Полако да ходамо, плако да говоримо, да се не трзамо, да се не учимо да реагујемо плаховито, да не започињемо разговор где нема потребе и где би само  штетило и нама и другима. То ће се, уз помоћ Божију, временом одразити и на нашег унутрашњег човека. Непримерено држање, брзо реаговање, брзо ходање, слободу у опхођењу, свети Оци називају дрскошћу. То пројављује неуредно стање у нашој души.

Схватате ли ту несрећу сујете и гордости и жеље да себе представимо бољим него што јесмо пред људима? Ми бисмо то хтјели и пред Богом, али је пред Богом немогуће. Не представљати себе бољим него што јесмо! Јер из тога долази опањкавање другог, оговарање, понижавање, како је он ништа, а то значи да смо ми нешто велико, гурање ближњег, да кажем ногама на доле, да тај размак између нас и њега буде такав да се види колико смо ми бољи од њега. Једна лаж, дабоме.  

Можете ви и на главу дубити пред ближњима ништа нећете постићи. Ближње треба само волети ради Господа. Господ је и у  њима (неверујућима) јер да Он није у њима зар би они уопште и били живи?! Немојте придавати толики значај спољним догађајима. Будите више унутра, у срцу, са Господом, а њих пустите. Ви само будите љубазни и тихи, и благи према свима, не обраћајући пажњу на остало. Богу слава на крају за све!

Будући да је живот постао тежак, неки се труде да имају само једно дете и чувају се да не добију још деце. Међутим, то је велики грех, јер тиме показују уверење да ће своје животе они боље устројити него Бог. Пошто су горди, они потцењују свемудри промисао Божији. Бог види и њихово душевно и њихово економско стање, као и много тога што ми не видимо и за шта не знамо ни да постоји. Дакле, ако је породица сиромашна и тешко издржава и једно дете, родитељи се свим силама труде да се не роди и друго. На тај начин се супротстављају вољи Божијој, што није разумно решење. Напротив, требало би веровати да ће добри Бог, ако донесе друго или другу децу на свет, исто тако знати шта нам је потребно и пре него што то затражите од Њега, и да ће се побринути и за економско јачање породице. Бездетнима Бог не даје децу за њихово добро. Он нешто види и зато не даје децу. Не би требало вршити насиље на Његовим благовољењем; чак и ако би се, користећи људске начине домогли онога што желе, увериће се да им Бог није дао дете јер је бринуо о њиховом добру. Требало би знати да је добро само оно дело, које је сагласно са вољом Божијом, а не оно које остварујемо својом упорношћу и људским средствима.

Необично је и тужно видети због којих све празних разлога нас ђаво лишава љубави према Богу и ближњем; због земаљског праха.., због новца, хране и пића, одеће, стана. Онај који жели спасење не сме да има страстан однос не само према храни и пићу, одећи, пространом и лепом стану, богатом уређењу стана, већ ни према свом здрављу, чак ни према свом животу не би смео да има ни најмање страсти, предавши сав свој живот вољи Господњој. Везаност за пролазни живот, здравље, води многим одступањима од заповести Божјих, повлађивању телу, кршењу постова, унинију, нестрпљивости, раздражљивости.  

Када се нађе у кризи, човек, скоро по правилу, наслућује два начина како да изађе из кризе. Један је начин да из ње што пре побегне, избегавајући по сваку цену да сагледа и узрок и последице кризе. Овај начин је, нажалост, најчешћи, али са последицама које су недогледне и често трагичне. Други начин, коме је сваки човек у кризи такође интимно склон јесте да кроз разјашњење узрока и очишћујућу патњу доживи нешто ново што га може учинити зрелијим, целовитијим, бољим као човека.

Истину немојмо увек говорити директно. Други не може да је издржи. На пример, муж се вратио кући, а жена је направила неку грешку. Муж је онда нападне: „Погрешила си. То је истина. Треба говорити истину!“. То није истина. То је самољубље. То значи да не волиш своју жену, коју сваки дан грлиш, али пошто јој претходно задаш ударац у срце и главу. Како то двоје може ићи заједно? Исто важи и за жену у њеном односу са мужем. Архимандрит Емилијан

Овде се поставља значајно питање! Ако се молимо, да не паднемо у искушење, како онда можемо доказати добродетељ своје постојаности и одлучности која се тражи у Св. Писму? " Блажен је човек који претрпи искушење" (Јаковљ. 1, 12). Дакле, речи Молитве: "не уведи нас у искушење", значе: не допусти нам да будемо побеђени у искушењу. Јов је кушан, али не уведен у искушење, јер: "не рече безумља за Бога " (Јов. 1, 22), и не упрља уста богохуљењем, што је од њега захтевао кушач. Искушавани су били Авраам и Јосиф, али ни један од њих не био уведен у искушење, јер недан не испунио захтјеве кушача (ђавола). Свети Касијан

Љубав је изнад свега. Оно што треба да заокупља нашу пажњу, децо моја, јесте љубав према другом човеку, јесте његова душа. Што год да чинимо, - молитва, савет, опомена, - све чинимо са љубављу. Без љубави од молитве нема користи, савет вређа, опомена шкоди и упропашћује другог, који осећа да ли га волимо или не волимо и реагује на одговарајући начин. Љубав, љубав, љубав! Љубав према брату нашем припрема нас да више заволимо Христа. Старац Порфирије Кавсокавилит

Гнев је израз потајне мржње тј. злопамћења. Гнев је жеља да се догоди зло ономе који нас је расрдио. Плаховитост је (неконтролисано) распаљивање срца у невреме. Огорченост је отровно осећање, које се гнезди у души. Гнев је болесно стање и ругоба душе. Некотролисано кретање воденичног камена (гнева) може у трену да сатре и уништи жито душе и сав плод дотадашњег (духовног) подвига... Зато треба добро да пазимо. Као што тама нестаје када засија светлост, тако и светлост смирења потискује сваку таму огорчености и јарости. Свети Јован Лествичник