Зли дух, пун мржње према људима, се труди да све наведе на погрешан пут и у томе успева код непажљивих и хвалисавих људи. Једном се ђаво појавио у људском облику код једног аскете. А аскета га је питао зашто напада људе са толико мржње. А ђаво му је одговорио зато што заузимамо места које су они напустили. Због гордости зли дуси су избачени из Раја и изгубили су благодат, а понизни људи заузимају њихова места у Рају. Свети Варсануфије Оптински

Код Бога не постоји предодређење за човека, јер се у свом животу човек непрестано појављује као сатрудник Господњи. Посматрајући наш живот, Господ види да ли нам је продужетак живота на корист, да ли ћемо на добро проживети своје дане и постоји ли нада за покајање. У животу не постоји самовоља. Стање наше душе утиче на време нашег земаљског живота. Ми смо сатрудници Божији. Без нашег избора и учешћа не можемо нити да одемо у манастир нити да ступимо у брак. И опет понављам, ни судбина ни предодређење не лебде над нама. Архимандрит Јован Крестјанкин

Потоп представља греховни потоп, као што је јасно из потопа у време праведнога Ноја. Ако се греси не сузбију, него се оставе да се множе и расту, они брзо као водена бујица надођу и потопе душу једног човека или једног народа. Потоп водени тада долази, да то стање душа људских објави, да би се људи освестили, сетили Бога и покајали. Свети Николај Велимировић

Моћ љубави је у нади. Надом очекујемо награду за љубав. Нада је обогаћење невидљивим благом; нада је сигурна ризница пре ризнице. Она је одмор од мука, она – капија љубави, она убија очајање, она је слика будућих добара. Недостатак наде представља ишчезавање љубави. Са њом су везане наше муке, на њој се граде наши подвизи, њу милост Божија окружује. Монах који је њоме испуњен, употребљава је као нож којим коље униније. Наду рађа искуство дарова Господњих. Јер, ко дарове Божије није осетио, не може а да не сумња. Нада побеђује гнев: она не постиђује (Рим.5,5). А срдит човек није пристојан.

Не брините се (Мт.6,32). Али, како онда да се живи ? Треба да се једе, пије, одева. Међутим, Спаситељ не говори: "Не радите ништа", него - "Не брините се. Не морите себе бригом која вас једе дан и ноћ и не даје вам мира ни на трен". Таква брига је греховна болест. Она показује да се човек ослања на себе, и да је заборавио на Бога, и да све у вези са собом хоће да уреди једино на основу свога труда, да све што му треба хоће да добије и да га затим очува својим способностима. Он се ухватио срцем својим за оно што има, и мисли да на њему може почивати као на чврстој основи. Љубав према имању га је везала и он само мисли о томе како да што више згрне у своје руке. Тај мамон је њему заменио Бога. Ти, међутим, ако је до труда - труди се, али немој да те мори зла брига. Очекуј сваки успех од Бога и у Његове руке се предај. Све што доживиш примај као дар из Господње руке и у чврстој нади очекуј продужење Његове милости. Ако Бог xoћe од свег богаташевог имања у једној минути може да не остане ништа. Све је пролазно као прах. Зар онда због тога мучити себе ? Не брините се ! Свети Теофан Затворник

Плод благодати Божије јесте да срце за свакога налази оправдање. Оно воли, оно је у стању да о човеку говори само добро и да се моли за њега. Оно не памти увреде ни нането зло. Јер немогуће је опростити, а не оправдати. То је психолошка чињеница. Срце је тако устројено. Не ум, не нервни систем, као што тврди наука, а нарочито психијатрија, него је срце на тај начин Богом устројено. То се зове хришћанско срце – оно правда и све ће учинити да нађе оправдање. И оно је спремно да воли, да се сместа помоли за човека и да му жели само добро. То је својство хришћанства, дејства благодати Духа Светог… Старац Сампсон (Сиверс)

Ћутање је знак целомудреног опхођења и једино оно не носи за собом покајање. Ћутање и неуке чини разумним и смерним. Боље је ћутати него говорити и блажен је који је то знање примио. Који ћути бољи је од онога који говори па макар, тај и добро зборио. Женама је ћутање украс. Научи да ћутиш или да говориш оно што је боље од ћутања. Пословица каже да је плата за ћутање осигурана. Који чува своја уста он непушта жалости у душу своју. Благо се излива када су уста затворена. Ћутљив и разуман у достојиће се части. Може ко да говори, а да не буде красан и може ко да ћути, а да се нађе мудар (Сирах). Збори ако имаш шта боље од ћутања, а тиховање љуби, гдје је ћутање боље од говора (Григорије Богослов). У ћутању нема ни жалости ни муке. Ко је оћутао није се покајао, а многи који су говорили јесу. Држање језика и старцу и младићу част доноси. Речима својим постави јарам и ограду и устима својим дугу преворницу. Ако ти је беседа разумна одговори ближњем , ако није нека ти се рука нађе на устима. Соломон се маљаше Богу да постави стражу крај уста његових и печет на усне његове. Свети Нектарије Егински

Злојезичије, језикобоље, језикобесије, језикоједије... Језикобол је страшна страст, неукротиво и смртоносно зло. Језикобол је слично изговору што точи горку воду, која када се пије огорчује срце, а када се излије на земљу спаљује растиње. Језикоболан има неубуздан језик, пун горчине и лажи. Његове речи затиру домове, погубљују душе и велика зла узрокују. Језикоболан је мрзак и од сувишка срца и његовога говоре уста његова. Свети Нектарије Егински

Господ нам је заповедио: Волите непријатеље своје. Али како ћемо их волети када чине зло? Или како волети оне који гоне Цркву? Када је Господ ишао у Јерусалим и када Га Самарјани нису хтели примити, Јован Богослов и Јаков хтели су да низведу огањ с неба и да све Самарјане погуби; али Господ им је милостиво рекао: Нисам дошао да погубим већ да спасем (Лк.9,54-56). Тако смо и ми дужни да увек само једно желимо: да се сви људи спасу. Душа жали непријатеље и моли се за њих јер су се удаљили од истине и иду у пропаст. Ето, то је љубав према непријатељима. Када је Јуда решио да преда Господа, Господ га је милостиво уразумљивао. Тако смо и ми дужни да поступамо са онима који су залутали и тада ћемо се спасти милосрђем Божијим. Старац Силуан Атонски

Кајање није само тренутак, то је доживотан процес. Покајање је Дар Божији. Све што ми сами можемо је да спознамо сопствену немоћ, остало је све уз Божију помоћ, па и Дар покајања. Свети Јероним, када је упитао: "Боже, шта да Ти принесем? Немам шта..." – добио је одговор: "Имаш... Своје грехе." То је једино што заиста и можемо учинити и принети – будност за сопствене грехе и свест о томе. Претпоставка покајања је вера у Бога. Говорио ми је један човек да је стално одлазио на исповест своме исповеднику и стално исповедао један исти грех у кога је увек изнова упадао, иако би се покајао. И свештеник би му сваки пут одговорио: "Ништа, чедо, само устани." Никакав други одговор, никакво прекоревање, савети, само: УСТАНИ. Значи, немој да те Бог затекне у паду, већ устај. Треба увек бити пун оптимизма. Свети Никодим је говорио: "Не смете себе кињити због једног греха." Треба само спознати да си грешан, а не да анализираш, треба то да прихватиш и да се и даље бориш. Митрополит Порфирије