Кад човек упадне у празнословље, онда све иде унатрашке; почиње, на пример, а разговара о чему не треба: “тај-и-тај… у том-и-том манастиру…” верујте, томе нигде нема краја. И кад дође вече, будемо уморни, будемо и у души празни, јер се нисмо молили. У нама се ствара хаос, а онда ми тај хаос, хтели – не хтели, преносимо на друге. Бежи од празнословља, јер оно неминовно води осуђивању. Пошто смо раслабљени таквим страстима, празнословљем и осуђивањем других, зар нем је до молитве? И тако, мало по мало, неповратно пропадамо. Схиархимандрит Пајсије Хиландарац

Блажен је сваки онај ко верује у Бога онако како је Бога показао свету Господ Исус Христос. Ако се питаш, какав је Бог, погледај у Исуса Христа и добићеш одговор. Бог је онакав какав је Исус Христос. А то значи: Бог је свемоћан, свемудар, свеблаг. Његовој моћи не може бити отпора, Његовој мудрости не може се ставити противразлог, Његовој благости мора се покорити свака злоба. Ако желиш моћи, прибегни к Богу; ако желиш мудрости, стани уз Бога; ако желиш благости или милости и доброте и љубави, прилепи се уз Бога. Знај и упамти, да само немоћ и лудост и злоба устају против Бога. Но све што устаје против Бога, осуђено је, на крају, на пораз и пропаст, а што стоји уз Бога, на крају ликује и радује се и вечно живи. Све је то показано кроз личност и живот Господа Исуса Христа као и кроз животе Његових следбеника и Његових непријатеља. Зато и кажемо: Блажен је свак ко верује у Бога онако како је Бога показао свету Господ Исус Христос. О. Рафаило Бољевић

Истинска и мудра нада огледа се у томе да човек нимало не брине за себе и то из љубави према Богу и ради дела добротетељи (врлине), знајући да о њему брине Бог. Ако, пак, човек сам брине за своје послове и Богу се молитвом обраћа само онда када га сналазе неизбежне несреће, не видећи у сопственим снагама средство како да их одврати, па тек тада почне да се нада у помоћ Божију – та је нада сујетна и лажна. Истинска нада иште само Царство Божије. Док ту наду не стекне, срце наше неће моћи да има мира ни покоја. Тек та нада умириће га и у њега улити радост. Серафим Саровски

Данас су многе речи изгубиле и своју важност, изгубиле и на вредности, некако су постале свакодневне. Једна од тих речи, тачније, израза јесте и оно чувено „волим те“, која се чује на сваком кораку. Поготово млади људи, у заносу своје младости, у заносу заљубљености, врло су спремни да често кажу једно другом, и то је лепо, рећи то „волим те“. Међутим, треба то „волим те“ умети рећи и после 5 година брака, и после 10 година, и после 15 година, и после 30, и после 50. И, ако се неко пита, а требало би да се пита: шта, заправо, за нас, православне хришћане, значе речи „волим те“, онда би једина православна дефиниција тих речи могла да буде: „Рећи некоме: волим те, значи рећи му: ти никада нећеш умрети“. И то је оно што се заснива на нашој вери, на вери у Васкрсење, које је камен-темељац свега онога што ми, заправо, јесмо. Протојереј-ставрофор Милош Весин

Нека вас Бог помогне! Моја молитва је: "Господе, помози онима који су прешли мој праг да достигнy рај!" Јер ако се молим да достигну Небо, Бог ће и мене прихватити. Јер то је оно што ми је отац рекао, ако се молим само за себе, онда добри Господ ме неће примити самога у рај ... Али ако се молим да свако ко је дошао код мене, буде примљени у рај, онда сам и ја примљен ... Ми имамо одговорност да се молимо једни за друге [Јаков 5:16] ...Колико год можете ... без духовног Оца је опасно ... види, то је то! Старац Прокло

Познато је да је у Дечане, испод ћивота Светога Стефана Дечанског, зарад својих невоља долазило много Шиптара, понекад чак и у већем броју него Срба. Десио сам се једном у порти манастира и чуо разговор, када је из цркве излазио Шиптар са мајком, женом и болесним дететом. Један младић, досељеник из Црне Горе, који се ту затекао, упита несрећног оца: "Шта ти овде тражиш од нашег свеца?" - "Ја нисам дошао ни вашем ни нашем свецу" - одговори Шиптар - "већ свецу Божјем. А кад је Божји, онда је он и ваш и наш. Јер, да светац мисли оно што мислимо ја и ти, не би му долазили ни ја, али ни ти." Црногорац ућута, а Шиптар ми приђе да тражи благослов за дете. патријарх Павле

Осећаш се као грешник безбожни, прљави, лукави, хулни и зато не желиш да приступиш Владичици и да Јој се молиш - али управо зато што си свестан да си такав грешник усрдно се помоли, немој лежати у калу греховном, приђи Владичици, стани пред икону Њену у нади да је ту Она Сама, покажи Јој без стида своје ране греховне, осети према њима гађење и моли Је да те очисти од те духовне губе и нећеш бити постиђен. Сведобра те неће презрети, Пречиста и Свесилна ће те очистити као што је Господ очистио десет губаваца. (свети Јован Кронштатски)

Љубав према Богу је једина љубав којом треба да љубимо све своје ближње, јер уколико љубимо ближње више него Господа, нисмо Њега достојни, и та љубав према ближњима нема своју пуноћу. Ако помислимо да радост и смисао својега живота можемо зидати на неком и нечем другом, било ко да је од овога света, онда ћемо се преварити у најмању руку. Зато што свака љубав и сваки темељ живота који није сам Христос јесте пролазан и јесте од овога света. А уколико ми предамо читавим својим бићем себе Христу и уколико Њега доживимо као своју најелементарнију и најважнију потребу, и трудимо се да у тој потреби и живимо, онда ће по мери нашега труда и све остале наше љубави и везе, све остале наше вредности, све друго што нам је важно добијати свој вечни смисао.

Господ нам је заповедио да волимо непријатеље, и ко то испуњава, уподобљава се Господу. Волети непријатеље могућно је само уз помоћ благодати Духа Светог. Зато, ако те неко увреди, моли се Богу за тог човека. Тако ћеш сачувати мир у души и благодат Божију. А ако ропћеш и ругаш се своме старешини, онда ћеш и сам постати разјарен као и он и испуниће се на теби речи пророка Давида који вели за Господа: Са Светима поступаш свето, а са неваљалима насупрот њима (Пс.18,26). Свети Јован Кронштадски

Када се људи припитоме, припитоме се и дивље животиње, које онда признају човека за свог господара. У Рају, пре Адамовог и Евиног пада у грех, дивље звери су их са побожношћу лизале, а после њиховог пада почеле су да насрћу на њих да би их растргле. Када се човек врати у стање у коме се налазио пре пада у грех, животиње га поново признају за господара. Али данас можеш да видиш људе који су гори од дивљих звери, гори и од самих змија. Злоупотребљавају незаштићену децу, узимају им новац, а када се нађу у незгодној ситуацији сваљују на њих своју кривицу, зову полицију, затварају их и у психијатријске болнице. Зато и ја читам 147. Псалам, који је читао свети Арсеније Кападокијски, да би се укротиле дивље звери и да не наносе људима зло - али и за укроћење људи, да не чине зло другим људима и животињама. Старац Пајсије Светогорац