Највећи дар Божији, који ми више од свега потребујемо и који врло често од Бога добијамо, следствено нашој молитви је мир срца, како говори Спаситељ: Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени, и ја ћу вас одморити (Мт. 11, 28). И радујте се и сматрајте да сте богати, да имате све када сте добили мир. Знак милости према нама од Господа или Пресвете Мајке Његове, после или у време молитве, јесте мир срца, нарочито након напада било какве страсти, којој је својство одсуства душевног мира. По срдачном миру и некаквој светој нежности срца, лако можемо да препознамо да је наша молитва услишена и тражена благодат дарована. Успех молитве препознаће се и по духовној сили, коју ми изнутра примамо, према обављању дела нашега звања, и према унутрашњој светлости, која јасно улази у душу.

Свете књиге читај целим својим срцем јер ћеш из њих научити задобијање врлина и твоја душа ће бити испуњена радошћу и весељем.

Људи су променљиви као ветар. Данас су за тебе, сутра су против тебе. Ко може ветар да заустави, и ко може свету угодити? Ако сваком гледаш да учиниш на вољу, сигурно ћеш себи учинити невољу. Јеванђеље каже: Премудрост простима. Будимо пред светом ништа, да бисмо пред Богом били ишта. Истина је вечна и ко се држи истине, истина ће и да га чува у његовом животу, јер је Господ сам рекао: "Ја сам Пут и Истина и Живот". Исак Сирин каже у 10. веку: "Једва да се нађе нека племенита душа која искрено љуби Господа." Будимо искрени према Господу као према себи. Као што се и ми не можемо одрећи себе, тако се и Господ не може одрећи нас, јер смо ми Његова творевина. Молимо се Господу макар колико се људи нама моле да им чинимо добро, и чинимо добро другима колико желимо да они нама чине добро. Не везујмо се за земљу, него се везујмо за Небо. Земља остаје, а Небо вечно траје и за вечни живот који не пролази, свако треба духом да се преобрази. Боље сами себе да осудимо да нас Господ не осуди. Ако сами себе осудимо, онда се зна да смо се покајали и да нећемо више грешити. Не судимо другима да се не би судило нама. Праштајмо да би се и нама праштало. Мени је Бог све, Бог је биће моје… Душа моја љуби и благодари и хвали непрестано Господа. Бог се никоме не свети. Бог нас кажњава да би нас привукао себи, зато што нас љуби и чека наш повратак. Сваки човек се мора претопити као што се злато топи, из зла у добро, из лењости у рад, из незнања у знање, из немудрости у мудрост. Заједница са Богом јесте живот и светлост и наслада свима добрима. А оне који одступају од Њега Он отпушта, јер су то они сами изабрали. Ко Бога неће, Бог се ником не намеће. Који Њему хоће, тај ће брати рајско воће. Удаљење од светлости јесте тама, удаљење од Бога јесте смрт. Без Бога ни преко прага, са Богом и преко мора.

Пре него што човек покајник и погледа на Бога, Он му говори: Ту сам Ја. Пре него што Му се човек приближи, Он отвара Своју богату ризницу. Пре него што човек пролије сузе, Он излива дарове. Пре него што Га човек замоли, Он се мири са њим. Пре него што човек стане на молитву, Он га удостојава милости. Не касни да чује онога који Му искрено прилази, и не кори онога који је отпао, па се опет враћа... нити истражује колико је времена прошло откако је отпао, већ само гледа на смирење, сузе и уздахе оних који Му прилазе...  

Ближњи мој је Христос мој, и сваки ближњи човек јесте Христос. Ако ја не волим ближњег, не волим ни Христа, јер ближњи је опет, Христос. Братољупцем се не постаје оптерећивањем братовљеве душе. Или још горе, спаситељем своје душе не постаје се убиством братовљеве. Нити се опет финим постаје на рачун, или на штету Цркве. Ако двојица, од којих један има терет, ходе, не отежавати му. То јест, ако је човек поред нас оптерећен грехом, не оптерећивати га својим. Будимо обазриви! Боље је да промакне крив, него да прав страда. Ако сам будала, да се поправим, ако ли не, да прођем. А добар човек запамти оно што је добро, док оно што није добро заборавља. Нема човека без греха, нити без доброг дела. Сваког човека треба видети као ближњег, и волети га макар као непријатеља, ако већ не као ближњег. А љубав према непријатељу није емоција, него свест да он може сасвим пропасти ако се не отрезни и покаје. Поред љубави према њему наше је и да се молимо за њега, и да га благосиљамо, јер Бог кишу и сунце даје и добрима и злима. Морални и социјални моменти су неизбежни као стално присутни у животу. Не може бити то да ми који смо вишеструко обезбеђени будемо неосетљиви према онима који уопште нису обезбеђени.

Ако осетиш да се блудно сладострашће почне увлачити у душу твоју, одбаци налет те страсти у самом почетку, иначе те она може занети и погубити. У том часу сети се да Бог гледа на тебе и Њему је откривено о чему ти тајно у себи размишљаш. Реци души својој: ти се пазиш и кријеш од сличних себи грешника, да те не виде кад чиниш грех; тим више треба да се бојиш и стидиш Бога, који види скривене покрете срца. Од таквог размишљања пробудиће се у твојој души страх Божји, и ако се ставиш под вођство Његово, никаква страст те неће победити...  

Ти си у великој заблуди и обмањујеш себе, ако мислиш да се друго захтева од световњака, а друго од монаха. Разлика је међу њима у томе што једни ступају у брак а други не. У свему осталом подлежу једнакој одговорности. Тако, онај који се гњеви на брата свога без разлога, био он световњак или монах, подједнако жалости Бога, и који "погледа на жену са жељом", био он световњак или монах, подједнако ће бити кажњен за ову прељубу (Мат. 5, 22-28)... Тако и онај који се куне, био световњак или монах, подједнако ће бити осуђен. Зато што Христос, кад је давао ове и друге заповести и закон, није правио никакве разлике, него је просто и уопште свима говорио... Свима људима је задатак да усходе на исту духовну висину. То је и изопачило сву васиону, што ми мислимо да је само монасима потребна већа строгост живота, док други могу живети безбрижно. Не, не! Од свих нас захтева се подједнако испуњавање Божјих заповести.  

Када зао дух туге овладава душом, он је испуни горчином и непријатношћу и не дозвољава јој да савршава молитву са дужним усрђем, смета јој да се бави читањем Светог Писма са потребном пажњом, лишава је кротости и благодушја у саобраћању са браћом и рађа одвратност према било каквом разговору. Јер, душа испуњена тугом, постајући као безумна и ван себе, не може спокојно да прима ни добар савет нити да кротко одговара на постављена питања. Она бежи од људи као од виновника њеног смућења а не схвата да је узрок њене болести у њој самој. Туга је црв срца, који гризе мајку која га рађа. Тужни монах не уздиже ум к сазрцању и никада не може да савршава чисту молитву. Ко је победио страсти, победио је и тугу. А побеђени страстима, неће избећи окове печали. Као што се болник препознаје по боји лица, тако се и онај, којим влада страст, открива по тузи. Ко љуби свет, њему није могуће да се не жалости. А ко је презрео свет, свагда је весео. Као што огањ очишћује злато, тако и туга по Богу очишћује греховно срце.

Ви гледате на икону Спаситељеву и видите да вас Он гледа пресветлим очима. Његово гледање и јесте образ Његовог стварног гледања очима светлијим од сунца. Он види све ваше мисли и слуша све жеље и уздахе срдаца ваших. Икона, тј. образ у цртама и знацима представља оно што се не може изобразити ни означити, већ само вером постићи. Верујте да вас Спаситељ свагда гледа и да вас све види - са свим вашим мислима, жалостима, уздасима и са свим вашим околностима, као на длану. Гле, на длановима сам исписао зидове твоје и једнако си преда мном (Ис.49,16), говори Господ [Јерусалиму]. Како је много утехе и живота у овим речима свемоћнога Промислитеља! Према томе, молите се пред иконом Спаситељевом као да сте пред Њим самим. Човекољубац је у њој присутан благодаћу својом и са очима на њој насликаним стварно гледа на вас. На сваком месту очи Његове гледају (Прич.15,3). Он и ушима на икони насликаним вас слуша. Но, памтите да су очи Његове - очи Божанске и уши Његове уши Бога свуда присутнога. У добронамерним списима људи уважавај светлост Христову која обасјава сваког човека који долази на свет (Јн.1,9) и са љубављу их читај, захваљујући Светлодавцу Христу, који издашно излива светлост своју на оне који ревнују.

Пријатељ је човек добар, здраве душе, мисли исправно, воли врлину, беспрекорног је морала, веран је у љубави, искрен на речима, постојане је душе, искрен је саветник, отворен је, истинољубив и правдољубив. Пријатељ је слика и прилика свога пријатеља и до крајности осетљив осећа душевно расположење пријатељево и страда душевним страдањем свога пријатеља. Пре него му се пријатељ и исповеди, он га претекне и хита му у помоћ пре него му је овај и затражи, и спремно му се предаје и помаже му ако је у опасности. Пријетељви пријатељи су и његови пријатељи, а непријатељи и његови непријатељи. Брани пријатеља и излаже се опасности њега ради. У пријатељевом телу обитава душа пријатеља. Он је добар саветник, увек говори што је најбоље и стара се за част и име свога пријатеља. Пријатељеве светиње су и његове светиње. Истински пријатељ је моћна заштита и ко је њега нашао, нашао је благо. Пријатељ је највећа срећа. Добар пријатељ је непроцењива вредност, драгоценија од сваког блага. Његовој красоти нема равне. Пријатељ и у несрећама и у радостима остаје исти. Истински пријатељ хвали вредности које су похвале достојне и отворено куди оно што је за куђење. Еурипид каже: “Истински пријатељи немају ништа своје, него им је имање заједничко.“ Ништа није боље од правога пријатеља. Саветовање његово делује јаче од свакога лека на страдалну душу и напаћено срце пријатеља. Његове речи су животни лек. Добар пријетељ може имати благодатно дејство и на душу и на тело пријатеља. Добар пријатељ прима на себе све што недостаје пријатељу и блажи највише оно што се добро чини, а онога који греши највише исправља. Пријатељ постаје разум, осећање и око пријатеља. Пријатељ је оличење врлине. Нико ко мрзи није пријатељ. Григорије Богослов каже: “Веран пријатељ је благо са душом, затворени врт и запечаћени студенац што се у прави час отвара и из којег се захвата, а пријатељима називам добре и лепе и оне са којима смо сједињени по врлинама.“