу Живота, Премудрости и Правде кроз испуњавање воље Оца Небескога Који нас је учинио саслужитељима анђелским, који су нам објавили небеско устројство живота, благоугодно Богу. И зато (због сличности Анђелима) ми усходимо к Богу, к Оцу свјетова Који нас је учинио да будемо заједничари Божанског природе кроз причешће благодаћу Духа Светога, чиме постајемо чеда Божија и синови Божији, и облачимо се у Самог Створитеља те благодати, Сина Очевог... из Којега, кроз Којега и у Којем имамо и имаћемо живот вечни. Нека молитва наша буде усмерена на ово тајанствено обожење да бисмо објавили каквим нас је учинило оваплоћење Једнородног Сина, и где нас је узнела моћна Десница Човекољупчева, нас који смо нижи од најнижег, нас који смо притиснути теретом грехова наших. Узљубимо још више Онога Који нам је тако премудро припремио спасење, показавши делом, да је наша молитва услишена, показавши нам да уистину имамо Бога за Оца, а не лукавога, који посредством страсти увек покушава да тирјански влада нама и који нас уместо у живот води у смрт. Јер сваки од ова два властодршца (и Бог и непријатељ Његов ђаво) онима који им се предају дају сваки своје: Бог им даје живот вјечни, а ђаво даје смрт онима који му предају под дејством искушења. Према Светом Писму постоје две врсте искушења: једна искушења, која условљава оно што нам је пријатно и друга, која проузрокују непријатности и болест. Прва су вољна, а друга принудна. Из њих (и једних и других) рађа се грех и нама је заповеђено да се молимо по заповести Господњој која нас учи да говоримо: "и не уведи нас у искушење", и савјетује нам: " Бдите и молите се да не паднете у напаст" (Мт. 26, 41)... За оне који су чврсто пригвождени клинцима греха спасоносне су речи великога ап. Јакова који позива: " Сваку радост имајте, браћо моја, када паднете у различита искушења, знајући да кушање ваше вјере гради трпљење; а трпљење нека усавршује дело, да будете савршени (Јаковљ. 1, 2. 3). И једну и другу врсту искушења лукави зломислено осматра, и у првим (вољним) искушењима лови човјека преко привлачности и узбуђивања телесним сластима, саблажњавајући душу да одустане од богољубиве настројености; а друга (принудна) искушења користи, изазивајући помисли побуне и хуле на Творца у души човјека притиснутог невољом и бедом. Познајући лукавство нечастивога, ми треба да се молимо (када се ради о вољном искушењу) да не отпаднемо од богољубиве настројености; а када Бог допусти да паднемо у невољно искушење треба да трпимо храбро и да (будући у невољи) призивамо Саздатеља. Нека се нико од нас не саблазни прелесним сластима лукавога; нека се у будућем животу избавимо вечних мука и да будемо причесници неизрецивих добара, која сада само делимице видимо у Христу Господу нашем, Који се слави са Оцем и Пресветим Духом.

Да, у свему налазим Бога! И у биљкама, и у животињама, и у свему! Па како да се не задивиш! Погледај једну, на, толику малешну птичицу како путује, како одлази у Африку и враћа се без компаса, поновно налазећи своје гнездо! А људи све са мапама и путоказима, па се изгубе! И није да птице ходају по сувом и бацају за собом каменчиће! Оне лете небом, изнад мора! Где би могле да баце каменчиће? Неке сасвим малене птице пењу се на роде, на своје... "ваздухоплове"! Оне путују... авионом! Птице, док прелетају мора, праве станке на острвима, не би ли се мало одмориле. Једном, када сам био у скиту Часнога Крста, видео сам како са источне стране долазе неке птице као врапци, али мало веће и лепше од њих. Било их је читаво јато. Но, њих четири-пет изгледа се било заморило и нису више могле да лете. Тада се издвоји од јата њих још отприлике петнаест друге беху наставиле - и седоше на, мало на једно дрво да предахну. Потом узлетеше и отидоше све заједно. Винуше се веома високо, како би се оријентисале.и поново нашле своју сабраћу. Ма мене је оставило утисак то што оних петнаест није било оставило четири-пет птичица што се беху биле замориле, већ су напустиле сопствено јато због њих, како би им правиле друштво! Колико ли је само Бог све прелепо начинио! Посматрај само шарене мачиће! Како су им дивни ти малени капути! Па то ти је да ми људи завидимо животињама на њиховој ношњи! Ма ниједна царица није се заодела таквим огртачем!... Где год да се окренеш видећеш мудрост Божију. Раније, када је све било природно, како ли је само било дивно! Ево ти петла - он кад кукуриче не кукуриче због времена. Стоји на једној нози и, чим почне да му трне, виче: "Кукурику!" Односно, каже ти да је прошло толико и толико сати. Тада мења ногу, утрне му и ова, и опет чујеш: "Кукурику!" И онда ти видиш како виче у дванаест, у три, у шест сати. То дође тачно на свака три сата. А нема ни часовника, ни батерије, нити треба да се навија! Све што видите, све што чујете, користите као своја превозна средства за небеса. Нека вас све успиње ка горе. Тако се човек неприметно успиње од свега створеног ка Творцу! Американци су отишли на Месец, поставили су тамо барем један путоказ са натписом: "Небеса приповедају славу Божју" (Пс. 18,2). И Руси су се отиснули у васиону, само што је Гагарин рекао да није нашао Бога. Ех, па како да га нађе, кад се отиснуо увис с ногама напред, а не рукама? Тако људи после и говоре: "Природа је створила свемир"! Молим те лепо, сад и читав свемир!... Овде када се поквари нека стара машина, скупи се читава гомила мајстора, техничара итд., не би ли је поправили. Гледају, размишљају шта и како... А то је само једна стара машина! А читаву земаљску куглу Бог врти и окреће без струје, и нити се батерија празни, нити мотор цркава! Ма каквом ли се само брзином окреће, а човек то ни не примети! Страшно! Да се земља обртала мањом брзином, људи би се превртали и правили колутове само тако! И још погледајте - море има толике воде и креће се таквом брзином, а вода никако да се расточи! И звезде, које су праве громаде, вртоглаво круже а једна ни да дотакне другу, него се држе на међусобно великом растојању! А човек - направи какво авионче и само се диви и поноси! И још ако мало скрене памећу, после прича којешта - ништа ти он не разуме.

Христос говори: не сабирајте себи блага на земљи, где мољац и рђа квари, и где лопови поткопавају и краду. Него сабирајте себи блага на небу, где ни мољац ни рђа не квари, и где лопови не поткопавају и не краду. Они који су чули ове речи говорили су: "савет је веома добар, и мисао вредна похвале, истинска добра живота боље је остављати у ризници на небу, него на земљи. Међутим, како ставити на небо сребро и злато? Ми то не можемо. Небо је веома високо, и ми га не можемо досегнути руком. Не видимо ни лествицу какву је видео патријарх Јаков, да бисмо се попели по њој и положили (ставили) на небо оно што је наше (што имамо)". Али Господ учи: и мада је небо веома високо, ипак можете стављати тамо на њему неукрадиво благо правде. Подај бедноме и сиромаху шта му треба и наћи ћеш да се све то цело, неоскрнављено, и непокварено чува на небу. А ако имаш лествицу која узводи са земље на небо – спасоносни крст – имаш и степенике на њој – догмате пречистих јеванђеља. И тако, усходи по њима до небеских обитељи, да би се прославио на веке. Но такође пази на оно што сам Ја рекао.

Блажен је онај који будно бди над собом и испуњава заповести Господа Исуса Христа. Будимо бодри и опрезни у храму духа нашег. Ко бди над собом тај је постао храмом Божјим. Блажен је онај који бди на вратима мудрости! Страсти немају никакву моћ над оним који је будан и опрезан. Ако такав и падне у грех по дејству кушача, њега ће одмах подигнути његова бодрост и трезвеност. Напротив, лењ, непажљив и неопрезан, који не служи Богу бодро и трезвено, кад падне по лукавству ђавола, не примећује учињени грех: његово је срце отврдло, постало слично камену и оседланом коњу, на коме се смењују разни јахачи, којима он не може да се супротстави. Стекните бодрост и трезвеност, да вас сваки судар са непријатељем не би оборио. Немаран и лењ сличан је разрушеном дому без станара, који ни за кога нема никаквог значаја, кога сви презиру, као станиште змија, шкорпија и дивљих зверова, о коме се нико не брине... Докле човек бди над собом и стара се да угоди Богу, дотле ће га бодрост сачувати од непријатеља, спотицања и пада... Такав човек биће станиште Светог духа и извршиће успешно свој животни пут и доспети у станиште светих.

Пријатељ је човек добар, здраве душе, мисли исправно, воли врлину, беспрекорног је морала, веран је у љубави, искрен на речима, постојане је душе, искрен је саветник, отворен је, истинољубив и правдољубив. Пријатељ је слика и прилика свога пријатеља и до крајности осетљив осећа душевно расположење пријатељево и страда душевним страдањем свога пријатеља. Пре него му се пријатељ и исповеди, он га претекне и хита му у помоћ пре него му је овај и затражи, и спремно му се предаје и помаже му ако је у опасности. Пријетељеви пријатељи су и његови пријатељи, а непријатељи и његови непријатељи. Брани пријатеља и излаже се опасности њега ради. У пријатељевом телу обитава душа пријатеља. Он је добар саветник, увек говори што је најбоље и стара се за част и име свога пријатеља. Пријатељеве светиње су и његове светиње. Истински пријатељ је моћна заштита и ко је њега нашао, нашао је благо. Пријатељ је највећа срећа. Добар пријатељ је непроцењива вредност, драгоценија од сваког блага. Његовој красоти нема равне. Пријатељ и у несрећама и у радостима остаје исти. Истински пријатељ хвали вредности које су похвале достојне и отворено куди оно што је за куђење. Еурипид каже: “Истински пријатељи немају ништа своје, него им је имање заједничко.“ Ништа није боље од правога пријатеља. Саветовање његово делује јаче од свакога лека на страдалну душу и напаћено срце пријатеља. Његове речи су животни лек. Добар пријетељ може имати благодатно дејство и на душу и на тело пријатеља. Добар пријатељ прима на себе све што недостаје пријатељу и блажи највише оно што се добро чини, а онога који греши највише исправља. Пријатељ постаје разум, осећање и око пријатеља. Пријатељ је оличење врлине. Нико ко мрзи није пријатељ. Григорије Богослов каже: “Веран пријатељ је благо са душом, затворени врт и запечаћени студенац што се у прави час отвара и из којег се захвата, а пријатељима називам добре и лепе и оне са којима смо сједињени по врлинама.“

Ако је у немогућности да те изнутра заведе, ђаво почиње да те мучи споља - преко људи који су му се предали. Стога буди спреман за ово страдање и очекуј непријатности као госте. Час ти се приближују похвале, час укори, клевете и тешкоће сваке врсте. Врло је важно прозријети ко изазива буру, и све мирно подносити: непријатељство против одређених људи обраћа се у непријатељство против злога који иза њих стоји и на непријатељство подстиче. Наиђу ли ствари које те жалосте и љуте, обрати се Богу и не дозволи зломе да ти приђе. Не успијеш ли у томе, онда бар ћути док се не савладаш. Тада говори мирно и љубазно са другима. Не чини им никакве замјерке и не подсјећај их на учињену ти неправду. Моли се само Богу да се рђави утисци у срцу изгладе што је могуће прије. Тако ћеш бити чист пред Богом, који човјека води, корак по корак, преко невоља које очишћавају. Тешко је да без невоља побиједимо своје фарисејско самооправдање. Снага којом подносиш искушења јесте мјера твоје унутрашње зрелости. Преко ње лако можеш да познаш на којој степеници зрелости стојиш. Ако ономе који те је увриједио не опрашташ цијелог свог живота, буди сигуран да унутрашњи пут уопште ниси ни почео. Ако си био увријеђен, па си увреду тек послије годину дана успио да заборавиш, значи да стојиш на најнижој степеници унутрашњег труда. Уколико даље будеш напредовао у духовном труду, утолико ћеш брже моћи да опрашташ нанесене ти увреде: послије једног мјесеца, једне недеље или једног дана. А како се у таквим случајевима понаша онај ко је Богом просвећен? Он гледа стријелу увреде која лети према њему и покрива се именом Божијим као оклопом. Увреда се одбија од њега и не оставља не најмању огреботину. Ако си дотле стигао, можеш сматрати да си узнапредовао у духовном животу. Међутим, никад не губи најважније из вида: Бог допушта искушење или да би те пробао, или да би сазреле твоје духовне снаге. Стога, прими искушење мирно и поднеси га спокојно, без мржње према твојим увредиоцима. Сјећај се да метал долази у топионицу да би се одвојио од шљаке. Тако се и ти претапаш да би доспио до више чистоте. Поднеси све чувајући унутрашњи мир и љубав Божију, призивајући Господа у помоћ како би кушача удаљио од себе.

Уколико у тузи подигнем око срца свога Богу, ма где да се налазим, Човекољубац истог часа одговара на моју веру и молитву. И туга одмах пролази. Он је у свако време и сваког часа близу мене. Њега не видиш, али га живо осећаш срцем. Туга је смрт срца. Она је отпадање од Бога. Ширина, пак, и спокојство срца са живом вером у Бога јасније од дана доказује да је Господ стално код мене и да живи у мени. Који ће нас заступник или анђео избавити од грехова или туге? Нико, до једини Бог. [Ја говорим] из искуства.  

Меру вредности своје молитве треба да меримо људском мером, тј. каквотом наших односа према људима. Какви смо ми према људима? Понекад ми хладно, без учешћа срца, само но дужности или из пристојности износимо своје молбе, похвале и захвалност или за њих чинимо нешто. Понекад, опет, [поступамо] топло, са саучешћем срца и са љубављу. Понекад смо притворни, а понекад искрени. Неједнаки ми бивамо и у односу са Богом. Не треба, међутим, тако. Треба свагда од свег срца да Богу приносимо и славословље и захваљивање и искање. Ми треба свагда од свег срца да деламо свако дело пред Њим. Ми од свега срца треба да га свагда волимо и да се уздамо у Њега.

Вера у постојање Божије тесно је везана са вером у постојање властите душе, као дела духовног света. За благочастиву душу постојање Божије је очигледно као и њено властито постојање. Јер, са сваком добром или рђавом мишљу, жељом, намером, речју или делом произилазе одговарајуће промене у срцу - спокојство или неспокојство, радост или туга. Они су последица деловања Бога духова и сваке плоти, који се одражава у благочастивој души као сунце у капи воде. Уколико је кап чистија, утолико је бољи и јаснији одсјај. И обратно - уколико је кап мутнија, утолико је одсјај нејаснији. У стању крајње нечистоте, црнила душе, одсјај престаје: душа остаје у стању духовног мрака, у стању неосетљивости, при чему човек има очи и не види, има уши и не чује. Осим тога, у односу према нашој души Господ је оно што је спољашњи ваздух према живи у термометру. Уосталом, за разлику од ширења и стајања, дизања и спуштања живе, које настаје као последица промене у атмосфери, Бог остаје неизмењив, вечан, вечно добар и праведан. Међутим, душа се мења у својим односима према Богу, трпећи промене у себи. Наиме, она се неизбежно шири и успокојава у срцу услед приближавања Богу вером и добрим делима. Са друге стране, она се неизбежно скупља, узнемирава и мучи услед свога удаљавања од Бога маловерјем или неверјем истини Божијој или услед незаконитих дела.

Лукави настоји да молитву распе као пешчану брану, а речи да учини као сухи песак, без везе, без влаге, тј. без топлине срца. Молитва час бива као кућа на песку, час као кућа на камену (Мт.7,24-26). На песку је подижу они који се моле без вере, расејано и хладно. Таква молитва се расипа сама од себе и молиоцу не доноси корист. На камену је, пак, подижу они који за све време њеног трајања очи имају уперене у Господа и моле му се као живоме, лицем у лице беседећи са Њиме.