Црква свесно прима на себе сав терет гнева као што је Христос узео на себе грехе света...
Када бисмо свет напустили чак и као господари над целом земљом, ипак не бисмо учинили ништа што би било равно вредности Царства небеског…
Хришћанин је песник... Песничка срца пригрле љубав, ставе је у срце, осећају је дубоко...
Ко љуби себе, не може да љуби Бога, а ко не љуби себе из љубави према Богу, тај љуби Бога.
Христос се јавио као најреволуционарнији бунтовник против духа Свога времена; Он је центар живота пренео из времена у Вечност, из човека у Богочовека. Но и после двадесет векова Он се јавља као најречитији протест против духа нашег времена, против „кнеза овога света“.
Са људима различитих вероисповести, требало би да слободно и смело изражавамо убеђеност у исправност православне вере
Зашто мало разумевања показујемо у односима са ближњима, па сопственим поступцима чешће ширимо неверје него ли веру.
Горка је зима али је рај сладак. Блажен је човек који претрпи искушење, јер кад буде опробан примиће венац живота...
Говоримо истину тако да не осуђујемо ближњег, да се не поносимо и не уздижемо изнад других...
Јесу ли те људи увредили? Не тугуј, него се сети Христа! Он је трпео више увреда. Није јунак, који може да учини зло, него, који га може да отрпи. Ко опрости већи је од онога, који се наљути. Само онда, кад се будеш навикао да трпиш и опрашташ људима, само онда моћи ћеш да се молиш Богу, да и Он теби опрости. (Свети владика Николај)
Ко искрено и из свег срца тражи спасење, тог ће Бог довести истинском учитељу. Не брините сувише, свој свога увек пронађе. (Преп. Лав)
Кажи муке твоје страшне Господу и вером износи муке пред лице Његово - ето безброј Васкрсења.
Причамо, причамо и само причамо… И само да бисмо причали а и не слутимо да: “За сваку празну ријеч коју рекну људи даће одговор у дан Суда” (Мт. 12, 36)…
Када вас неко увреди, ви га, макар приморавали себе, волите и Господ ће видети ваш труд и помоћи ће вам
Истинска нада иште само Царство Божије, а уверена је да ће јој и све земаљско, што јој је потребно у овом пролазном животу, бити даровано…
Бог не допушта души, трпељивој и која сву наду полаже на Њега, да буде искушавана толико да падне у очајање…
Ни један пророк није признат у своме селу, вели Господ, па тако ни побожан човек чак у својој породици...
Тело је, заједно са душом, позвано да се освећује и да слави Бога и човеков задатак је да нађе склад између њих двоје…
Нека душа само храбро трпи све, чврсто верујући и очекујући од Бога помоћ…