Тајна Истине је не у стварима, не у идејама, не у символима, већ у Личности, и то Богочовечанској Личности Господа Христа: Ја сам Истина (Јн.14,б), Истина савршена, никад умањена, никад променљива, увек једна и иста у својој савршеној пуноћи, увек једна и иста јуче, данас и вавек (Јев.13,8). Све остале истине извиру из ње као зраци из сунца, стога су и оне бесмртне и вечне. Све догме сачињавају у ствари једну једину Истину: Богочовека Господа Христа. Све оне воде Њему, јер исходе из Њега; све оне одводе Њему као што сваки сунчев зрак одводи сунцу. Ава Јустин Ћелијски

Срећа је живети као што живим сада, са Л., само нас двоје, уживајући у сваком моменту – јутарњој кафи, два-три тиха сата на вече. Без „посебних“ разговора. Све је јасно и зато је добро. Када бисмо покушали да дефинишемо суштину те очигледне среће, обоје бисмо то учинили на другачији начин, можда бисмо се и посвађали око тога. Моје речи њој не би биле одговарајуће и обрнуто. Дошло би до неспоразума. И срећа би се помрачила. Када се човек приближи суштини ствари, речи су непотребне. У вечности, у Царству, биће потребно само „Свет, Свет, Свет“, само речи благодарности и славе, само молитва и светлост пуноће и радости. Зато једине дубоке и потребне речи нису оне о стварности (расправе), већ оне које су стварне саме по себи, и као такве су симбол, присутност и тајна саме стварности. Реч Божија, молитва, уметност – некада је теологија била баш та „реч Божија“, а не само речи о Богу, већ божанске речи, откривење. Шта је молитва? То је сећање на Бога, осећај Његовог присуства; радост због тог присуства. Увек, свуда, у свим стварима. О. Александар Шмеман

Један од Светих отаца цркве: "Оно што Бог не прими на себе, то не може бити исцијељено; само оно што Бог прими и у шта се Бог усели, и чему Бог подари свој свети квасац, то се исцјељује, то се спасава." Ријеч спасити је старословенска ријеч и управо значи исцијелити, зацијелити, оздравити. Спасење је уствари даривање спасења, даривање здравља људској природи, ослобођења људске природе од онога што унижава људску природу. Дакле, ослобођења од гријеха, од зла и од демонске силе која гријехом загосподарује. Она је господарила људском природом све дотле, докле сам Бог није примио људску природу на себе. Од тог тренутка па надаље, у вјеки вјеков, зло је изгубило свој жалац, своју снагу. Демонска сила више не господари људском природом, јер људска природа има у себи управо тај квасац, ту силу и снагу. Не просто људску него божанску снагу и божанску силу. Човјек је изнутра здрав, здраво биће, на темељима тог здравља неунуштивог, човјек може да гради своју судбину, човјек може поново да падне у гријех, да се отуђи, али то више није питање његове природе и поробљености његове природе гријехом и смрћу, као најстрашнијим плодом човјековог отуђења од Бога. То је последица људске злоупотребе, људске слободе. Човјек може сам да се опредијели за зло и за смрт. Као што отац каже дјетету: "Тамо је провалија, не иди на провалију!" Тако и Бог каже човјеку: "Слободан си, све ти је слободно, али ти није све на корист. Можеш да изабереш шта хоћеш, али пази шта бираш? Пред тобом су два пута: пут живота и пут смрти. Од тебе зависи који ћеш пут изабрати, којим ћеш путем кренути." Митрополит црногорско-приморски др Амфилохије

Када се душа свецело преда вољи Божијој, тада Сам Господ почиње њом да руководи, и душа се непосредно учи од Бога… Ипак, ретко се дешава, да Учитељ душе буде Сам Господ Својом благодаћу Духа Светог, и мало ко зна о томе. Само онај ко живи по вољи Божијој. Горди човек не жели да живи по вољи Божијој: он воли сам собом да управља; не схвата да човеку недостаје разум да би сам, без Бога, руководио собом. И ја, када сам живео у свету и када још нисам познао Господа и Његов Свети Дух, уздајући се у свој разум, нисам знао колико нас Господ воли; али када сам Духом Светим познао Господа нашег Исуса Христа, Сина Божијег, моја душа се предала Богу. Од тада, све тужно што ми се дешава, прихватам и говорим: „Господ ме гледа; чега се бојим?“ Раније нисам могао тако да живим. Преподобни Силуан Атонски

Литургија је то да се снабдемо, да се напунимо, дођемо, и све своје бриге простремо... Кажу, оставимо сада бриге, нема краја бригама. И да дочекамо Цара који долази и причешћујемо се, недостојни, достојни, ко то може да измери... Милости Божјој предајмо се. Не значи то немар! Не значи то оно што кажу Грци: „Две се гурају пред причешће и каже једна, не брини тетка Катарина, само да се причестим, средићу те!“ - Ал и то је народно, знате! Ми смо као деца када смо ишли на причешће, шесторо нас било, па се гурамо да се пре причестимо – Али то је била велика радост! Дакле, Црква је отворена, Дом Божји –То је Дом Божји! Да се сви радујемо! И да се радујемо животу као највећем дару. Замислите нисмо постојали и одједном Бог нас позвао у биће – Неопозиво нас позвао у биће! Дао нам нека упутства - И треба да имају упутства, али гледамо више у Њега у Његово Лице, и Њему се молимо, Њему се обраћамо... И с другима исто тако, као са браћом нашом...“ Епископ Атанасије Јевтић

Лице човека који се труди духовно показује његов духовни прогрес. Једном сам видео лице Епископа у Цркви које ми је привукло пажњу. Његово лице је осликавало радост и његов аскетски начин живота. Са друге стране, лице човека који се не труди духовно показује његову тамну страну. Али, поготово је тужно када људи који су добри не воде рачуна о духовном животу и због тога пропадају. Свети Варсануфије Оптински

Ако други човек не показује жељу за помирењем, ви са своје стране покажите мир и не судите строго. Не треба себе подметати под стреле и није ништа ружно употребити штит онда када вас други напада. Никада не треба улазити у препирке, а нарочито онда када непријатељ може да надговори онога који је у праву и када се непријатељ не плаши да ће бити прекинут, него се нада да у случају нужде, ако већ није у могућности да покаже да није у праву, свога супарника може победити грубошћу и подсмехом. Свети Филарет Московски

У задобијању врлине помаже да си у близини неког који има ту врлину. Дружећи се са неким који има благочестивост, и ти ћеш мало-помало моћи да задобијеш благочестивост. Исто се дешава и са другим врлинама јер миомир врлина других прелива се и на нас. Када посматрамо себе у врлини других и покушамо да их подражавамо, изграђујемо се. Али, и у слабостима других задобијамо корист јер њихове слабости нам помажу да сагледамо своје. Тако, нека ме дар другог подстиче да се борим да бих га подражавао, док његове слабости ме подстичу да размислим да можда и ја немам те исте слабости, и у ком степену их имам, да бих се борио и одсекао их. Старац Пајсије Светогорац

У почетку нашег покајања изгледа нам да не видимо ништа друго сем нашег унутрашњег пакла. Али, на чудан начин, Светлост коју још увек не видимо већ продире унутра као живо осећање присуства Бога. Ако ми снажно, обема рукама, будемо држали крај хаљине Господње, то ће се и чудо нашег раста у Богу стално појачавати, а нама ће почети да се открива дивни облик Исуса, и с Њим виђење нас, људи, како нас је Творац замислио пре саздања света. Да се услед реченог богатства дарова не би узвисило људско срце, промисао му даје да се стрмим путем успиње ка овом сазнању, путем који изнурује и ум и душу и тело. Архимандрит Софроније

О болести, горки, али здрави леку! Као што со спречава труљење меса и рибе, и не допушта црвима да се појаве у њима, тако и свака болест чува наш дух од духовног труљења и пропадања, и не допушта страстима, као црвима душе, да се зачну у нама. Свети Тихон Задонски