Уметник је радио слику, на којој је требало представити анђела. За модел изабере једног младића прекрасне лепоте. Кад је слика била готова, многи су долазили да се диве лику анђела и налазили да он у потпуности одговара нашој представи о анђелима. Али уметник је зажелео да поред анђела наслика и ђавола, као сушту противност. Но одговарајући модел никако да нађе. Пуних десет година тражио је и најзад га нашао међу затвореницима. Боље супротности анђелу није могуће замислити. Али како се уметник силно изненадио, кад је сазнао да је овај затвореник био исти онај дечак, који му је раније послужио као модел анђела! Шта га је тако нагрдило и унаказило? Грех. Био велики или мали, грех оставља свој печат на нашем лицу.

А која су средства за сам зачетак дара молитве? Људи се обично жале на безосећајност и расејаност као на главну препреку за молитву. Зато је пре свега потребна борба с узроцима од којих проистичу ова непожељна својства. Ови узроци су двојаки. Као прво, расположење пуно бриге, нарочито кад је сједињено са сагласношћу ума, који ове или оне бриге признаје за главне у животу и које на молитву, на усредсређеност у Богу гледа као на другостепену ствар у односу на самоусавршавање у наукама и уметностима или достизању циљева земаљског уређења. Ако у човековој души постоји нека испразна помисао која обузима његову пажњу и енергију, он бива неспособан за молитву. Друга препрека за молитвено расположење је непобеђена чулна или друга преступна страст. Кад рђава, похотна жеља несметано влада човеком, он није у стању да се моли. Дух Божји је одступио од Саула кад се код овог формирао преступан завидљив однос према Давиду. За борбу с наведеним препрекама за молитву човек пре свега треба да се учврсти у убеђењу да је узношење духа ка Богу, молитва, главно у животу, а све остало је другостепено. Док човек не стекне свесно убеђење да је чување срца, усредсређеност на Бога - главна ствар у животу, никада се неће усавршавати у молитви. Горе наведена и даља указивања пастиру Цркве могу служити ради пожељног односа према молитвеном подвигу. Али, уверивши се свим срцем у животни значај овог подвига он мора имати на уму да док хришћанин којег мучи чулна или друга страст, не омрзне ову страст и док не ступи с њом у борбу неће стећи дар молитве. Исто тако, и кад је у питању расејаност, којој чак могу бити стране грубе страсти, делатник молитвеног подвига треба да ступи у силну борбу, скрећући своју мисао од свих спољашњих утисака и зауздавајући своју уобразиљу, и да обавља молитвени подвиг од најнижих ступњева до највиших. Учитељи побожности разликују три облика молитве: молитву воље, молитву ума и молитву срца, осећања.

Не клевећи! Клеветник наноси штету, барем тројици. Пре свега самом себи, јер прљавштина клевете, пре него што се оваплоти у речима пролази кроз његово сопствено срце. Затим ономе кога клевеће, зато што има мало људи који би могли да подносе клевету спокојно и великодушно, а већина пада у униније и гнев, а често одговара онима који су их увредили истом мером. И на крају, ономе ко слуша клевету: он мислено и сам почиње да осуђује као да га гута живо блато. Наслушавши се клеветника он губи љубав према човеку и претвара се у учесника у очигледно неправедном суду над својим братом. Онај ко беспоговорно верује свакој речи клеветника најчешће није саучесник, већ својеврстан "медијум" клевете, као да је зомбиран клеветом. Због тога су свети оци волели да понављају псаламски стих: да не возглагољут уста моја дјел человјеческих.

Узроке подмитљивости треба тражити у неколиким пороцима: лажљивости, среброљубљу, егоизму, таштини и гордости. "Жудња за личном добити крије се у свим народима, од највиших до најнижих слојева... болест подмитљивости се шири по свету као права епидемија... оно што привлачи, растаче и развраћа уопште није само злато и "девизе", него и лични успех, лична каријера, свако политичко и новинарско 'напредовање', почаст, власт и закулисни утицај. Једном речју, све оно што издиже човека изнад гомиле, дајући му могућност да 'фигурира', да се узноси и ужива". Код нас се данас продају судије и професори, дипломати и политичари свих нивоа, уметници и лекари, људска тела, па чак и делови леша (трансплантанти). А да се и не говори о вишемилионској армији чиновника која као и пре живи углавном од мига, злоупотреба и свих могућих поклона. "Повољни" услови за све то, јесу полуозакоњена лажљивост у државним размерама, смешно ниске зараде државних чиновника, губитак савесности, побожности и поштења. Истинити подвижници светости и благочашћа нису се продавали ни за каква блага, већ су напротив, презирали сваку корист и богатство, нарочито оно стечено неправедним путем. Јудина подмитљивост ушла је у историју свих времена и епоха као символ највеће духовне катастрофе која је довела до злочина пред целим човечанством. "Новцем треба владати као што доликује господи - тако да ми владамо њиме, а не он нама" - писао је један од васељснских учитеља Цркве, св. Јован Златоуст. Једна данас тако раширена врста подмитљивости, као што је поткупљивост, у стара времена у Русији се називала лихварством. Овај порок у друштву се дубоко презирао, па чак ни у чиновничкој средини није био нарочито широко распрострањен, о чему сведочи изузетно мали број судских поступака тим поводом у предреволуционарној Русији. "Лихварство је страст крајње изопачених људи код којих се крије у срцу безбожност" - писао је руски светитељ Тихон Задонски који се и сам одликовао нестицањем. У Светом Писму се каже да лихвари неће наследити Царство Божије (1 Кор. 6:10). Старозаветни пророк Јелисеј одбио је да узме новац понуђен за лечење, а његов слуга Гијезије који је тајно узео сребро био је кажњен тиме што је оболео од губе (4 Цар. 5:2027). Подмитљивост често изазивају људи који су навикли да живе по законима поткупљивања и подмићивања. На Западу се овакве појаве називају корупцијом и однос према њима је веома строг, без обзира на личност која је ухваћена у махинацијама и нечасној игри. (Сетимо се бурних процеса у САД, Италији или Немачкој, где су на оптуженичку клупу доспевали чак и чланови владе.) Међутим, од непосредне неумешаности у реални поступак далеко је важнија душевна склоност која искључује непоштену и лажну погодбу. Али како је то тешко васпитати у себи, када "овај свет" живи по својим подлим и користољубивим законима. Придржавајући се принципа праведности, човек се брзо у очима своје околине претвара у белу врану, постаје отпадник, и као да почиње да "испада" из света. Па ипак, хиљаду пута су у праву они који се, без обзира на моду времена ("сви сада тако живе") и лажне претпоставке труде да свој живот ускладе са савешћу и живе по еванђелским заповестима. Ради тих људи се можда и одржава у животу човечанство на земљи. Њима припада будућност.

Највећи дар Божији, који ми више од свега потребујемо и који врло често од Бога добијамо, следствено нашој молитви је мир срца, како говори Спаситељ: Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени, и ја ћу вас одморити (Мт. 11, 28). И радујте се и сматрајте да сте богати, да имате све када сте добили мир. Знак милости према нама од Господа или Пресвете Мајке Његове, после или у време молитве, јесте мир срца, нарочито након напада било какве страсти, којој је својство одсуства душевног мира. По срдачном миру и некаквој светој нежности срца, лако можемо да препознамо да је наша молитва услишена и тражена благодат дарована. Успех молитве препознаће се и по духовној сили, коју ми изнутра примамо, према обављању дела нашега звања, и према унутрашњој светлости, која јасно улази у душу.

Свете књиге читај целим својим срцем јер ћеш из њих научити задобијање врлина и твоја душа ће бити испуњена радошћу и весељем.

Људи су променљиви као ветар. Данас су за тебе, сутра су против тебе. Ко може ветар да заустави, и ко може свету угодити? Ако сваком гледаш да учиниш на вољу, сигурно ћеш себи учинити невољу. Јеванђеље каже: Премудрост простима. Будимо пред светом ништа, да бисмо пред Богом били ишта. Истина је вечна и ко се држи истине, истина ће и да га чува у његовом животу, јер је Господ сам рекао: "Ја сам Пут и Истина и Живот". Исак Сирин каже у 10. веку: "Једва да се нађе нека племенита душа која искрено љуби Господа." Будимо искрени према Господу као према себи. Као што се и ми не можемо одрећи себе, тако се и Господ не може одрећи нас, јер смо ми Његова творевина. Молимо се Господу макар колико се људи нама моле да им чинимо добро, и чинимо добро другима колико желимо да они нама чине добро. Не везујмо се за земљу, него се везујмо за Небо. Земља остаје, а Небо вечно траје и за вечни живот који не пролази, свако треба духом да се преобрази. Боље сами себе да осудимо да нас Господ не осуди. Ако сами себе осудимо, онда се зна да смо се покајали и да нећемо више грешити. Не судимо другима да се не би судило нама. Праштајмо да би се и нама праштало. Мени је Бог све, Бог је биће моје… Душа моја љуби и благодари и хвали непрестано Господа. Бог се никоме не свети. Бог нас кажњава да би нас привукао себи, зато што нас љуби и чека наш повратак. Сваки човек се мора претопити као што се злато топи, из зла у добро, из лењости у рад, из незнања у знање, из немудрости у мудрост. Заједница са Богом јесте живот и светлост и наслада свима добрима. А оне који одступају од Њега Он отпушта, јер су то они сами изабрали. Ко Бога неће, Бог се ником не намеће. Који Њему хоће, тај ће брати рајско воће. Удаљење од светлости јесте тама, удаљење од Бога јесте смрт. Без Бога ни преко прага, са Богом и преко мора.

Пре него што човек покајник и погледа на Бога, Он му говори: Ту сам Ја. Пре него што Му се човек приближи, Он отвара Своју богату ризницу. Пре него што човек пролије сузе, Он излива дарове. Пре него што Га човек замоли, Он се мири са њим. Пре него што човек стане на молитву, Он га удостојава милости. Не касни да чује онога који Му искрено прилази, и не кори онога који је отпао, па се опет враћа... нити истражује колико је времена прошло откако је отпао, већ само гледа на смирење, сузе и уздахе оних који Му прилазе...  

Ближњи мој је Христос мој, и сваки ближњи човек јесте Христос. Ако ја не волим ближњег, не волим ни Христа, јер ближњи је опет, Христос. Братољупцем се не постаје оптерећивањем братовљеве душе. Или још горе, спаситељем своје душе не постаје се убиством братовљеве. Нити се опет финим постаје на рачун, или на штету Цркве. Ако двојица, од којих један има терет, ходе, не отежавати му. То јест, ако је човек поред нас оптерећен грехом, не оптерећивати га својим. Будимо обазриви! Боље је да промакне крив, него да прав страда. Ако сам будала, да се поправим, ако ли не, да прођем. А добар човек запамти оно што је добро, док оно што није добро заборавља. Нема човека без греха, нити без доброг дела. Сваког човека треба видети као ближњег, и волети га макар као непријатеља, ако већ не као ближњег. А љубав према непријатељу није емоција, него свест да он може сасвим пропасти ако се не отрезни и покаје. Поред љубави према њему наше је и да се молимо за њега, и да га благосиљамо, јер Бог кишу и сунце даје и добрима и злима. Морални и социјални моменти су неизбежни као стално присутни у животу. Не може бити то да ми који смо вишеструко обезбеђени будемо неосетљиви према онима који уопште нису обезбеђени.

Ако осетиш да се блудно сладострашће почне увлачити у душу твоју, одбаци налет те страсти у самом почетку, иначе те она може занети и погубити. У том часу сети се да Бог гледа на тебе и Њему је откривено о чему ти тајно у себи размишљаш. Реци души својој: ти се пазиш и кријеш од сличних себи грешника, да те не виде кад чиниш грех; тим више треба да се бојиш и стидиш Бога, који види скривене покрете срца. Од таквог размишљања пробудиће се у твојој души страх Божји, и ако се ставиш под вођство Његово, никаква страст те неће победити...