Немојте упорно избегавати људе јер међу њима има и Божјих људи. Требало би да се трудимо да и добра дела чинимо са дозом опрезности, да не би испред њих претходило неко наше мудровање и наша воља. Када смо у контакту са људима различитих вероисповести, требало би да слободно и смело изражавамо убеђеност у исправност православне вере. Али, када критикујемо заблуде и заблуделе, требало би да показујемо кротост, мир, снисходљивост и обазривост: ово су особине које су потребне исто колико и ревност. 

Човек има много штетних за тело и погубних за душу навика. Од ових грешних навика можда су најодвратније пијанство и пушење дувана. Изглед човека који се напио до избезумљености изазива у нама нехотично гађење, и ако га ми не презиремо, тог несрећника, него га жалимо, онда то чинимо само зато што нам је Најљубвеобилнији Господ наш Исус Христос заповедио да волимо ближњег. Пушење дувана је такође грешно и штетно за здравље као и пијанство, међутим, многи га називају невином забавом. Зар се може невином забавом назвати страст према дувану, када од њега страда не само онај који пуши, већ и онај ко је принуђен да удише смрадни ваздух, отрован дуванским димом? Најжалосније је то што онај који пуши дуван даје лош пример деци.

Тело је слуга, душа царица, и зато је милост Господња када се тело изнурава болешћу, јер од тога слабе страсти и човек долази к себи. И сама телесна болест се понекад рађа од страсти. Одбаци грех и болести ће те оставити. Јер, оне настају од греха, како тврди Свети Василије Велики (Слово, о томе да Бог није узрок зала, стр. 213). Откуда болести, откуда телесне повреде? Господ је створио тело а не болест, душу а не грех. Шта је од свега корисније и потребније? Сједињење са Богом и општење са Њим помоћу љубави. Губећи ту љубав, ми отпадамо од Бога, а отпадајући од Њега, подвргавамо се различним и мнобројним болестима. Главобоља настаје од неспокојног и непримереног рада наших мисли.  

Није могуће, докле год смо пуни себе, да се сетимо Бога, нити да уважавамо другог човека. Ово исто вели и јеврејска народна изрека: „ Нема места за Бога у ономе ко је пун самог себе“. Гордост нам не да да увидимо сву дубину нашег незнања и наше вапијуће празнине, јер тек овакав увид почиње да нас учи нашем душевном и духовном сиромаштву; ризичан је овакав увид - зато га и избегавамо - јер нас води очајању или резигнацији и доживотној агностичкој скепси.

Најбољи начин дружења и заједнице међу људима јесте да се молимо једни за друге. Ако молитва није савршена, њене недостатке према могућностима треба исправљати, а никако очајавати због њих. Треба разликовати активну молитву од стања када се неко наслађује молитвом. Активну молитву човек треба да чини свагда и неуморно, наравно према прописаном молитвеном правилу, а утеху дарује Господ по благодати Својој, онда када је то потребно да би привукао и укрепио човека, и онда када човек може да је прихвати. Исто тако, ако осетите да у вама нема снаге, немојте да вас због тога обузме немоћ и очајање, него се прво престаните да уздате у себе и молите се, уздајући се у Господа.  

Ако тугујеш због неправде у свету, знај, да су све неправде Богу познате и да Он, Творац света, броји сузе, које гоњени и потиштени на земљи проливају због неправде и неправедника. Нема греха, који ће остати у тајности, нити неправде, која ће остати некажњена. Троструко се неправедник кажњава: од Бога, своје савести и закона. Не казни ли га закон, казниће га савест његова грижом и мучењем, а ако му је савест помрачена, те га и она не казни, не може се извући никако од последње казне, од казне Божије. Мало је неправди на земљи остало некажњено, као што је мало неваљалаца, који се нису горко кајали због својих непријатељстава и због грубости своје према слабијим од себе.  

Полако да ходамо, плако да говоримо, да се не трзамо, да се не учимо да реагујемо плаховито, да не започињемо разговор где нема потребе и где би само  штетило и нама и другима. То ће се, уз помоћ Божију, временом одразити и на нашег унутрашњег човека. Непримерено држање, брзо реаговање, брзо ходање, слободу у опхођењу, свети Оци називају дрскошћу. То пројављује неуредно стање у нашој души.

Схватате ли ту несрећу сујете и гордости и жеље да себе представимо бољим него што јесмо пред људима? Ми бисмо то хтјели и пред Богом, али је пред Богом немогуће. Не представљати себе бољим него што јесмо! Јер из тога долази опањкавање другог, оговарање, понижавање, како је он ништа, а то значи да смо ми нешто велико, гурање ближњег, да кажем ногама на доле, да тај размак између нас и њега буде такав да се види колико смо ми бољи од њега. Једна лаж, дабоме.  

Можете ви и на главу дубити пред ближњима ништа нећете постићи. Ближње треба само волети ради Господа. Господ је и у  њима (неверујућима) јер да Он није у њима зар би они уопште и били живи?! Немојте придавати толики значај спољним догађајима. Будите више унутра, у срцу, са Господом, а њих пустите. Ви само будите љубазни и тихи, и благи према свима, не обраћајући пажњу на остало. Богу слава на крају за све!

Будући да је живот постао тежак, неки се труде да имају само једно дете и чувају се да не добију још деце. Међутим, то је велики грех, јер тиме показују уверење да ће своје животе они боље устројити него Бог. Пошто су горди, они потцењују свемудри промисао Божији. Бог види и њихово душевно и њихово економско стање, као и много тога што ми не видимо и за шта не знамо ни да постоји. Дакле, ако је породица сиромашна и тешко издржава и једно дете, родитељи се свим силама труде да се не роди и друго. На тај начин се супротстављају вољи Божијој, што није разумно решење. Напротив, требало би веровати да ће добри Бог, ако донесе друго или другу децу на свет, исто тако знати шта нам је потребно и пре него што то затражите од Њега, и да ће се побринути и за економско јачање породице. Бездетнима Бог не даје децу за њихово добро. Он нешто види и зато не даје децу. Не би требало вршити насиље на Његовим благовољењем; чак и ако би се, користећи људске начине домогли онога што желе, увериће се да им Бог није дао дете јер је бринуо о њиховом добру. Требало би знати да је добро само оно дело, које је сагласно са вољом Божијом, а не оно које остварујемо својом упорношћу и људским средствима.