Због чега се ми осењујемо крсним знаком? Крсним знаком се осењујемо тј. крстимо се, прво ради тога да би тај знак на нама видео Бог. Да, браћо Бог види када се ми крстимо, када стављамо на себе знак крста. А неки од вас се крсте немарно, брзајући, и нимало се не удубљују у то што чине! Грех је тако крстити се! Ваља се крстити са пажњом и страхопоштовањем. Кажеш - нема силе у крсту?! Није тачно, има у крсту силе, и то велике, када се крстиш како треба - са вером и страхопоштовањем, и мислећи о томе шта заправо чиниш. Крсни знак је знак због кога Бог обраћа Своју пажњу на нас и због кога на нас излива Своју спасоносну доброту. Крсни је знак онај печат због кога Бог прима наше молбе. Молити се, знаменујући се крсним знаком, значи молити се, искати нешто у име Исуса Христа: "Ја нисам дошао сам, мене је Исус Христос послао к Теби, Господе! А да је то стварно тако, сведочи печат Његов на мени - крсни знак!" Преподобни Серафим Саровски

Људи се споре око вере и нигде краја тим спорењима. Уствари, нема потребе да се споримо. Треба се само молити Богу и Мајци Божијој и Господ ће нас без спорења просветити и то веома брзо. Старац Силуан Атонски

Људи су променљиви као ветар. Данас су за тебе, сутра су против тебе. Ко може ветар да заустави, и ко може свету угодити? Ако сваком гледаш да учиниш на вољу, сигурно ћеш себи учинити невољу. Јеванђеље каже: Премудрост простима. Будимо пред светом ништа, да бисмо пред Богом били ишта. Истина је вечна и ко се држи истине, истина ће и да га чува у његовом животу, јер је Господ сам рекао: "Ја сам Пут и Истина и Живот". Исак Сирин каже у 10. веку: "Једва да се нађе нека племенита душа која искрено љуби Господа." Будимо искрени према Господу као према себи. Као што се и ми не можемо одрећи себе, тако се и Господ не може одрећи нас, јер смо ми Његова творевина. Молимо се Господу макар колико се људи нама моле да им чинимо добро, и чинимо добро другима колико желимо да они нама чине добро. Не везујмо се за земљу, него се везујмо за Небо. Земља остаје, а Небо вечно траје и за вечни живот који не пролази, свако треба духом да се преобрази. Старац Тадеј Витовнички

Господ нас воли као Своју децу и Његова љубав је већа од љубави мајке, јер мати може и да заборави своје дете, док нас Господ никада не заборавља. Када Господ не би давао Духа Светог православном народу и нашим великим пастирима, не бисмо ни знали колико нас много воли. Нека је слава Господу и Његовом великом милосрђу што грешницима даје благодат Светога Духа. Многи богаташи и цареви не познају Господа, док ми убоги монаси и чобани, знамо Господа Духом Светим. Да бисмо знали Господа није потребно ни богатство, ни ученост. Потребно је само бити послушан и уздржљив, имати смирен дух и волети ближње. Господ ће заволети такву душу и Сам ће јој се јавити и учиће је љубави и смирењу, и даће јој све што је корисно, како би нашла мир у Богу. свети Силуан Атонски

Снагу је дао Бог јакоме, да помаже нејакоме и брани немоћнога, богатство богатоме, да сиромах подржава и чини дела милосрђа, мудрост мудроме, да неуке учи и неразумне упућује. Ко ове дарове Божје на зло употребљава, брзо ће их изгубити. Да ли ће ко тражити доказе и примере за ово? Ја бих вам знао набројати пуно снажних мишица, које су гњечиле и притискивале слабе и нејаке, па су се осушиле и оболеле. Знам вам набројати масу богаташа, који не само нису помагали сиромахе, него су и испред гладна човека отимали с муком стечену му кору хлеба, из тора најхуђег сиромаха одгонили последњу овчицу, из купљене куће изгонили напоље усред зиме сироту бедницу са много ситне деце а просјаке и худнике одгонили са свога прага, па су неки од тих богаташа дочекали да се под старост потуцају по туђим праговима просећи милостињу, а неке је опет стигла казна Божја тек на синовима или унуцима, који су због грехова својих безумних родитеља морали патити и презирање целога света трпети. Владика Николај

Свако ко се жали на лењост и на хладноћу у души, требало би да добро погледа у себе, да случајно у њега није ушла нека од помисли које човека вуку ка доле уместо да га узводе у висину. Такве мисли су свагда оне кроз које нешто присвајамо за себе, када нешто приписујемо себи: успех у неком послу, похвале, примећивање недостатака на ближњима и осећај неке наше супериорности над другим људима. Зато се помолимо Господу, нека нас искуша, нека нас испроба, нека нам отвори очи да видимо да ли смо на путу безакоња, а ако јесмо, помолимо се и потрудимо се да се упутимо ка путу у живот вечни. Свети Филарет Московски

Необично је и тужно видети због којих све празних разлога нас ђаво лишава љубави према Богу и ближњем; због земаљског праха.., због новца, хране и пића, одеће, стана. Онај који жели спасење не сме да има страстан однос не само према храни и пићу, одећи, пространом и лепом стану, богатом уређењу стана, већ ни према свом здрављу, чак ни према свом животу не би смео да има ни најмање страсти, предавши сав свој живот вољи Господњој. Везаност за пролазни живот, здравље, води многим одступањима од заповести Божјих, повлађивању телу, кршењу постова, унинију, нестрпљивости, раздражљивости. Старац Сава псково-печерски

И у раду се угледај на свога Спаситеља. Сети се колико је Он радио и урадио за живота земаљскога. Дању је радио а ноћу се Богу молио и одмарао. Шта ти смета да и ти тако чиниш? Угледај се на Христа у неуморном раду, па ће те брзо оставити туга. Моли се поред тога Богу. Он, који се о птицама стара, неће ни тебе заборавити. Свети владика Николај

Кад човек упадне у празнословље, онда све иде унатрашке; почиње, на пример, да разговара о чему не треба: “тај-и-тај… ту-и-ту…”. Верујте, томе нигде нема краја. И кад дође вече, будемо уморни, будемо и у души празни, јер се нисмо молили. У нама се ствара хаос, онда ми тај хаос, хтели – не хтели, преносимо на друге. Бежи од празнословља, јер оно неминовно води осуђивању. Пошто само раслабљени таквим страстима, празнословљем и осуђивањем других, зар нам је до молитве? И тако, мало помало, неповратно пропадамо. Схиархимандрит Пајсије Хиландарац

Недостатак савременог човека јесте у томе што није спреман на тишину, на ћутање, а нарочито није спреман да чује другог. У причи о Јову описано је колико су Јовови пријатељи, који су дошли да би га тешили због страдања у које је запао, заправо били људи духа. Седам дана су ћутали један пред другим, одмеравајући величину и формат срца, да би тек онда започели разговор. Тако су показали да су спремни да чују један другог. Данас недостаје та способност да људи чују ближњег, шапат природе и знакове времена. Човек модерног доба има сталну потребу да производи мноштво речи које често нису ни промишљене нити проживљене. Митрополит Порфирије