Зар мир убија? Да, мир безбожан убија. Зар срећа може погубити? Да, срећа мимо Бога и насупрот закона Божјег може погубити. Луди су они који траже такав мир, и безумни они који трче за таквом срећом. Јер у ствари не траже мир, него мач, и не трче за срећом, него за пропашћу. Шта је то мир лудих? И шта је то срећа безумних? Мир лудих је мир телесни, а срећа безумних је пировање телесно. Такав мир је хтео цар Ирод, па су га црви изели; и такву срећу хтела је Језавеља, па су је пси изели. Како би назвали онога човека који, решен да зида кућу, смишља, како ће најпре кров да намести у ваздуху, а после да зида зидове и поставља темеље куће? Лудим и безумним. Такви су и сви они. који покушавају, да створе спољашни мир у свету без мира унутрашњег, и да створе спољашњу срећу људи без среће унутрашње. Хришћанска вера једина све што зида, зида с темеља, а темељ је Христос, тврда и неразорива стена. Тако и мир и срећу људи хришћанска вера заснива на Христу. На Христу Господу заснива се унутрашњи, благи и радосни мир, а на овоме миру заснива се спољашњи мир. Исто тако права и трајна срећа. Још боље је рећи, да је прави мир и права срећа као добро озидана кућа, а спољашњи мир и срећа јесу као спољашњи украси на кући. Пропадну ли украси, кућа ће ипак да стоји; но разори ли се кућа, зар ће украси висити у ваздуху? О браћо моја, хришћанска наука је једина разумна наука о миру и срећи. Све друго је лудост и безумље. Јер како би могле слуге зидати дворац на имању свога господара без одобрења господаревог и без његове помоћи? О Господе, изворе вечни правог мира и праве среће, спаси нас од мира лудих и среће безумних. Теби слава и хвала вавек. Амин. Владика Николај

Прво они, који чувају сав спољашњи поредак благочестивог живота, али немају довољно крепке воље, да би и унутрашње расположење своје хранили у складу са истинском побожношћу. Они вољно иду у храм и вољно стоје тамо, али не прилажу напоре, да би и умом стајали неодступно пред Богом. Они побожно падају пред Њега, и не много се помоливши, отпуштају узице ума и он лети, обилазећи цео свет. И испада, да су по спољашњем они у храму, а по унутрашњем стању – њих тамо нема. Остаје само обличје побожности, а силе њене нема. Други, који, ступивши у област вере, само и делају, само постављају питања – шта је то? Зашто тако? – то су људи, који страдају од празне љубопитљивости. За истином они не теже, већ само да би питали и питали. И налазећи решење питања, они се не задржавају дуго на њима, већ брзо осећају потребу да нађу друго решење. И тако иде дан и ноћ, питајући се и питајући, и никада се у потпуности не задовољавајући одговором. Други јуре за задовољствима, а они за задовољавањем љубопитљивости своје. Свети Теофан Затворник

Дар опраштања је већи од дара исправљања кажњавањем. Немој због свега да стављаш примедбе - понешто и трпи, прећутавши, и гледај на то кроз прсте: Љубав све покрива и све трпи". Са свих страна смо окружени саблазнима, али може се живети међу грешним људима, а сам не грешити. Треба увек и свуда подржавати пламен душе, и онда ће бити лако издржати све увреде. Када имамо Христа у срцу, онда смо свиме задовољни: и неудобност је за нас као најбољи комфор, и глад је као ситост, и жалост - као радост! Душа људска је слободна сила, јер може да постане или добра или лоша у зависности од тога какво јој ти даш усмерење. Старац Сава псково-пчерски

Прво и најнужније дело за сваког хришћанина јесте стицање вечног спасења. У време нашег земног странствовања потребни су нам одећа, јело, пиће, обитавалиште, и друге сличне потребе; али спасење је нужније од свега: оно је толико неопходно, да је све привремено у поређењу са спасењем – ништа. Све има онај, ко је стекао спасење; ништа нема онај који није стекао спасење, иако би му сав свет припадао. (Мт. 16:26). "Јер каква је корист човеку ако сав свет задобије а души својој науди" ? (Мт. 16:26). Спасење јесте једино на потребу! Спасење јесте онај добри део, који се неће одузети од душе, која га је стекла (Лк. 10:42). Све материјално, што год имали, што год задобили у време нашег земног живота, све ћемо оставити у дан наше смрти: оставићемо у дан смрти, оставићемо заувек рођаке, другове, богатство, почасти, оставимо само тело наше. Вечно спасење или вечна пропаст, једино они, биће наше наслеђе, кренуће са нама у вечност, тамо ће задобити пуно развиће, дајући нам или бесконачно блаженство или бесконачну несрећу. Најглавније дело, најглавнија брига за сваког хришћанина треба да буде дело спасења, брига о задобијању спасења. Онај који се брине о спасењу из таквог срдачног расположења спасиће се: зато што ће му Свемогући Бог благодаћу Својом помоћи да се спаси. Свети Тихон Задонски

Празнословље је говорити залуд, односно о ономе што је непотребно и празно. Празнослов је човек запуштен, необразован, нискога карактера, бави се малим и тричавим, а речи су му немудре. Он говори недолично и сувишно, препричава старе приче и у свом силном брбљању не штеди свог ближњег. Нема ни мере ни ограде у његовим речима, нити доследности у његовом зборењу. Он је брбљив и говори непромишљено, неповезано и бесмислено. Језик му трчи испред разума, те ниже речи без логичког следа. Он се лакше оклизне на језику, него на клиском тлу. Празнослов себи самом многе жалости причини. Свети Нектарије Егински

Људи су променљиви као ветар. Данас су за тебе, сутра су против тебе. Ко може ветар да заустави, и ко може свету угодити? Ако сваком гледаш да учиниш на вољу, сигурно ћеш себи учинити невољу. Јеванђеље каже: Премудрост простима. Будимо пред светом ништа, да бисмо пред Богом били ишта. Истина је вечна и ко се држи истине, истина ће и да га чува у његовом животу, јер је Господ сам рекао: "Ја сам Пут и Истина и Живот". Исак Сирин каже у 10. веку: "Једва да се нађе нека племенита душа која искрено љуби Господа." Будимо искрени према Господу као према себи. Као што се и ми не можемо одрећи себе, тако се и Господ не може одрећи нас, јер смо ми Његова творевина. Молимо се Господу макар колико се људи нама моле да им чинимо добро, и чинимо добро другима колико желимо да они нама чине добро. Не везујмо се за земљу, него се везујмо за Небо. Земља остаје, а Небо вечно траје и за вечни живот који не пролази, свако треба духом да се преобрази. Старац Тадеј Витовнички

Лакше је о Богу мислити него Му се молити. Исусову молитву говоримо просећи, као што је просјаку својствено да проси, као да ишчезавамо. Као кад слепац тражи милост, тако и ми свесни својих грехова. Моћ навике је велика ствар. А кад се молимо за друге постоји опасност да се препустимо размишљању или маштању о некој особи. То је излажење из себе и није добро. За ближње је довољно помолити се: "Господе помилуј слугу Твога......и дај му оно што је за њега корисно. схиархимандрит Пајсије Хиландарац

Ево како ћеш знати да ли си жртва неправде, других људи, зависти, околности или било чега.. Ако си права жртва имаћеш радост, велику и непомутиву радост и мир у себи. Ако се гушиш у "непрaвди" коју ти људи и живот наносе, упамти добро, ти јеси жртва- али жртва свога карактера, своје сујете, самољубља и саможивости. Права жртва се не осећа као жртва, не осећа да је она та која трпи неправду. Жртва свога карактера и егоизма осећа увек бол, њу увек нешто повређује. Повредљивост је параметар великог "ега". Престанимо да себе заробљавамо самообманом да ми страдамо на правди Бога ! Умишљене жртве никад неће имати радост живота!" Геврасије Агиорит

Злобу другог човека треба да осећамо као болест која њега мучи, од које он пати и од које не може да се избави. Стога гледајмо на своју браћу са саосећањем и понашајмо се према њима учтиво и благородно, изговарајући у себи са простотом срца молитву: "Господе Исусе Христе, помилуј ме", како би божанска благодат ојачала нашу душу да не бисмо никог осуђивали. У нашим очима сви треба да буду свети. Сви ми носимо у себи истог старог човека. Ближњи, ма какав да је, јесте тело од нашега тела, јесте наш брат, а ми никоме нисмо ништа дужни осим да љубимо једни друге, по апостолу Павлу. Старац Порфирије

Какве су то празне речи? То су речи које изговарамо,како се каже из досаде, празне речи, без икаквог унутрашњег достојанства и смисла, речи које ништа не значе и које су бесциљне, које нису изазване неком потребом, које немају никакву корисну вредност. Читав наш живот пролази у празнословљу и говорењу глупости, и у личном породичном животу и на јавним местима, свуда где год се налазимо. Једва да ће се у нашим разговорима и беседама срести разумна корисна по душу спасоносна реч. Како је то страшно". Схиигуман Сава