Пре него што човек покајник и погледа на Бога, Он му говори: Ту сам Ја. Пре него што Му се човек приближи, Он отвара Своју богату ризницу. Пре него што човек пролије сузе, Он излива дарове. Пре него што Га човек замоли, Он се мири са њим. Пре него што човек стане на молитву, Он га удостојава милости. Не касни да чује онога који Му искрено прилази, и не кори онога који је отпао, па се опет враћа... нити истражује колико је времена прошло откако је отпао, већ само гледа на смирење, сузе и уздахе оних који Му прилазе... 

Ближњи мој је Христос мој, и сваки ближњи човек јесте Христос. Ако ја не волим ближњег, не волим ни Христа, јер ближњи је опет, Христос. Братољупцем се не постаје оптерећивањем братовљеве душе. Или још горе, спаситељем своје душе не постаје се убиством братовљеве. Нити се опет финим постаје на рачун, или на штету Цркве. Ако двојица, од којих један има терет, ходе, не отежавати му. То јест, ако је човек поред нас оптерећен грехом, не оптерећивати га својим. Будимо обазриви! Боље је да промакне крив, него да прав страда. Ако сам будала, да се поправим, ако ли не, да прођем. А добар човек запамти оно што је добро, док оно што није добро заборавља. Нема човека без греха, нити без доброг дела. Сваког човека треба видети као ближњег, и волети га макар као непријатеља, ако већ не као ближњег. А љубав према непријатељу није емоција, него свест да он може сасвим пропасти ако се не отрезни и покаје. Поред љубави према њему наше је и да се молимо за њега, и да га благосиљамо, јер Бог кишу и сунце даје и добрима и злима. Морални и социјални моменти су неизбежни као стално присутни у животу. Не може бити то да ми који смо вишеструко обезбеђени будемо неосетљиви према онима који уопште нису обезбеђени. 

Ако осетиш да се блудно сладострашће почне увлачити у душу твоју, одбаци налет те страсти у самом почетку, иначе те она може занети и погубити. У том часу сети се да Бог гледа на тебе и Њему је откривено о чему ти тајно у себи размишљаш. Реци души својој: ти се пазиш и кријеш од сличних себи грешника, да те не виде кад чиниш грех; тим више треба да се бојиш и стидиш Бога, који види скривене покрете срца. Од таквог размишљања пробудиће се у твојој души страх Божји, и ако се ставиш под вођство Његово, никаква страст те неће победити... 

Ти си у великој заблуди и обмањујеш себе, ако мислиш да се друго захтева од световњака, а друго од монаха. Разлика је међу њима у томе што једни ступају у брак а други не. У свему осталом подлежу једнакој одговорности. Тако, онај који се гњеви на брата свога без разлога, био он световњак или монах, подједнако жалости Бога, и који "погледа на жену са жељом", био он световњак или монах, подједнако ће бити кажњен за ову прељубу (Мат. 5, 22-28)... Тако и онај који се куне, био световњак или монах, подједнако ће бити осуђен. Зато што Христос, кад је давао ове и друге заповести и закон, није правио никакве разлике, него је просто и уопште свима говорио... Свима људима је задатак да усходе на исту духовну висину. То је и изопачило сву васиону, што ми мислимо да је само монасима потребна већа строгост живота, док други могу живети безбрижно. Не, не! Од свих нас захтева се подједнако испуњавање Божјих заповести. 

Одвише стремити доброме, назива се ревношћу. Али само да не пређемо меру. Хришћански принцип: Будите мудри као змије и безазлени као голубови важи само под условом да мудрост и безазленост развијамо бескрајно, али равномерно. Другачије, сагласно блаженом Јерониму, мудрост без безазлености биће злоћа, а безазленост без мудрости глупост. Други пример је у вези са овцом међу вуковима. Овца може опстати међу вуковима као овца само под условом да не наоштри папке и не постане вук.  Не чинити тако, него онако да је вуци не растргну, и да сама не постане вук. Трећи пример је у вези са вечито прљавим: Сви прљају, а ја се сатирем радећи, и обрнуто. Ја прљам, а остали се сатиру чистећи. Бесмислено је да један држи чисто, а да остали прљају, и обрнуто, да остали држе чисто, а један да прља. Ако је неко добар, не играј му по глави, и ако је неко строг, не љути га.  Права ревност је разумна, јеванђелска, подобна Господњој. Тек са њом избећи ћемо сваки вид фанатизма и претеривања (Јн. 2, 13 – 17. Рим. 10, 2). 

Христос нас је ослободио од робовања греху (Гал. 5,1). Сваки роб који се једном ослободи ропства, нипошто не жели да се у ово поново врати. А ми? Колико више ми, будући ослобођени греха, треба себе што даље да држимо од њега. Зар не знамо шта нам је грех учинио? Није ли нас он истерао из раја? Није ли он увео свет у смрт? Није ли земљу напунио гробовима?... Он је виновник и вечних мука; он је потпала и неугасивог огња пакленога; он је узрок сваког зла... Зато бежимо од њега као од најљућег непријатеља. Омрзнимо га, а заволимо добродетељ, које људе чини анђелима, чак и боговима (Пс. 82,6)...   

Насупрот нашој немоћи, греховности и ништавности стоје бесконачна благост и свемогуће милосрђе Божије. Бог нам је дао да се против лењости боримо нечим што је у нама Он створио. Ако умемо да победимо лењост и да се неуморно трудимо да би смо задобили овоземаљска добра и привилегије, зашто не бисмо могли да подстакнемо себе и на подвиге зарад Царства Небеског? Онолико колико се трудимо, онолико нам Бог показује на праведно и свето дело и дарује нам снагу да то остваримо. Истина, није нам увек дато да то одмах видимо, али је сасвим довољно то што нам Бог помаже да нас не поразе препреке и очајање. Уосталом, за дом који се гради у души нашој може се рећи да расте онако како се у причи казује за цркву Кијево-Печерске лавре: док је градња била у току, стално је била тек нешто мало изнад земље, а када су радови били готови, одједном се указала цела. 

Само смирење може донети мир нашој души. Душа која није смирена и коју стално витлају таласи страсти, мрачна је и мутна као хаос. Дајте јој да нађе снагу у смирењу и тек тада ће се у њој појавити истинска светлост. Тек тада ће у њој настати складан свет исправних мисли и исправних осећања. Гордо мудровање и закључци, настали из земаљске природе, загушују душу као магла, пропуштајући у њу само привид слабе и нејаке светлости. Учините да магла падне у долину смирености, и тада ћете над собом угледати чисто и високо небо. Душа себе саму загушује комешањем и хуком надмених, увек немирних помисли и страсних жеља. Дајте јој да се утиша у смирењу и тек тада ће моћи да осушне и чује склад природе, који савремени човек још увек није потпуно уништио. Моћи ће да у њој чује сазвучја који су достојни премудрости Божије као што се у тишини ноћи могу чути далеки звуци. 

Гордост срца, мрска је Богу, анђелима и светитељима Његовим. Ко у себи има гордост, тај је друг ђавола. Због гордости у срцу савила су се небеса, поколебали темељи земље, замутили се бездани, побунили се анђели и претворили у демоне... Због гордости Свемогући је установио пакао и муке... за ђаволе и присталице његове... Гордост и уображеност свалили су ђавола с неба у пакао... Сви греси мрски су пред Богом, али најмкрскије од свих је гордост... јер је она својствена ђаволима.   

Ако те просјаци свакодневно прогоне, то значи да те милост Божја стално прати: "Блажени милостиви јер ће бити помиловани" (Матеј. 5,7). Ко да бежи од милости Божје? Све жртве и милостиња просјацима не замењују љубав према ближњем ако је нема у срцу, зато се приликом давања милостиње увек треба бринути за то да се она даје с љубављу, искреног срца, радо, а не негодујући и љутећи се. Сама реч "милостиња" показује да треба да буде дело и жртва срца и да се даје с умилењем или сажаљењем због сиромашног стања просјака и са скрушеношћу због својих грехова ради очишћења којих се и даје милостиња, јер милостиња чисти сваки грех. Ко даје милостињу нерадо и негодујући, шкрто, тај није спознао своје грехе, није спознао самога себе. Милостиња је добро дело пре свега за онога који је даје. Милостиња изглађује грехе, умртвљује смрт, гаси вечни огањ мука. Када дајеш милостињу, дај великодушно, с љубављу, дај више него што ти траже.