Смирен човек је незлобив, он никоме не жели зла, па чак ни онима који му зло чине и наносе. Смирен је човек љубазан и предусретљив према свакоме, како према вишима тако и према нижима од себе. Треба избегавати сваку нервозу и сваку љутњу, јер Христос никад није био љут. Треба човек да буде кротак и смирен у срцу као и да нађе мир у својој души. О. Тадеј

Потребно је молити се не само тада, када се осећамо расположени за молитву, него молити се и тада, када немамо тежње ни наклоности за молитву, када нас лењост, сан, заборав и остало удаљује од молитве. Ако, не гледајући на све ово тамно збориште препрека, принуђавамо себе и боримо се са собом у молитви, таква молитва узлеће на небо да би стала пред престо Господњи. Ноћ је врло подесна за усамњену молитву. Тада се све стишава, умирује, а молитва која се узноси Богу у ноћној тишини из дубине срца, бива услишена и на душу се спуста двострука благодат Божија. За време такве молитве свезлобни враг са нарочито великом силом устаје и удара у богомољце многим искушавањем, страхом и напастима, но тада се и благодат Божија умножава. Патријарх Павле

Пост који је био дат Адаму и Еви у Рају није се односио на количину хране, него на узимање са забрањеног дрвета. Каже: ''Слушај, од свих дрвета у Рају можеш да окушаш, сем од дрвета сазнања''. Дакле, још је у Рају Бог човеку поставио границу – пост. То је био један тест човекове слободе, а у исто време и тест поверења у Творца. Бог је, наиме, хтео да учини човека богом по благодати, како то свети Оци кажу, али никако на силу: Он је човеку дао све, али му је оставио простора/ за слободну вољу/ да испита себе као Богом саздану личност. Ми, сарадници Божији, сарадници Божије благодати, треба да се слободно одлучимо, будући да нас нико на то не присиљава, за оно што је Божије. Схиархимандрит Пајсије Хиландарац

Чинећи једно тело, (супружници) имају и једну душу и узајамном љубављу подстичу једно друго на ревност у побожности. Јер, супружништво не удаљује од Бога, већ, напротив, још јаче везује, будући да тада има још више разлога за обраћање к Њему. Мала лађа се при слабом ветру лако креће напред... велику пак лађу неће померити лагани дашак ветра... тако је и онима, неоптерећеним житејским бригама, мање потребна помоћ великог Бога, док онај, који има обавезу да се брине о драгој супрузи, имовини и деци, дубље залази у море живота и неопходна му је већа помоћ Божја, због чега и он сам више воли Бога. Свети Григорије Богослов

Корисно је знати речи критике јер су оне лек против гордости и савет да свагда будемо опрезни. Готово да и нема потребе да критикујемо човека од своје воље, једино ако он сам не да повод да му се каже истина. Тешко је осуђивати јер се у то веома лако умеша и самооправдавање. Поред тога, осуда може да начини непријатност другоме, који је пренео ту осуду, и зато би најбоље било да се помолимо Богу да Он научи свакога од нас да се на поступке ближњих гледа чистих очију, без осуде и без подозрења. Свети Филарет московски

Страх Божији је последица духовног озарења. Његова природа се психологијом не да објаснити. У њему, том страху, нема ничег заједничког са страхом животиње. Постоје многи степени и облици, али ћемо се ми сада задржати на једном од њих, најделатнијем за спасење наше: "ужас" да се покажеш недостојним Бога Који се открива у незалазној Светлости (упореди Мт. 10, 37-38). Људи захваћени овим светим страхом ослобађају се сваког другог земаљског страха. Oци наши, смели служитељи Духа, удаљавали су се у пустињу и живели усред дивљих звери и змија отровница, у условима сурове природе и у тако крајњој беди да маса савремених људи то не може ни да замисли (па ипак и данас такви постоје). И све то ради слободе да се предају плачу, свесни своје удаљености од љубљенога Бога. Није свима дано да схвате зашто људи духовни, пренебрегавши све од овога света, плачу не мање, него чак и више, од мајки над гробовима својих најдражих синова. Они, отшелници, плачу посматрајући мрачни понор унутар себе: дубоки су корени "познавања зла" и не могу се ишчупати сопственом снагом. Онима који не познају овакво стање духа, све је то несхватљиво. Од непозваних очију ова тајна се не скрива зато што Бог гледа ко је ко од људи, него зато што је ова благодат поверена само онима који сами себе поверавају Богу-Христу. И ова благодат је такође дар љубави Божије, без које сузе неће потећи. Архимандрит Софроније

Као прво, човек треба да схвати да му одређена навика штети, а затим да пожели да се против ње бори не би ли је се ослободио. Да би се рђава навика одједном сасекла, треба имати јаку силу воље. Као што конопац мало-помало прави танак урез на ивици бунара па више не ''бежи'', тако и свака навика мало-помало удубљује у срцу жљеб, из ког касније она тешко излази. Треба да будемо веома пажљиви да не стекнемо рђаве навике, јер касније је потребно много смирења и воље да бисмо успели да их се ослободимо. Отац Тихон знао је да каже: ''дете моје, добра навика то ти је врлина, а рђава навика - страст''. Било како било, уверио сам се да је у егоизму, себељубљу и самовољи узрок ако се човек бори, па се и поред тога непрестано спотиче и никако не мења /на боље/. Недостаје му смирење и љубав, и то је препрека за Божије деловање. Сам човек не помаже Богу, да би после Бог њему помогао. Ако, на пример, Бог некоме помогне да победи једну страст, он ће то приписати себи, погордиће се, јер ће мислити да је победио ту страст сам, без Божије помоћи. Старац Пајсије Светогорац

Кад би то само од покајања зависило ти би се с правом требао плашити, али са покајањем је спојена и милост Божија, а човекољубље је Божије безмерно као што му је у благост неизрецива. Злoћа твоја меру има, а исцељење нема меру. Па и грех твој, ма какав да је, грех је човечански, а милосрђе је Божије бескрајно, па се надај да ће оно злоћу твоју претегнути. Замисли искру која је пала у море, може ли она опстати тамо и као таква даље се појављивати, и како је малена искра према мору тако је мален и грех према човекољубљу Божијем, па чак ни толики но и мањи, јер и море ма како да је велико своје границе има, а Божије човекољубље је безгранично. Свети Јован Златоуст

Злобу другог човека треба да осећамо као болест која њега мучи, од које он пати и од које не може да се избави. Стога гледајмо на своју браћу са саосећањем и понашајмо се према њима учтиво и благородно, изговарајући у себи са простотом срца молитву: "Господе Исусе Христе, помилуј ме", како би божанска благодат ојачала нашу душу да не бисмо никог осуђивали. У нашим очима сви треба да буду свети. Сви ми носимо у себи истог старог човека. Ближњи, ма какав да је, јесте тело од нашега тела, јесте наш брат, а ми никоме нисмо ништа дужни осим да љубимо једни друге, по апостолу Павлу ( Римљ. 13,8 ). Старац Порфирије Кавсокаливит

Људи су променљиви као ветар. Данас су за тебе, сутра су против тебе. Ко може ветар да заустави, и ко може свету угодити ? Ако сваком гледаш да учиниш на вољу, сигурно ћеш себи учинити невољу. Јеванђеље каже: Премудрост простима. Будимо пред светом ништа, да бисмо пред Богом били ишта. Истина је вечна и ко се држи истине, истина ће и да га чува у његовом животу, јер је Господ сам рекао: "Ја сам Пут и Истина и Живот". Исак Сирин каже у 10. веку: "Једва да се нађе нека племенита душа која искрено љуби Господа." Будимо искрени према Господу као према себи. Као што се и ми не можемо одрећи себе, тако се и Господ не може одрећи нас, јер смо ми Његова творевина. Молимо се Господу макар колико се људи нама моле да им чинимо добро, и чинимо добро другима колико желимо да они нама чине добро. Не везујмо се за земљу, него се везујмо за Небо. Земља остаје, а Небо вечно траје и за вечни живот који не пролази, свако треба духом да се преобрази. Старац Тадеј