У случају када је ђаво задобио велика права над човеком, када је овладао њиме, требао би да се нађе разлог томе да би ђаво био лишен тих права. У супротном случају, колико год да се други моле за тог човека, ђаво не одлази. Он сакати човека. Свештеници му читају молитве, а као крајњи резултат, несрећном бива још горе, јер га ђаво мучи још више него раније. Човек би требао да се покаје, да се исповеди, да лиши ђавола оних права које му је сам дао. Само после тога ђаво одлази, а другачије човек ће се мучити. Па макар му и цео дан, и два дана, читав месец или годинама читали молитве, ђаво влада правима над несрећником и не одлази.  

Људи који пате од депресије нису болесни већ им је одузета сва енергија. То се лечи редовним недељним Литургијама као и обавезним постом и молитвом и исповешћу и круном свега то је - причест. Лекови за смирење само стварају зависност и ништа не помажу, помаже друштво истомишљеника и побожност. Али без свете Литургије као основе за све нема ништа, човек је празан и нема краја проблему а лекови погоршавају будуће стање а привремено помажу. старац Тадеј

У давање савета не би требало да се сувише упуштате, већ да са смирењем од њих одустајете. А када Вас приморају, онда треба рећи нешто мало и овлаш, препуштајући ствар Богу. Говорити о вери, и давати савете велика је разлика, схватите! И ово последње нисам Вам забранио, већ сам само рекао да то чините са страхом Божјим, са крајњом опрезношћу и умереношћу.  Говорим Вам ово са срдачним сузама, јер сам видео и доживео многа горка искуства. А сачувај Боже да Вам саветујем у садашње оскудно време да скривате од ближњих ту малу ризницу која превазилази сав свет, знање о Богу, које сте задобили не без подвига и страдања, по нарочитој милости Божјој. Сада је много разнородног знања, само је знање истине напустило људе. Предивна је руска пословица: "Недосољено на столу, а пресољено на леђима".   

Истину немојмо увек говорити директно. Други не може да је издржи. На пример, муж се вратио кући, а жена је направила неку грешку. Муж је онда нападне: „Погрешила си. То је истина. Треба говорити истину!“. То није истина. То је самољубље. То значи да не волиш своју жену, коју сваки дан грлиш, али пошто јој претходно задаш ударац у срце и главу. Како то двоје може ићи заједно? Исто важи и за жену у њеном односу са мужем.  

Оно што је отров змије отровнице, то је раздражљивост и злопамћење; јер они израз лица промене, и мисли узнемире, и снагу раслабе, и црпу снагу човека за делање; док љубав и кротост удаљују све ово. Буди пажљив према себи, да те не обузме плаховитост, разражљивост, злопамћење, јер ће ти због тога живот бити несређен и испуњен бригама. Стекни великодушност, кротост, незлобивост, које доликују Хришћанима, да би ти живот био спокојан и миран. Ако имаш нешто против брата, или брат против тебе, помири се са њим. Уколико не учиниш тако, ма шта Богу принео неће бити примљено (Мт. 5. 23, 24). Уколико испуниш ову заповест Владике, онда ишти од Њега са смелошћу, говорећи: "Опрости ми Владико, дугове моје, као што и ја опраштам брату своме, испунивши Твоју заповест!" И Човекољубац ће ти одговорити: "Ако ти ниси опростио, ни Ја нећу теби опростити; ако си опростио, и Ја теби опраштам твоје дугове."  

Корисно је знати речи критике јер су оне лек против гордости и савет да свагда будемо опрезни. Готово да и нема потребе да критикујемо човека од своје воље, једино ако он сам не да повод да му се каже истина. Тешко је осуђивати јер се у то веома лако умеша и самооправдавање. Поред тога, осуда може да начини непријатност другоме, који је пренео ту осуду, и зато би најбоље било да се помолимо Богу да Он научи свакога од нас да се на поступке ближњих гледа чистих очију, без осуде и без подозрења.   

Непрестана молитва састоји се у томе, не само да се ми свагда молимо, већ стално Бога да се сећамо и осећамо Га увек пред собом како гледа на сва дела, намере и помисли наше. Према томе, дивна је навика обраћати се Господу од срца и кратким молитвама у свакој прилици и послу, у почетку нпр.: Боже помози! Господе благослови! на крају: Слава Ти, Господе! Глагодарим Ти, Боже! У изненадним неприликама, каквом било искушењу: Господе спаси! Боже милостив буди мени грешнику! Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме грешног! Пресвета Богородице спаси нас! Патријарх српски Павле

Живот је благослов! Ове речи можда изгледају чудно, јер како неко може да назове живот благословом када се на сваком кораку сусрећемо са тугом, разочарањем, и грехом. Људи доживљају много туге, и кажу да је живот труд и рад, али обично незахвалан рад. Па како се онда може говорити о животу као о благослову. Ипак, живот постаје благослов онда када испуњавамо Христове заповести и када волимо Христа. Онда је радост бити жив, радост пролазити кроз тешкоће које нас сналазе, а испред нас је безгранично Сунце Праведности (Господ) које сија на нас. Све заповести Јеванђељске почињу са благословени… Благословни Кротки, Благословени Миротворци… Из овога следи, као истина, да испуњавање заповести нуди људима највећу радост. Свети Варсануфије Оптински

Не треба се шалити са животом, браћо. Наш живот никада није био нити је сада шала. Бог је створио живот, Бог је створио човека, Бог је човека начинио иконом Својом. Каква је то шала! То је озбиљност Неба, озбиљност Бога, озбиљност Господа Христа, Који се никад на земљи смејао није. То пишу о Њему Римски историчари да су видели. Један од њих је видео Христа у Галилеји и вели: Он се никада не смеје. Зашто се Господ никада не смеје на земљи? Јер види у сваком моменту све грехе и моје и твоје, и сваког људског бића, кроз сву људску историју. Како би се Он могао смејати! Сведоци веле да се и Свети Претеча није никада смејао. Како се могао смејати Претеча, када му је Господ дао дар да буде Претеча, да иде испред Њега, и да расчишћује све грехе људске, свих бића људских кроз сву историју. Какав страх, какав ужас, каква страхота! У једном тренутку сагледати све грехе људске, све смрти људске, све ђаволе људске! Страхота неисказана! Зато се Претеча није никада смејао. А ми, шта носимо у души својој? Шта је од иконе Божије остало у нама; јер смо пљували, јер смо је унаказили у бљувотинама. Трудимо се да је чистимо вером, сузама, постом, покајањем, милостињом. Свети Јустин Ћелијски

Да се не хвалимо, браћо, оним што није у нашој власти. Времена и лета положио је Господ под Своју власт, и Он њима располаже. Само Бог једини зна, да ли ће нас сутрашњи дан убројати у живе или мртве? Неки су умрли уочи дана венчања свога; други су опет силазили у гроб уочи дана крунисања царском круном. Да нико, дакле, не говори: сутра ће ми бити најсрећнији дан у животу: сутра ступам у брак! Или: сутра се крунишем царском круном! Или: сутра идем на гозбу велику! Или: сутра ми долази добитак велики! О нека нико не говори о срећи сутрашњега дана. Гле, још ове ноћи може душа изаћи из тела, и наћи се сутра окружена црним демонима! Још ове ноћи може се човек одвојити од сродника и пријатеља, од богатства и части, од сунца и звезда, и наћи се у друштву сасвим непознатом, на месту невиђеном, на суду неочекиваном данашњи дан последњи на земљи. Зато је боље да овај дан проведемо у покајању за све минуле дане наше на земљи, него да сујетно фантазирамо о сутрашњем дану, о дану који нам може никад и не осванути. Сујетно фантазирање о сутрашњем дану не може нам донети никаквa добра, док покајање с плачем за један дан може нас спасти огња вечнога. Владика Николај (Пролог)