Трпи и истрпи све. Сваку тугу, свако бреме, увреду, клевету, а највише се плаши очајања; То је најтежи грех. Наоружај се, започни рат и Господ ће ти дати остало. У време олује и узбуркавања страсти, труди се да не паднеш у униније и очајање, већ прибегни самопрекоревању, кротости и покајању. Богу је дражи скрушени грешник, од непокајаног и гордог праведника, који мисли да се оправда праведношћу. Стога, изнад свега чувај мир у срцу. Све предај Господу, у потпуности се предај Њему. Он је све и све је Њега ради. Јеромонах Михаило Валаамски

Не полажите наду своју на сутрашњи дан, да вам јачу светлост баци на ваш криви пут. Јер сутрашњи дан је само једна нова кривина вашег пута, и нова загонетка. Не полажите наду у дане, јер дани су рукосад маште ваше. Него положите сву своју наду у Дан, који кад осване не смркава. Свети владика Николај Велимировић

Љубав се жртвује. Од ове љубави нико веће нема него да неко душу своју положи за пријатеље своје. Ово вам заповиједам да имате љубав међу собом. Тако је дакле Спаситељ света изрекао речима свој закон љубави. Но тај закон он је потврдио делом и примером. Љубав се понижава. Он се понизио. Љубав се радује добру. Он се радовао добру. Љубав лечи. Он је лечио. Љубав храни гладне. Он је хранио гладне. Љубав служи. Он је служио. Љубав бди. Он је бдио. Љубав спасава. Он је спасавао. Љубав учи и исправља. Он је учио и исправљао. Љубав плаче. Он је плакао. Љубав нема страха, чак ни од смрти. Он није имао страха. Љубав трпи и страда. Он је трпео и страдао. Љубав прашта. Он је праштао. Љубав жртвује себе до смрти. Он је жртвовао себе до смрти. Љубав васкрсава и побеђује. Он је васкрсао и победио. Љубав упрошћава односе између Бога и људи, и људи међу собом. Он је упростио те односе. Љубав обнавља и појачава живот. Он је обновио и појачао живот. Љубав је светлост. Он је светлост свету. Љубав је неодољива. Он је неодољив. Љубав је вечна. Он је вечан. Свети владика Николај Велимировић

Обавезна је постојана контрола, међу тиме треба пратити и своје мисли, јер сваком лошем делу, обично претходи лоша мисао. Потребно је одлучно пресецање све негативно, греховно, одвратно, не ступати ни у какве беседе са греховним помислима, већ се брзо обраћати са молитвом за помоћ Господу, молећи Га за помоћ и подршку. Треба избегавати свемогуће „замисли“ фантазије, бесплодног маштања, посебно чулног карактера. Сећајте се Еванђелског: „дакле нека буде ваша реч: да – да; не – не; а шта је више од овог, ода зла је.“ (Матеј 5:37).  

"Страх Господњи је почетак мудрости" (Пс. 110, 10). Овај" страх се на нас спушта Одозго. Он, тај страх, јесте духовно осећање, пре свега Бога, а затим и нас самих. Ми живимо у стању страха услед присуства Бога Живога и при сазнању наше нечистоте. Овакво је деловање тог страха: он нас поставља пред Лице Бога, пред Његов Суд, а ми смо тако ниско пали да наша брига о нама самима постаје дубока патња, тежа од муке када себе сагледамо у тами незнања, у парализи неосећајности, у ропству страстима. Овај страх је наше пробуђење из вековног сна у греху. Он нам доноси светлост разумевања: с једне стране нашег погубног стања, а са друге осећање светлости Бога. Дивна је природа овог блаженог страха: Ван његовог очишћујућег дејства не открива нам се пут ка савршеној љубави Божијој. Сам он је не само почетак мудрости, него и љубави. Он потреса нашу душу виђењем нас самих таквих какви јесмо и призива нас Богу рађајући силну жељу да будемо с Њим. Страх је праћен запањеношћу пред Богом који нам се открива. Увиђати себе као недостојног таквога Бога, ето у чему је ужас. Бити вечито у тој пакленој тами чију суштину ми сагледавамо захваљујући нетварној Светлости, иако ту светлост још не видимо – то у нама изазива мучну жеђ да се истргнемо из тешког загрљаја нашег пада и да уђемо у сферу невечерње Светлости, ка Богу свете љубави. Само кроз веру у Бога-Христа стичемо истински критеријум о реалности нематеријалног и материјалног света. Али нам је за то неопходно да целокупно наше биће, привремено и вечно, градимо на постојаном камену заповести Христових. Многи одлазе у рукотворене храмове на молитву, али је јако мало таквих који налазе ,,уски пут" који води у нерукотворену скинију с неба (уп. Мт. 7, 14). Старац Софроније Сахаров

Несрећан је онај који воли превише удобан живот. Обезбедивши се свим могућим комфором, он неће моћи да поднесе ма и најмању неудобност, размазиће се и неће се научити стрпљењу. А живот хришћанина је сва неудобност, узак пут и нераван, крст који захтева неудобност и велико трпљење. Његово срце ће заволети удобности овога света, а не Христа Крстоносца. Трпи неудобности, навикавај се на неудобности. Јер ја сам се научио да будем задовољан оним што имам каже апостол.

Човек, на њиви своје душе, не треба да се труди у празно, већ да бди над собом како не би дошли лопови: свет, ђаво, плот и смрт и покрали све. Долази свет-узима данак, привлачи богатством, раскошем, славољубљем. Долази сатана-последње односи: чистоту, целомудрије, невиност, страх Божији. Долази старост и смрт, човек жели да пожње нешто на својој њиви, и никакав плод не добија. Само је понегде у греховном животу била намера да учини неко добро дело. И жали човек што је проживео свој век не задобивши добра дела за будући живот. И смрт је дошла и нема се времена за покајање, за сузе и молитве.  

Мало дете ништа није у стању да учини, или не може својим ногама да приђе својој матери. Оно ипак, тражећи матер, креће се, виче и плаче. И мајка сажали се над њим. Њој је мило што је дете тражи са напором и плачем. И пошто не може да јој приђе, она сама, побуђена љубављу према детету због његовог дугог тражења, прилази му, и са великом нежношћу узима га, милује и храни. Исто чини и човекољубиви Бог са душом која Му прилази и тражи Га. Али Њега још јаче побуђује сопствена љубав и сопствена доброта, да се прилепи разумној души и, по апостолској речи са њом буде „један дух“.

Молећи се за упокојене и данас и свагда, да не заборавимо да тај час чека и нас и да се трудимо и сада, јер не знамо кад ће тај час доћи и да будемо достојни изаћи пред Сина Божијег да би чули Његов глас: „Ходите благословени Оца мога, да примите Царство које вам је спремљено од постања света“ (Мт. 25, 34). То да буде и данашња наша опомена и данашњи наш савет и себи и свима. Нека се Господ сети упокојених слугу Својих који су у вери и животу по вери и отишли са овога света и помогне и нама, и да имамо у виду тај час изласка пред Њега, Судију Праведнога, да живимо и сада са том вером, животом по тој вери светој Православној. Бог вас благословио! Патриjарх српски Павле

Много пута нисмо ни свесни како сејемо семе ђаволско. На пример, неко нас је увредио и ми, онако пуни муке и једа, уместо да се обратимо Богу, помолимо се и то исповедимо, одлазимо код особе која нам је по духу блиска или на коју наиђемо, и сав јед и муку истресемо пред њу. Е, сад, шта радимо? Себе не растеретимо сигурно, јер примити помисли и растеретити нас могу само они који су на то позвани, дакле, духвници. Свог ближњег смо заразили и оптеретили са ко зна колико помисои, мука и невоља, његовој муци само придодајући своју. Даклем буд смо сами заражени, буд то чинимо и са другима.