Дајмо милостињу без икаквих подозрења, прекора или осуђивања због лењости. Ако ти дође сиромах који има потребу за хлебом код тебе се јављају хиљаде прекора и клевета, осуђивања због лењости, увреда, огорчења и подсмеха, а не мислиш о себи да исто живиш у лењости, па ти ипак Бог даје дарове своје. Ти говориш: Ја имам очево наслеђе. Међутим, реци ми, зар је сиромах дужан да умре зато што је бедан, што се бедник родио и што нема имућне претке? Управо стога он и завређује састрадавање и милосрђе богатих људи. Ми не само да не указујемо сиромаху милост него му се још и обраћамо са грубим речима: ‘Зар ти није дато једанпут или двапут?’ Па шта? Зар он не мора поново да једе само зато што је једном јео? Свој стомак пуниш преко мере, а одвраћаш се од сиромаха који од тебе проси умерено. Напротив, само због тога што је принуђен да ти долази сваки дан требало би му указати милост. Невоља у њему савлађује стид, а ти не само што немаш жалости према њему, него га још и изобличаваш. И док Бог наређује да се милостиња даје тајно, ти га вређаш пред свим народом. Ако нећеш да даш, зашто окривљујеш и ломиш бедно и огорчено срце? Да ли би он дошао да је очекивао да чује такве речи? Уколико се сиромах и претвара, он то чини из нужде и невоље и његово лицемерје свуда разглашује о твојој нечовечности. Цео дан он иде, проси, моли, побуђује жалост, рида, пролива сузе, па ипак може да се деси да не добије неопходну храну. Због тога је, може бити, он и измислио ту лукавост која више постиђује и окривљује тебе неголи њега. Да се на њега човек сажали захтева сама праведност стога што је он дошао до такве невоље, а ми заслужујемо хиљаду казни што присиљавамо сиромахе на такве поступке. Када би се ми лако преклањали на милост они се никада не би решили на нешто слично. Рећи ћу ти о нечему још ужаснијем: неки су били принуђени да ослепе малолетну децу како би ганули нашу неосетљивост мислећи да је боље бити лишен сунчеве светлости него ли се стално борити са глађу и трпети мучну смрт.” 

Шта може бити болније од Пакла? Ништа није вредније него страх од пакла, јер ће нам страх од пакла донети круну спасенија… Где страх постоји, тамо је ревност у давању милостиње, и снага молитве, и сузе топле и честе, и тешки уздисаји испуњени скрушеношћу. Јер ништа тако не изједа грех и чини врлине да се умножавају и цветају као стално стање страховања. Тако да је немогуће ономе ко не живи у страху да чини правилно, а са друге стране немогуће је да човек који живи у страху може отићи у погрешно. 

Молећи се Господу, Мајци Божијој или Светима, свагда имај на уму да Господ даје по срцу (дaћe ти Господ по срцу твојему, Пс. 19, 5), какво је срце, такав је и дар; ако се молиш са вером, искрено, свим срцем, нелицемерно, тада саобразно твојој вери, степену топлине твога срца, даће ти се и дар од Господа. И обрнуто, што је хладније твоје срце, што је оно маловерније, неискреније, бескориснија је и твоја молитва, осим тога, она још више разгневљује Господа, Који јесте Дух и иште Себи оне који се клањају у духу и истини (Јн. 4, 24-23). Зато, ако призиваш Господа, Мајку Божију, Анђеле или Светитеље призивај их свим срцем, ако се молиш за некога од живих или умрлих моли се за њих свим срцем, изговарајући њихова имена са срдачном топлином; молиш ли за себе или неког другог добијање било каквих духовних дарова, или за избављење своје или ближњег из некакве невоље или од грехова и страсти, лоших навика моли се за то од свег срца, желећи свим срцем за себе и другога тражено добро, имајући чврсту намеру да се обновиш, или желећи да се неко други ослободи греха, страсти и грешних навика и добићеш од Господа дар по срцу твоме. Шта Год хоћете иштите, и биће вам (Јн. 15, 7). Видиш треба несумњиво желети оно за шта се молиш, само тада ћеш и добити. Молите се Богу један за другога, да оздравите (Јак. 5,16). Као што сваку реч молитве: помилуј ме, Боже, Владика чује и испуњава сваку реч (искуство), само ако би од срца говорили; тако и све речи других молитава, чак и наше, сопствене, искрене молитве. О, добропослушни Владико! Слава Теби! Иштите, и даће вам се; тражите, и наћи ћете; куцајте, и отвориће вам се. Јер сваки који иште прима... (Мт. 7,78). Само у простоти срца, молите се без сумње. Запамти, да ако ти за време молитве не празнословиш, него говориш речи молитве са осећањем, тада се твоје речи неће вратити празне, без силе (као љуска од зрневља), него ће ти неизоставно донети баш те плодове, који се садрже у речи као плод у љуштури. To је најприроднија ствар, као што су природни и уобичајени у природи плод и његова љуска. Али ако речи бацаш у празно, без вере, не осећајући њихову силу, као љуску без језгра, онда ће се оне празне теби и вратити; ако бацаш љуску, љуска ће да ти се и врати; ако бациш семе, донеће ти цео клас, и што је боље, плодније семе, то ће и клас бити богатији. Тако је и са нашим молитвама: што искреније, срдачније будеш изговарао сваку реч, то ће већи бити плод твоје молитве; свака реч, као зрно донеће ти духовни плод, као зрео клас. Ко од оних који се моле није доживео ово. Није Спаситељ узалуд поредио семе са речју, а људско срце са земљом (Мт. 13,5). To исто треба рећи и о речима молитве. Још: ко не зна да киша орошава земљу, биљке и напаја их? Тако нам се реч Божија, а и наша реч, речена са вером, неће вратити а да не напоји наше душе или душе које радо слушају и верују. To је баш тако природно, као што је природно да киша напаја и храни земљу и биљке и оспособљава да расту. Бог и Свети исто тако чују нашу молитву као што људи чују један другога, када разговарају међу собом, или, као што слушају проповедника људи који стоје у храму, или војници који слушају глас вође, чују чак несравњено боље и савршеније; зато што ми чујемо речи другога, али не знамо, шта му је у срцу и у мислима, и дешава се да други једно говори, а сасвим друго има на срцу. Бог и Свети нису такви: они виде шта је код нас и у мислима и на срцу, сам Бог својим свезнањем, а Свети благодаћу Светога Духа, у Којем они вечито бораве. Они виде, одговарају ли наше речи срцу, и ако у потпуности одговарају срцу, а срце је са своје стране верујуће, скрушено и смирено, гори љубављу и усрдношћу (као што ми усрдно ка Теби прибегавамо) и жељом да добијемо тражено, тада се они љубазно приклањају на нашу молитву и дарују жељено. Бог и свети желе да их ми у молитви доживљавамо живима, онаквима какви јесу, да би смо их гледали срдачним очима. Жив је Бог; А БОГ није БОГ мртвих него живих; јер су Њему сви живи (Лк. 20, 38). Ако се од срца молиш Господу, или Владичици, или Анђелима, или Светитељу, тада ти говориш самом срцу Господа, Владичице, Анђела или Светог: јер сви смо у једном срцу Божијем у Духу Светом, сви Свети су у Божијем срцу. У Menu пребива и Ја у њему (Јн. 6, 56). Ако хоћеш, да Господ брже да срдачну веру твојој молитви, старај се од свег срца да све говориш и радиш са људима искрено и ни на који начин не буди са њима двоједушан. Када постанеш простодушан и поверљив према људима, онда ће ти Господ дати простодушност и искрену веру и у односу са Богом. Онога, који није срдачан са људима, Господ тешко прима на молитви, дајући му да осети да је он неискрен у односу са људима и стога не може да буде савршено искрен и у односу са Богом, без мучења душе.  05. фебруар 2013. 

Нико не може рећи: Ја сам сиромах и немам одакле да дајем милостињу, јер ако не можеш да даш колико и богати који своје дарове полаже у ризницу, онда бар дај две лепте, слично удовици, и Бог ће то од тебе примити радије него дарове оних богаташа. Ако ни то немаш, онда бар имаш снаге и можеш услугом да учиниш милост слабоме. А ако ни то не можеш, онда можеш речју да брата утешиш. Ако ни то ниси у стању, можеш, кад се раздражи на тебе брат твој да учиниш милост и да га поднесеш у време његовог смућења видећи га искушаног од заједничког непријатеља, и уместо што би му рекао неку реч и још више га смутио, можеш оћутати чинећи милост његовој души одвлачећи га од непријатеља. Можеш, опет, ако ти некад згреши брат твој, да му учиниш милост и да му опростиш његов грех, да би и ти примио опроштај од Бога, јер је казано: Опростите и опростиће вам се (Лк.6,37). И тако ћеш чинити милост души брата свога отпуштајући му оно што је згрешио према теби. Јер, Бог нам је дао власт да, ако хоћемо, отпуштамо преступе једни другима. Ако, дакле, немаш чиме да учиниш милостињу телу, учини милост души његовој. А каква је милост већа од тога да се помилује душа? Колико је вреднија душа од тела, толико је и милост учињена души већа од милостиње учињене телу. 

Проблем који боготражитеља понајвише мучи јесте унутрашњи неред његових мисли и жеља, те он чезне да пронађе неки начин да их обузда. Постоји само један начин којим се то постиже - духовна осетљивост или топлина срца, праћена сећањем на Бога.  Чим се у теби упали овај огањ, мисли ће се умирити, унутрашње расположење ће се поправити, појава добрих и лоших душевних покрета ће постати још очигледнија и моћи ћеш да одагнаш оне лоше. Тако ћеш моћи јасно да разликујеш добро од погрешног, што ће те крепити у чињењу добра, без обзира на све препреке. Једном речју, започни истински, делатни духовни живот, за којим си до сада трагао, а који се до сада само у обрисима јављао. Такође, богочежња ће донети привремену топлину, која се губи са престанком богочежње. Међутим, топлина која се рађа у срцу, стално борави и одржава пажњу ума на њему. Када ум сиђе у срце, тиме се васпоставља зајединца ума и срца, која поново пресаздава наш духовни организам. 

Ако ниси научио да се бориш против изненадних напада страсти, на пример - против срџбе због нанете ти увреде, саветујем ти да поступиш овако: Постави себи правило да сваки дан, још док седиш код куће, размислиш шта ти се све може у току дана пријатно и непријатно догодити и које се све страсти и раздражења тим поводом могу у теби покренути, па се унапред припреми како да их у клици угушиш и не дозволиш да се појаве. Ако тако будеш чинио, никада те напад страсти неће изненадити, него ћеш увек бити спреман да му се одупреш: неће те обузети гнев ни опхрвати похота. Чини такву смотру особито онда када мораш ићи некуда где ћеш се срести с особама које те могу привући или раздражити. Ако се спремиш, лако ћеш избећи и једно и друго. Талас страсти ће се, чим се подигне, разбити о тебе као о стену и неће те превалити као мали чун. О томе те, бар што се гнева тиче, уверава и св. пророк Давид кад каже: Пренух се и не збуних се. Али тим припремањем није све учињено. Страст ипак може избити, и то неочекивано. У том случају поступај овако: чим осетиш да се страст јавља похитај да је зауставиш силним напрезањем воље. Сиђи умом у срце и не допусти да страст уђе у њега. Пази да се оно не раздражи и не занесе. А ако страст успе изненада да продре у срце, постарај се у прво време да се то бар споља ни речју, ни погледом, ни покретом не покаже. Потом приморај себе да узнесеш ум и срце Богу, да се сетиш безграничне Божје љубави и Његове правде. Затим се труди да спречиш спољашње појављивање страсти и да пробудиш врлину која јој је супротна. То можда и нећеш савршено обавити како намераваш, али ипак не одступај. Нека ти борба изгледа и безуспешна - мало касније кад страст ослаби ствар ће поћи набоље и моћи ћеш све добро привести крају. Главно је не дозвољавати да се страст споља појави. То ће је зауставити. Зато, чим се мало прибереш, похитај срцу и постарај се да избациш из њега прљавштину. Најбоља и најсигурнија заштита од изненадног напада страсти јесте одстрањење узрока који до ње доводи. А постоје само два узрока: љубав и мржња. Ако је твоје срце освојила љубав према некој особи или некој ствари, природно је да када видиш да неко жалости особу коју волиш, или ти одузима ствар коју волиш, оног часа ускиптиш и устајеш против њега. Зато, ако желиш да те препади не изненаде, потруди се да савладаш и да ишчупаш из срца ту недозвољену љубав, и колико си се већма занео, утолико се више старај да постанеш равнодушан према њој, јер уколико је твоја љубав већа, утолико ће се бурније и изненадније страсти у свим поменутим случајевима појављивати. Исто тако, ако мрзиш некога или имаш одвратност према нечему, доћи ћеш такође у прилику да планеш, када се с њим сретнеш, а особито ако га ко још и похвали. Зато, ако хоћеш да сачуваш душевни мир у таквим случајевима, приморај прво себе да угушиш то ружно осећање. У том ће ти, бар што се тиче људи, помоћи размишљање да су и они Божја створења, саздана као и ти по слици и прилици Његовој, да су и они искупљени драгоценом крвљу Господа Исуса Христа, да су и они твоја сабраћа, коју не смеш мрзети чак ни мишљу, као што је написано: Немој мрзити на брата својега у срцу својем (III Мојс. 19,17). Ако су заслужили да не будеш према њима добро расположен, а ти ипак јеси, постаћеш сличан Богу Који воли свако Своје створење и не гнуша се никога, као што вели премудри Соломон: Љубиш све што постоји и ничег се не гнушаш од онога што си створио, нити мрзиш нешто што си устројио и Који, не гледајући на људске грехе, заповиједа Своме сунцу, те обасјава и зле и добре, и даје дажд праведнима и неправеднима (Мат. 5,45). 

Да се трудимо да веру своју извршујемо у светим и честитим делима, и да се тиме приближимо Богу и будемо достојни наших предака, који су то знали и то чинили и за овога света, и зато ушли у Царство Небеско које је права наша Oтаџбина и Домовина. И да знамо шта је прави смисао нашег живота, да овде својом светом вером православном и животом по тој вери, заслужимо онај свет непролазни, блаженство у оном свету са блаженим небеским силама, и блаженим оцима и матерама нашим у близини Божијој, у заједници Цркве Божије, која је у слави. То говорим увек и себи и вама, браћо и сестре, јер нам ваља отићи са овога света, стати пред Судију праведнога.  Приговарају нам неверници да ми православни свештеници верне не само опомињемо, него да их плашимо, плашимо смрћу. То не стоји. Ми и себи, браћо и сестре, и свима онима који имају уши да чују износимо истину. Отићи ћемо са овога света. То знају и неверници, али они не знају и неће да знају да је душа бесмртна и да она одлази пред лице Божије да прими или блаженство вечно или муку вечну. А ми то треба да знамо, да будемо они који знају шта раде. То вам стављам на душу и срце. 

Одбијање хришћанина да носи крст јесте одрицање од Христа. Не може се бити Христов ученик без спремности на тешкоће. Битно је да ми не стварамо тешкоће другима, а да тешкоће које долазе од света који "у злу лежи" свесно прихватимо, као пут, као крст свој. "Хајде", вели другом младићу "за мном". А он рече: Господе, допусти ми да прво одем да сахраним оца свога. А Исус му рече: Остави нека мртви сахрањују своје мртве, а ти хајде за мном те објављуј Царство Божије. Отац тога младића још је био жив, а Господ каже за њега да је "мртав". За њега су мртви и они који су још живи у овом свету ако немају вере у Њега, и који живе по духу овога света, који у злу лежи и који ће проћи. Треба да имамо увек у виду то што су преци наши знали и веровали: да је боље бити мртав ради Христа и мртав у очима овога света, него бити мртав у очима Христовим. Ми треба да будемо тако одани Христу. То не значи да ми тражимо смрт. Правило хришћанског мучеништва јесте: не тражити мучеништво. Ми не изазивамо мучеништво, али када дођемо пред питање - или одрицање од Христа или ће отићи глава, онда да изаберемо пут мајке Јевросиме, која каже своме сину: "Боље ти је изгубити главу него своју огрешити душу!" Када умре за Христа, мртав човек је жив пред Богом и жив у Богу, у Царству Небеском. Мртав је пред Њим само онај који је грешник, који се не каје, и који у Њега не верује. 

Хришћани имају призив, сходно заповестима Божијим, да буду свети и савршени. Савршенство и светост се прво појављују у души, као радост, која прожима мисли, осећања, речи и дела хришћана. Благодат Божија их прожима из душе, уобличавајући и њихов спољашњи карактер. Хришћанину приличи да је љубазан са свима. Његове речи и дела треба да буду надахнута Духом Светим, Који обитава у њему. Тако он својим животом и љубављу према ближњима прославља Име Божије. Ко је умерен у речима, умерен је и у делима. Ко пази на речи које треба изговорити, када и где, пазиће и на своју делатност, руковођен врлином и побожношћу. Благословене речи хришћанина одликују се искреном побожношћу. Такве речи у души рађају љубав, доносећи мир и радост. Насупрот томе, непобожна реч рађа мржњу, раздор, завист, сукобе и ратове. Треба, дакле, увек да будемо побожни. Никада из наших уста не треба да изађе зла реч, реч која није осољена благодаћу Божијом. Наше речи треба да буду увек речи добра, речи које сведоче Христа и доприносе духовном добру. 

Често слушамо о људима, како гомилају земаљска блага, умиру не искористивши их ни за какав благословен циљ. Једна госпођа у Чикагу, стара 87 година, чувала је 25.000 долара сакривених у кући. Једног дана изашла је некуда, а лопови су украли њену уштеђевину. За кога је та жена чувала оволики новац? Са њим није ништа стекла ни на земљи ни на небу. Срце је било везано новцем на земљи, а сада је срце празно и сиромашно на небу. Сама реч Божја вели:"Сине мој, дај ми срце своје". Не дај своје срце земљи на земаљске ствари, него Мени. Јер, ако је твоје срце самном, оно ће бити самном у вечности, ако је твоје срце са твојим земаљским благом, оно ће бити далеко од Мене у тамним пределима вечите смрти, зато дај ми срце своје, сине Мој. Ми смо православни хришћани. Припадамо најстаријој апостолској цркви. Као такви, треба да будемо испуњени мудрошћу и да имамо право знање о животу. Неверници и секташи пуни су брига о осигурању свог кратког овоземаљаског живота. Али ми, као деца светлости и духовне мудрости, треба да дамо пример целом свету у тражењу, пре свега, Царства Небеског, које је вечито. Осигурајмо, зато свој вечити живот, прикупљајући духовно и морално благо, које мољци не гризу нити рђа, нити га лопови краду, нити се може уништити. Јер наша добра дела ићи ће испред нас пред престо Господа на последњем Страшном Суду. Држите се благословене вере ваших предака - ви не можете наћи бољу веру на целом свету. Држите се народних обичаја своје Цркве, боља Црква не постоји.