Као благодат над благодатима (у јеврејском језику: као највиша благодат) људима је након крштења дато покајање, јер покајање је друго рођење од Бога. Онај дар, чији смо залог примили вером, примамо покајањем. Покајање су врата милости која се отварају онима који их упорно траже: тим вратима улазимо у милост Божију; изузев тим уласком, нећемо добити милост јер, по речима Светог писма, сви сагрешише... а оправдавају се даром, благодаћу Његовом (Рим. 3; 23  24). Покајање је друга благодат и рађа се у срцу услед вере и страха (Божијег); страх је очинско жезло које нас управља док не достигнемо духовни рај добара; а када га достигнемо, он нас тада напушта и враћа се назад.

Не судите по површним и спољашњим стварима. Ако на пример, видите жену обнажену или непристојно обучену, немојте је унапред етикетирати, већ јој зађите дубоко у душу. Можда је веома добра душа и трага за својим бићем, што манифестује својим неприличним изгледом. Она има динамичност у себи, има моћ пројекције, жели да отвори очи другима. Међутим, из незнања је изврнула ствари. Размислите о томе да је упознате са Христом. Она ће поверовати и моментално ће се окренути Христу. Учиниће све да привуче милост Божију. Можда постане светица. Свети Порфирије Kавсокаливитит  

Када те други понижава, и ти то прихваташ ето тада имаш право смирење, због тога што је право смирење - смирење на делима а не на речима. Једном је свети Козма Етолски упитао људе који су се окупили око њега: „У коме од вас нема гордости?“ - „У мени“ - рекао је један човек. „Ходи овамо, ти у којем нема гордости, - рече свети Козма. „Одрежи један брк и тако изађи“. „Е, не могу то урадити“- одговорио је овај. „Онда у теби нема смирења“, - рекао му је светитељ. Овим је свети Козма хтео рећи да је потребно делатно смирење.

Човек који се подухватио тога да пређе пут унутарње пажње, пре свега треба да има страх Божији, који је почетак премудрости. У његов ум треба да су свагда урезане пророчке речи: "Служите Господу са страхом и радујте Му се са трепетом" (Пс. 2, 11). Он треба да иде тим путем крајње обазриво, испуњен страхопоштовањем према свему свештеном, а нипошто немарно. У противном, треба да се боји да се на њега не примени реч Божија: "Проклет да је човек који немарно твори дело Господње!" (Јерем. 48, 10). Обазривост са страхопоштовањем неопходна је овде због тога што је оно море (тј. срце са његовим помислима и жељама, које смо дужни очистити помоћу пажње), велико и пространо, и што у њему живе безбројни гадови, то јест многе помисли сујетне, неправедне и нечисте, накот злих духова.

У Христу имамо пример, откривење наума Божијег о човеку. У Богу не треба гледати рефлексију интелекта. Бог нам се открива својим делима. Ми живимо Христа као сопствени живот, не доживљавамо Га као некога кога упознајемо споља. Христос је рекао «Ја сам Пут». Ако је Он – Пут, ми Га морамо следити не споља, него изнутра. И морамо се сећати да се на Голготи и у Гетсиманији Христос борио против свих. Сам самцат. 

Страдања која доживимо током читавог живота нису достојна да се упореде с неизрецивим добрима, од Бога приуготовљеним за оне душе које носе крст, без обзира да ли те патње потичу од саме (човекове) природе, од других људи или од ђавола. Кад год нас нападне нека страст или слабост и ми јој се супротставимо, она може бити узрок да се удостојимо блаженства: „Блажен је човек који претрпи искушење, јер кад буде опробан примиће венац живота“. Тога ради, чедо моје, све претрпи, јер се невидљиво плете венац за главу сваког човека. Горка је зима али је рај сладак. Претрпи мраз искушења да би твоја стопала радосно заиграла на небесима. Старац Јефрем Аризонски

Христос је тражио добро у свакој особи, а ми тражимо зло. Христос је тражио добро у људима, желећи да их оправда, а ми тражимо зло да бисмо их осудили. Било је болно за Христа да говори о греховима других, али нама је угодно. Христос је речју грешнике претворио у праведнике, а ми речима грешнике чинимо још већима грешницима. Христос је спасио људе, а ми их уништавамо. То је разлика. Али и ми можемо бити попут Христа. Свети Владика Николај

Браћо, не бојте се грехова људских, волите човека и у греху његовом, јер кад ко воли човека грешног, то је већ слика Божанске љубави и врхунац је љубави на земљи. Волите свако створење Божје. Сваки листић, сваки зрак Божји волите. Волите животиње, волите биљке, волите сваку ствар. Будеш ли волео сваку ствар - и тајну ћеш Божју разумети у стварима. А схватиш ли је једном, ти ћеш после неуморно почети да познајеш све даље и више, свакодневно. И заволећеш, најзад, сав свет васцелом и васионом љубављу. Животиње волите: њима је Бог дао клицу мисли и тиху радост. Немојте им је нарушавати и реметити, не мучите их, не одузимајте им радост, не противите се мисли Божјој. Човече, не узноси се, не мисли да си бољи од животиње: оне су безгрешне, а ти, са својим величанством, ти само гнојиш земљу својом појавом, на њој траг свој гнојни остављаш после себе - и то, авај, скоро сваки, сваки између нас! Децу волите нарочито, јер она су безгрешна као анђели и живе да би нас раздрагала и усрећила; она живе зарад чишћења срца наших, као неки путоказ за нас. Тешко ономе ко увреди дете“. Ф. М. Достојевски

Човек је живи ходећи крст. Кад рашири руке, он је живи ходећи крст. Ако укинете вертикалу крста, имаћете једну мотку попречну. Ако укинете хоризонталу, имаћете једну усправну мотку. Ни једно ни друго није човек, него спојено само. Зато је Господ рекао: љуби Бога и љуби ближњега. То човека уравнотежује, то га уцељује, то човека спасава. Човек треба да има поштовање према себи. Није узалуд рекао Господ: Љубите Бога свим срцем, свом душом и свим бићем својим. И ближњега свога као себе. Али - себе истинског, правог, вечног, онога какав треба да буде. И онда таквог да видиш и другога. Да сам себе пазиш, али да и друге пазиш. Владика Атанасије Јевтић

Сатана нас гађа помислима као стрелама, али нас не може освојити уколико наше срце није пријемчиво за то. Међутим, он је веома вешт и, кад једном баци стрелу, односно кад нас нападне рђавом помишљу, посматра наше лице и сваки покрет нашег тела и, ослонивши се на то, процењује колико је добро стрела погодила наше срце. Према томе, кад си срећан требало би да то сакријеш у себи, како он не би разоткрио твоју немарност и опљачкао те неким искушењем. Осим тога, кад си тужан немој му то показати јер ће, разабравши узрок твоје туге, увећати твој бол. Уколико успеш да будеш уравнотежен и кад си срећан и кад си тужан, ђаво неће бити сигуран шта се дешава у теби, тако да неће знати како с тобом да се бори. Старац Јефрем Аризонски