Ближњи мој је Христос мој, и сваки ближњи човек јесте Христос. Ако ја не волим ближњег, не волим ни Христа, јер ближњи је опет, Христос. Братољупцем се не постаје оптерећивањем братовљеве душе. Или још горе, спаситељем своје душе не постаје се убиством братовљеве. Нити се опет финим постаје на рачун, или на штету Цркве. Ако двојица, од којих један има терет, ходе, не отежавати му. То јест, ако је човек поред нас оптерећен грехом, не оптерећивати га својим. Будимо обазриви! Боље је да промакне крив, него да прав страда. Ако сам будала, да се поправим, ако ли не, да прођем. А добар човек запамти оно што је добро, док оно што није добро заборавља. Нема човека без греха, нити без доброг дела. Сваког човека треба видети као ближњег, и волети га макар као непријатеља, ако већ не као ближњег. А љубав према непријатељу није емоција, него свест да он може сасвим пропасти ако се не отрезни и покаје. Поред љубави према њему наше је и да се молимо за њега, и да га благосиљамо, јер Бог кишу и сунце даје и добрима и злима. Морални и социјални моменти су неизбежни као стално присутни у животу. Не може бити то да ми који смо вишеструко обезбеђени будемо неосетљиви према онима који уопште нису обезбеђени.

Ако осетиш да се блудно сладострашће почне увлачити у душу твоју, одбаци налет те страсти у самом почетку, иначе те она може занети и погубити. У том часу сети се да Бог гледа на тебе и Њему је откривено о чему ти тајно у себи размишљаш. Реци души својој: ти се пазиш и кријеш од сличних себи грешника, да те не виде кад чиниш грех; тим више треба да се бојиш и стидиш Бога, који види скривене покрете срца. Од таквог размишљања пробудиће се у твојој души страх Божји, и ако се ставиш под вођство Његово, никаква страст те неће победити...  

Ти си у великој заблуди и обмањујеш себе, ако мислиш да се друго захтева од световњака, а друго од монаха. Разлика је међу њима у томе што једни ступају у брак а други не. У свему осталом подлежу једнакој одговорности. Тако, онај који се гњеви на брата свога без разлога, био он световњак или монах, подједнако жалости Бога, и који "погледа на жену са жељом", био он световњак или монах, подједнако ће бити кажњен за ову прељубу (Мат. 5, 22-28)... Тако и онај који се куне, био световњак или монах, подједнако ће бити осуђен. Зато што Христос, кад је давао ове и друге заповести и закон, није правио никакве разлике, него је просто и уопште свима говорио... Свима људима је задатак да усходе на исту духовну висину. То је и изопачило сву васиону, што ми мислимо да је само монасима потребна већа строгост живота, док други могу живети безбрижно. Не, не! Од свих нас захтева се подједнако испуњавање Божјих заповести.  

Када зао дух туге овладава душом, он је испуни горчином и непријатношћу и не дозвољава јој да савршава молитву са дужним усрђем, смета јој да се бави читањем Светог Писма са потребном пажњом, лишава је кротости и благодушја у саобраћању са браћом и рађа одвратност према било каквом разговору. Јер, душа испуњена тугом, постајући као безумна и ван себе, не може спокојно да прима ни добар савет нити да кротко одговара на постављена питања. Она бежи од људи као од виновника њеног смућења а не схвата да је узрок њене болести у њој самој. Туга је црв срца, који гризе мајку која га рађа. Тужни монах не уздиже ум к сазрцању и никада не може да савршава чисту молитву. Ко је победио страсти, победио је и тугу. А побеђени страстима, неће избећи окове печали. Као што се болник препознаје по боји лица, тако се и онај, којим влада страст, открива по тузи. Ко љуби свет, њему није могуће да се не жалости. А ко је презрео свет, свагда је весео. Као што огањ очишћује злато, тако и туга по Богу очишћује греховно срце.

Ви гледате на икону Спаситељеву и видите да вас Он гледа пресветлим очима. Његово гледање и јесте образ Његовог стварног гледања очима светлијим од сунца. Он види све ваше мисли и слуша све жеље и уздахе срдаца ваших. Икона, тј. образ у цртама и знацима представља оно што се не може изобразити ни означити, већ само вером постићи. Верујте да вас Спаситељ свагда гледа и да вас све види - са свим вашим мислима, жалостима, уздасима и са свим вашим околностима, као на длану. Гле, на длановима сам исписао зидове твоје и једнако си преда мном (Ис.49,16), говори Господ [Јерусалиму]. Како је много утехе и живота у овим речима свемоћнога Промислитеља! Према томе, молите се пред иконом Спаситељевом као да сте пред Њим самим. Човекољубац је у њој присутан благодаћу својом и са очима на њој насликаним стварно гледа на вас. На сваком месту очи Његове гледају (Прич.15,3). Он и ушима на икони насликаним вас слуша. Но, памтите да су очи Његове - очи Божанске и уши Његове уши Бога свуда присутнога. У добронамерним списима људи уважавај светлост Христову која обасјава сваког човека који долази на свет (Јн.1,9) и са љубављу их читај, захваљујући Светлодавцу Христу, који издашно излива светлост своју на оне који ревнују.

Пријатељ је човек добар, здраве душе, мисли исправно, воли врлину, беспрекорног је морала, веран је у љубави, искрен на речима, постојане је душе, искрен је саветник, отворен је, истинољубив и правдољубив. Пријатељ је слика и прилика свога пријатеља и до крајности осетљив осећа душевно расположење пријатељево и страда душевним страдањем свога пријатеља. Пре него му се пријатељ и исповеди, он га претекне и хита му у помоћ пре него му је овај и затражи, и спремно му се предаје и помаже му ако је у опасности. Пријетељви пријатељи су и његови пријатељи, а непријатељи и његови непријатељи. Брани пријатеља и излаже се опасности њега ради. У пријатељевом телу обитава душа пријатеља. Он је добар саветник, увек говори што је најбоље и стара се за част и име свога пријатеља. Пријатељеве светиње су и његове светиње. Истински пријатељ је моћна заштита и ко је њега нашао, нашао је благо. Пријатељ је највећа срећа. Добар пријатељ је непроцењива вредност, драгоценија од сваког блага. Његовој красоти нема равне. Пријатељ и у несрећама и у радостима остаје исти. Истински пријатељ хвали вредности које су похвале достојне и отворено куди оно што је за куђење. Еурипид каже: “Истински пријатељи немају ништа своје, него им је имање заједничко.“ Ништа није боље од правога пријатеља. Саветовање његово делује јаче од свакога лека на страдалну душу и напаћено срце пријатеља. Његове речи су животни лек. Добар пријетељ може имати благодатно дејство и на душу и на тело пријатеља. Добар пријатељ прима на себе све што недостаје пријатељу и блажи највише оно што се добро чини, а онога који греши највише исправља. Пријатељ постаје разум, осећање и око пријатеља. Пријатељ је оличење врлине. Нико ко мрзи није пријатељ. Григорије Богослов каже: “Веран пријатељ је благо са душом, затворени врт и запечаћени студенац што се у прави час отвара и из којег се захвата, а пријатељима називам добре и лепе и оне са којима смо сједињени по врлинама.“

Ако је у немогућности да те изнутра заведе, ђаво почиње да те мучи споља - преко људи који су му се предали. Стога буди спреман за ово страдање и очекуј непријатности као госте. Час ти се приближују похвале, час укори, клевете и тешкоће сваке врсте. Врло је важно прозријети ко изазива буру, и све мирно подносити: непријатељство против одређених људи обраћа се у непријатељство против злога који иза њих стоји и на непријатељство подстиче. Наиђу ли ствари које те жалосте и љуте, обрати се Богу и не дозволи зломе да ти приђе. Не успијеш ли у томе, онда бар ћути док се не савладаш. Тада говори мирно и љубазно са другима. Не чини им никакве замјерке и не подсјећај их на учињену ти неправду. Моли се само Богу да се рђави утисци у срцу изгладе што је могуће прије. Тако ћеш бити чист пред Богом, који човјека води, корак по корак, преко невоља које очишћавају. Тешко је да без невоља побиједимо своје фарисејско самооправдање. Снага којом подносиш искушења јесте мјера твоје унутрашње зрелости. Преко ње лако можеш да познаш на којој степеници зрелости стојиш. Ако ономе који те је увриједио не опрашташ цијелог свог живота, буди сигуран да унутрашњи пут уопште ниси ни почео. Ако си био увријеђен, па си увреду тек послије годину дана успио да заборавиш, значи да стојиш на најнижој степеници унутрашњег труда. Уколико даље будеш напредовао у духовном труду, утолико ћеш брже моћи да опрашташ нанесене ти увреде: послије једног мјесеца, једне недеље или једног дана. А како се у таквим случајевима понаша онај ко је Богом просвећен? Он гледа стријелу увреде која лети према њему и покрива се именом Божијим као оклопом. Увреда се одбија од њега и не оставља не најмању огреботину. Ако си дотле стигао, можеш сматрати да си узнапредовао у духовном животу. Међутим, никад не губи најважније из вида: Бог допушта искушење или да би те пробао, или да би сазреле твоје духовне снаге. Стога, прими искушење мирно и поднеси га спокојно, без мржње према твојим увредиоцима. Сјећај се да метал долази у топионицу да би се одвојио од шљаке. Тако се и ти претапаш да би доспио до више чистоте. Поднеси све чувајући унутрашњи мир и љубав Божију, призивајући Господа у помоћ како би кушача удаљио од себе.

Уколико у тузи подигнем око срца свога Богу, ма где да се налазим, Човекољубац истог часа одговара на моју веру и молитву. И туга одмах пролази. Он је у свако време и сваког часа близу мене. Њега не видиш, али га живо осећаш срцем. Туга је смрт срца. Она је отпадање од Бога. Ширина, пак, и спокојство срца са живом вером у Бога јасније од дана доказује да је Господ стално код мене и да живи у мени. Који ће нас заступник или анђео избавити од грехова или туге? Нико, до једини Бог. [Ја говорим] из искуства.  

Меру вредности своје молитве треба да меримо људском мером, тј. каквотом наших односа према људима. Какви смо ми према људима? Понекад ми хладно, без учешћа срца, само но дужности или из пристојности износимо своје молбе, похвале и захвалност или за њих чинимо нешто. Понекад, опет, [поступамо] топло, са саучешћем срца и са љубављу. Понекад смо притворни, а понекад искрени. Неједнаки ми бивамо и у односу са Богом. Не треба, међутим, тако. Треба свагда од свег срца да Богу приносимо и славословље и захваљивање и искање. Ми треба свагда од свег срца да деламо свако дело пред Њим. Ми од свега срца треба да га свагда волимо и да се уздамо у Њега.  

Вера у постојање Божије тесно је везана са вером у постојање властите душе, као дела духовног света. За благочастиву душу постојање Божије је очигледно као и њено властито постојање. Јер, са сваком добром или рђавом мишљу, жељом, намером, речју или делом произилазе одговарајуће промене у срцу - спокојство или неспокојство, радост или туга. Они су последица деловања Бога духова и сваке плоти, који се одражава у благочастивој души као сунце у капи воде. Уколико је кап чистија, утолико је бољи и јаснији одсјај. И обратно - уколико је кап мутнија, утолико је одсјај нејаснији. У стању крајње нечистоте, црнила душе, одсјај престаје: душа остаје у стању духовног мрака, у стању неосетљивости, при чему човек има очи и не види, има уши и не чује. Осим тога, у односу према нашој души Господ је оно што је спољашњи ваздух према живи у термометру. Уосталом, за разлику од ширења и стајања, дизања и спуштања живе, које настаје као последица промене у атмосфери, Бог остаје неизмењив, вечан, вечно добар и праведан. Међутим, душа се мења у својим односима према Богу, трпећи промене у себи. Наиме, она се неизбежно шири и успокојава у срцу услед приближавања Богу вером и добрим делима. Са друге стране, она се неизбежно скупља, узнемирава и мучи услед свога удаљавања од Бога маловерјем или неверјем истини Божијој или услед незаконитих дела.