Мени се чини да непријатеља има мало, а много је оних који, због неспоразума, погрешно разумевају друге људе и њихове поступке, па због тога постају недобронамерни. У контакту са људима који су неспокојни, корисно је да се према њима понашамо што једноставније, што мирније и што спокојније, без било какве извештачене присности, али и без намерне хладноће. Овакво понашање неће наудити ни онима који су спокојни. Када се уздамо у Бога, можемо да поднесемо недаће и да сачувамо свој мир, па макар и не сусретали мир код оних људи који нас окружују. Јер, речено је: бејах миран са оним који мрзи мир. Нека да Бог да и они заволе мир. Гњевом се само може пробудути и увећати раздраженост другога човека. Само се стрпљењем и миром човек може одобровољити. Духовни закон каже да треба помоћи ближњем и при томе не вређати и не повређивати другога. Добро је говорити истину када обавеза, или љубав према ближњем то захтевају од вас. Али, то треба чинити тако да не осуђујемо ближњег, да се не поносимо и не уздижемо као неко ко можда боље од других познаје истину. Свети Филарет Московски

Људска реч може бити оштра као мач и тада она рањава и убија, а може бити блага као јелеј и тада је она попут мелема који исцељује. Не судите, да вам се не суди, па и ако вам се чини да има разлога за осуду, зато што онај ко је близак Господу може да стоји или да пада. Још је горе ако судите као злонамерни судија. Мислите да људи причају бесмислице, а они казују о ономе шта је души на корист и о томе како да се чини добро. Када осуђујемо своје ближње, ми сами себи наносимо велику рану. Овога се треба чувати и искупљивати се тако што ћемо осуђивати и корити себе и молити се да Бог буде милостив и онима које смо ми осудили, и нама који смо их осудили. Свети Филарет московски

Добра жена је пре свега она која ствара дом у који муж жели да се врати. Важно је да у свему томе буде испољавање хришћанске љубави, да жена хоће да учини дом таквим да обрадује душу мужа и да се она радује његовој радости. Протојереј Максим Козлов

Господ нам је заповедио: Волите непријатеље своје (Мт.5,44). Али како ћемо их волети када чине зло? Или како волети оне који гоне Цркву? Када је Господ ишао у Јерусалим и када Га Самарјани нису хтели примити, Јован Богослов и Јаков хтели су да низведу огањ с неба и да све Самарјане погуби; али Господ им је милостиво рекао: Нисам дошао да погубим већ да спасем (Лк.9,54-56). Тако смо и ми дужни да увек само једно желимо: да се сви људи спасу. Душа жали непријатеље и моли се за њих јер су се удаљили од истине и иду у пропаст. Ето, то је љубав према непријатељима. Када је Јуда решио да преда Господа, Господ га је милостиво уразумљивао. Тако смо и ми дужни да поступамо са онима који су залутали и тада ћемо се спасти милосрђем Божијим. Старац Силуан Атонски

Једног поподнева, кад се враћао из Халкиде, пролазио је поред cркве Преподобног Јована. Побожно је ушао, запалио велику свећу и продужио ка главном храму, који се налази са леве стране. Крипти се приближио са страхопоштовањем и радошћу и затим клекнуо испред ње. Ту се неко време молио. Неки људи, који су такође дошли у светилиште, почели су да негодују због његовог оклевања. Старац је устао, целивао свете мошти и прешао у други део светилишта како не би сметао осталима. Стајао је тамо и с радошћу посматрао лобању преподобног. Међутим, приметио је да се свете мошти покрећу и да мењају свој положај, зависно од особе која им се поклања. Отац Јаков се зачудио, усредсредио пажњу и приметио да се то уистину догађа. Тада се одважио да запита преподобног: "Преподобни мој, зашто некима допушташ да те додирну уснама, некима пружаш своју руку, некима окрећеш главу да би је гледали, некима се осмехујеш а од неких одвраћаш главу?" Истог часа добио је одговор: "Знај, Јакове, да нису сви овде дошли да би ми изразили своје поштовање. Неки су дошли због истинске побожности, неки су дошли држећи руке на леђима а неки су овде из пуке радозналости." Отац Јаков удостојио се оваквог дара још неколико пута. Другим речима, виђао је да свете мошти заузимају или положај добродошлице или положај одбијања, што је зависило од унутрашњег стања особе која им је приступала. Старац Јаков (Цаликис)

Господ је осудио смокву на бесплодност због тога, што је на поглед била само покривена лишћем, што је требало да на њој буде и плодова, којих, међутим, није било (Матеј 21:19). У примени на хришћански живот, лишће означава само спољашња дела побожности и спољашње подвиге, а плодови – унутрашње подвиге. По закону је тако: спољашња дела морају да исходе из унутрашњих стања. Али по снисхођењу према немоћима, по крајњој мери, склоности морају да се развијају заједно са делима. Ако има дела, а склоности нема и у корену, од тога ће произаћи лажљивост живота, која се састоји у томе, да би се рекло, али не постоји. У почетку, може бити, и нема тог несрећног настројења у мисли, а затим се оно неприметно појављује и собом одређује поредак живота. Код оног, ко обраћа више пажње на спољашње и пријања му, слаби пажња на срце, умиру духовна осећања и улази хладноћа. На том нивоу замире духовни живот, остаје видљивост побожности – без њене силе. Спољашње понашање је исправно, а унутра – све је супротно. Последица тога је духовна бесплодност: дела се чине, али сва она су – мртва. Свети Теофан Затворник

Људи су променљиви као ветар. Данас су за тебе, сутра су против тебе. Ко може ветар да заустави, и ко може свету угодити? Ако сваком гледаш да учиниш на вољу, сигурно ћеш себи учинити невољу. Јеванђеље каже: Премудрост простима. Будимо пред светом ништа, да бисмо пред Богом били ишта. Истина је вечна и ко се држи истине, истина ће и да га чува у његовом животу, јер је Господ сам рекао: "Ја сам Пут и Истина и Живот". Исак Сирин каже у 10. веку: "Једва да се нађе нека племенита душа која искрено љуби Господа." Будимо искрени према Господу као према себи. Као што се и ми не можемо одрећи себе, тако се и Господ не може одрећи нас, јер смо ми Његова творевина. Молимо се Господу макар колико се људи нама моле да им чинимо добро, и чинимо добро другима колико желимо да они нама чине добро. Не везујмо се за земљу, него се везујмо за Небо. Земља остаје, а Небо вечно траје и за вечни живот који не пролази, свако треба духом да се преобрази. Старац Тадеј Витовнички

Само смирење може донети мир нашој души. Душа која није смирена и коју стално витлају таласи страсти, мрачна је и мутна као хаос. Дајте јој да нађе снагу у смирењу и тек тада ће се у њој појавити истинска светлост. Тек тада ће у њој настати складан свет исправних мисли и исправних осећања. Гордо мудровање и закључци, настали из земаљске природе, загушују душу као магла, пропуштајући у њу само привид слабе и нејаке светлости. Учините да магла падне у долину смирености, и тада ћете над собом угледати чисто и високо небо. Душа себе саму загушује комешањем и хуком надмених, увек немирних помисли и страсних жеља. Дајте јој да се утиша у смирењу и тек тада ће моћи да осушне и чује склад природе, који савремени човек још увек није потпуно уништио. Моћи ће да у њој чује сазвучја који су достојни премудрости Божије као што се у тишини ноћи могу чути далеки звуци. Свети Филарет московски

Човек може пратити свој напредак преко својих помисли. Ако кроз тебе непрестано пролазе нечисте помисли а ти их одбијаш и оне опет наилазе, онда знај да си зашао у сферу покајања и борбе. Ако понекад наилазе нечисте помисли и ти их одбацујеш, и ако понекад наилазе добре помисли, а и једне и друге обележиш бројевима од нуле до десет где су нечисте нула а добре десет, можеш на основу нумерисања доћи до оцене. Примера ради, кад видиш да су се лоше помисли смањиле а да су се добре умножиле знај да су нуле донекле ишчезле а повећале се десетке, што ће рећи да се твој просек побољшао. А кад лоше помисли престану да уопште наилазе и долазе само добре, знај да се догодило очишћење, да се твоје срце очистило и од пећине постало Витлејемска пећина. Срарац Пајсије Светогорац

Човек не може стићи наједанпут до врлине љубави; он мора да израста док дође до те највеће врлине. Кад дођемо до ње, онда престаје све, онда више за праведника закона нема, он је надишао сваки закон, он чини више него што сваки закон може да учини. Дотле, морамо бити макар трпељиви у односу према другим људима, схватити и поштовати њега као другу личност и његово мишљење, уколико оно није на штету општу. Ту је држава да брани друштво од тих злочинаца којих је увек било и има. Патријарх српски Павле