Одвише стремити доброме, назива се ревношћу. Али само да не пређемо меру. Хришћански принцип: Будите мудри као змије и безазлени као голубови важи само под условом да мудрост и безазленост развијамо бескрајно, али равномерно. Другачије, сагласно блаженом Јерониму, мудрост без безазлености биће злоћа, а безазленост без мудрости глупост. Други пример је у вези са овцом међу вуковима. Овца може опстати међу вуковима као овца само под условом да не наоштри папке и не постане вук.  Не чинити тако, него онако да је вуци не растргну, и да сама не постане вук. Трећи пример је у вези са вечито прљавим: Сви прљају, а ја се сатирем радећи, и обрнуто. Ја прљам, а остали се сатиру чистећи. Бесмислено је да један држи чисто, а да остали прљају, и обрнуто, да остали држе чисто, а један да прља. Ако је неко добар, не играј му по глави, и ако је неко строг, не љути га.  Права ревност је разумна, јеванђелска, подобна Господњој. Тек са њом избећи ћемо сваки вид фанатизма и претеривања (Јн. 2, 13 – 17. Рим. 10, 2). 

Христос нас је ослободио од робовања греху (Гал. 5,1). Сваки роб који се једном ослободи ропства, нипошто не жели да се у ово поново врати. А ми? Колико више ми, будући ослобођени греха, треба себе што даље да држимо од њега. Зар не знамо шта нам је грех учинио? Није ли нас он истерао из раја? Није ли он увео свет у смрт? Није ли земљу напунио гробовима?... Он је виновник и вечних мука; он је потпала и неугасивог огња пакленога; он је узрок сваког зла... Зато бежимо од њега као од најљућег непријатеља. Омрзнимо га, а заволимо добродетељ, које људе чини анђелима, чак и боговима (Пс. 82,6)...   

Насупрот нашој немоћи, греховности и ништавности стоје бесконачна благост и свемогуће милосрђе Божије. Бог нам је дао да се против лењости боримо нечим што је у нама Он створио. Ако умемо да победимо лењост и да се неуморно трудимо да би смо задобили овоземаљска добра и привилегије, зашто не бисмо могли да подстакнемо себе и на подвиге зарад Царства Небеског? Онолико колико се трудимо, онолико нам Бог показује на праведно и свето дело и дарује нам снагу да то остваримо. Истина, није нам увек дато да то одмах видимо, али је сасвим довољно то што нам Бог помаже да нас не поразе препреке и очајање. Уосталом, за дом који се гради у души нашој може се рећи да расте онако како се у причи казује за цркву Кијево-Печерске лавре: док је градња била у току, стално је била тек нешто мало изнад земље, а када су радови били готови, одједном се указала цела. 

Само смирење може донети мир нашој души. Душа која није смирена и коју стално витлају таласи страсти, мрачна је и мутна као хаос. Дајте јој да нађе снагу у смирењу и тек тада ће се у њој појавити истинска светлост. Тек тада ће у њој настати складан свет исправних мисли и исправних осећања. Гордо мудровање и закључци, настали из земаљске природе, загушују душу као магла, пропуштајући у њу само привид слабе и нејаке светлости. Учините да магла падне у долину смирености, и тада ћете над собом угледати чисто и високо небо. Душа себе саму загушује комешањем и хуком надмених, увек немирних помисли и страсних жеља. Дајте јој да се утиша у смирењу и тек тада ће моћи да осушне и чује склад природе, који савремени човек још увек није потпуно уништио. Моћи ће да у њој чује сазвучја који су достојни премудрости Божије као што се у тишини ноћи могу чути далеки звуци. 

Гордост срца, мрска је Богу, анђелима и светитељима Његовим. Ко у себи има гордост, тај је друг ђавола. Због гордости у срцу савила су се небеса, поколебали темељи земље, замутили се бездани, побунили се анђели и претворили у демоне... Због гордости Свемогући је установио пакао и муке... за ђаволе и присталице његове... Гордост и уображеност свалили су ђавола с неба у пакао... Сви греси мрски су пред Богом, али најмкрскије од свих је гордост... јер је она својствена ђаволима.   

Ако те просјаци свакодневно прогоне, то значи да те милост Божја стално прати: "Блажени милостиви јер ће бити помиловани" (Матеј. 5,7). Ко да бежи од милости Божје? Све жртве и милостиња просјацима не замењују љубав према ближњем ако је нема у срцу, зато се приликом давања милостиње увек треба бринути за то да се она даје с љубављу, искреног срца, радо, а не негодујући и љутећи се. Сама реч "милостиња" показује да треба да буде дело и жртва срца и да се даје с умилењем или сажаљењем због сиромашног стања просјака и са скрушеношћу због својих грехова ради очишћења којих се и даје милостиња, јер милостиња чисти сваки грех. Ко даје милостињу нерадо и негодујући, шкрто, тај није спознао своје грехе, није спознао самога себе. Милостиња је добро дело пре свега за онога који је даје. Милостиња изглађује грехе, умртвљује смрт, гаси вечни огањ мука. Када дајеш милостињу, дај великодушно, с љубављу, дај више него што ти траже. 

Међу вуковима опстати овци је тешко, али није немогуће, јер нам Господ каже на који начин ми можемо и међу вуковима опстати као овце Његове. А то је: да будемо мудри као змије и безазлени као голубови. Мудрост ће нас сачувати да не постанемо плен, да нас вуци не раскидају, односно да нас непријатељи не онемогуће. А безазленост и доброта ће нас сачувати да ми не постанемо вуци. Треба имати, дакле, мудрост. Развијати мудрост Богом дану, све више и више, а паралелно са тим развијати и доброту. Јер,мудрост без доброте прелази у злоћу, а безазленост без мудрости прелази углупост. Ни једно ни друго више, него да будемо "мудри као змије, а безазлени као голубови". "И мене су гонили, и вас ће гонити",говори Господ. С тим морамо бити начисто и припремити се да и при том останемо онако како треба, какви су и преци наши били: људи Божији, народ Божији. И онда,кад дође крај живота нашега, ући ћемо у радост блаженства Царства Небескога. Тои јесте смисао и циљ нашег живота. Бог вас благословио! 

Ако неко напоји једног од ових малих само чашом студене воде у име ученичко, заиста вам кажем, неће му плата пропасти” (Мт.10,42). Има ли шта лакше од ове заповести? За чашу студене воде следи небеска награда! Погледај само какво је то велико човекољубље. Дакле, Он не тражи оно што је изнад снаге. Учиниш ли ти нешто мало или велико, награда те прати сагласно твојој намери. Ако поступиш у име Божје, дар је светао и неодузимљив. 

Милостиња, по обећању Божјем, пројављује велико дејство у смислу очишћења и просвећења душе. И као што се у крштењу једанпут даје опроштење грехова, тако и непрестано упражњавање у доброчинству стално привлачи на човека благовољење Божје. “Дроби гладнима хлеб твој и сиромахе без крова уведи у дом свој; ако видиш нагог одени га и сродника твог племена не презри. Тада ће рано осванути светлост твоја и исцељења твоја ће ускоро засијати, и ићи ће пред тобом правда твоја и слава Божја ће те обузети. Тада ћеш позвати и Бог ће те услишити и док говориш, Он ће ти рећи: ево дођох.” (Ис.58,7-9). “Само милосрђе може све.  Јер, ко указује милосрђе и воли сиромашне ради Господа, он се ослобађа од неисплативог дуга грехова и добија читав свет за ништавну цену, изненада се подмлађује и постаје бесмртан, царује у Небеском Царству и као верни слуга у свему наслеђује Господа и царски се богати по призвању Цара: Ходите благословени Оца мојега; примите Царство које вам је припремљено од постања света” (Мт.25,34). 

Саосећање према несрећнима, особито према грешницима, има у очима Божјим значење мучеништва. “Онога дана у који се ожалостиш због неког ко страда услед невоље, због човека доброг или злог, који страда телесно или мислено, сматрај себе мучеником и гледај на себе као на оног који је пострадао за Христа и који се удостојио да постане исповедник. Јер, сети се да је Христос умро за грешнике, а не за праведнике. Види како је то велико дело – жалостити се због злих људи и чинити добро више грешницима него праведнима.”