Данас Црква слави светог Пророка Илију, најнеобичнијег човека који је живео на овој земљи Божијој, најнеобичнијег човека у роду људском. Толико необичног, и толико изузетног, да га је Господ са телом узнео на Небо (2. Цap. 2,11)
Сви смо у цркви са осмехом и побожним изгледом... Али то често личи на излог! На претварање! Лажни осмеси, а изнутра кључа казан. Чим уђемо у кућу, осмех нестаје, креће наша борба да "спасемо" децу, мужа. Kреће гунђање, покушаји контроле. Само наша промена може утицати на ближње - када постанемо они који носе љубав и радост, а другима остављају слободу и простор.
Данас прослављамо два најбогатија сиромаха. Нису имали ни торбе ни штапа у овоме свету, све су оставили ради Господа Христа. Али, каква богатства деле свим људима свих времена! Иако просјаци и сиромаси, они обогаћују свет непропадљивим богатством. Гле, место смрти они дају људима бесмртност, место пролазног живота обогаћују свет вечним животом, место пролазних земаљских царстава обогаћују свет небеским вечним Царством Божијим. Они, пуки сиромаси…
Данас Црква Христова слави спомен на рођење највећег између рођених од жена, Светог Пророка, Претече и Крститеља Господњег Јована. Човека у чијој је личности Господ сабрао и Пророка и Анђела и Монаха и Апостола, човека послатог у свет као Претходника и обзнањивача доласка Сина Божијег, Господа Исуса Христа.
Ако си прави Србин, ако светосавско срце бије у теби, ти си сав уз Господа Христа, уз Светог Кнеза Лазара, ти сав на Косову гинеш за Крст Часни и слободу златну. И данас гину безбројни Срби, многи гину без Васкрсења, многи гину да вечно умру. Али има и оних који полажу животе за Христа и Србију. Обично се ти не виде, не чују, а срце њихово - то је веза са небом, изнад свих грехова, изнад свих смрти. Њихова срца су као олтар на коме они стално приносе себе на жртву Господу Христу, служећи Њему и роду своме. Због њих стоји и постоји земља наша.
Данас се завршава Васкрс, данас се завршава подвиг спасења, данас се завршава сав пут оваплоћеног Бога од рођења на земљи, од Божића, па све до завршетка спасења рода људског. Данас је Спасовдан. Данас, овај дивни Празник открива нам сву тајну Господа и Богочовека Христа. Зашто је Он узео на себе тело, плот, зашто се оваплотио, зашто је постао човек?
Чудна је вера многих од нас. Привлачи нас оно видљиво па, неретко, приступамо моштима Светих, али не и Христу Спаситељу. Тражимо молитве после Литургије, а на Литургији, где је Бог пред нама, ћутимо и срцем и умом. Не жалимо ни време ни новац да одемо у далеке крајеве и светиње, а тешко нам је у нашу парохијску цркву, ту надомак дома, на свету Литургију… Ако Бог икад слуша и ако и једну молитву чује, то су молитве које се приносе на Литургији!
Отац Рафаило (Бољевић): Уколико вјерујете - приступајте Светом Причешћу! И радујте се! Ако не вјерујете - покајте се, неки неисповјеђен гријех и даље живи у вама. И Дух Свети не дјелује и очи не отвара, те не видимо и не вјерујемо. И као дар покајнику, даће се да прогледа. Да оживи, да васкрсне, да види Васкрслога Христа. Јер, онај који је видио Васкрслога Христа у Цркви у Тајни Причешћа, он је сам васкрсао. Тај више не може да умре!
Христос воскресе! Ваистину воскресе! Ето, у четири речи сва судбина свих људи свих времена! У четири речи сва историја рода људскога! У четири речи твоја историја и моја. У четири речи највећа револуција у свима човечанским световима, највећа прекретница, највећа скретница. Када је воз људског живота, који је јурио шинама смрти, скренуо одједанпут ка бесмртности, све се изменило. Преврат невиђен! Шта се десило то са родом људским?
Што се бринеш, човече? Безброј смрти напало на тебе? Ту је Господ, Једини Победитељ смрти и греха. Што се бојиш смрти? Напали те ђаволи са свих страна? Што се бојиш ђавола? Господ је ту поред тебе! Не брини ни за шта. Само му казуј муке своје у молитвама својим.
Каква је то Блага Вест сишла на земљу? Шта се то збило у нашем горком животу људском. Зар је могућа Блага вест у свету у коме постоји смрт? Зар је могућа права радост у свету где се све претвара у грч страха, пред страшном немани која се зове смрт?
Данас празнујемо зимски Крстовдан. Крст је знамење наше вере, симбол страдања, љубави и жртве Распетог Спаситеља нашег. Крст је симбол победе. Силом Крста мученици хришћански побеђивали су искушења и страдања. На свим нашим храмовима сијају се крстови непобедиве Цркве Христове. Крст обележава гробове хришћана, који су умрли са вером и надом у живот вечни. Крстом изражавамо своју веру у Бога и наду у помоћ Божију.
На данашњи дан мученички је умро свети Стефан. Умро је за Христово име и нашу лепу веру и то у вароши Јерусалиму, где је Спаситељ живео, проповедао и толика чудеса чинио. Не чудимо се томе, јер и божији Апостол Павле каже: Сви који хоће побожно да живе у Христу Исусу биће гоњени. Ако се сетимо историјских догађаја још од створења света, ми ћемо наћи да многи потврђују истинитост Апостолових речи.
Свети Првомученик Стефан, који се смрти радовао више него ли ми некој радости, нека нас он води и руководи идењем за Богочовеком Христом, Који је постао Богочовек ради нас људи, да и ми победимо све што је смртно, победимо у себи сваки грех, сваку духовну смрт, победимо у себи сваког нечистог духа и узживимо још на земљи Еванђељем Господа Христа, божанским животом који се продужава у ономе свету, еда бисмо и ми заједно са Првомучеником Светим Стефаном, Апостолом и Архиђаконом, славили Господа Христа кроза сву вечност, кроза све вечности на ономе свету, поздрављајући на небу један другога као што се поздрављају сада људи на земљи: „Христос се роди! Ваистину се роди“!
Улазак Бога у људско тело догађај је без изузетка у свеколикој историји. Но, колико год био очигледан, овај догађај није доступан свачијем уму, већ само уму у који, из срца испуњеног љубављу према Богу и људима, долази Светлост богопознања. А када се осунча ум, онда је човек у стању да схвати да је Бог у наш живот ушао као Човек да би нас подигао из наше палости до Свог божанства.
Родило се на хиљаде и хиљаде, владара, философа, научника, обичних људи. И већина њих је потпуно заборављена. Само их има у књигама. Али нико није толико вољен, поштован као Исус Христос. И ниједан живот није описиван као Његов. Ниједна књига није толико потребна данашњем човеку као Његово Јеванђеље.
Заиста, ето већ једну хиљаду и шесто година Свети Николај пише Еванђеље Христово, пише га чудесима, пише га делима, пише га молитвама, пише га помоћима коју указује роду људскоме. И Свети Николај Чудотворац и с правом је назван Чудотворац. Гле, то је постало његово презиме, када кажеш Свети Николај, ти увек кажеш Чудотворац. То је тако нешто природно за њега, тако природно да он излива из себе силу Христову која исцељује људе, која дели Милост Божију свима и свакоме.
О. Рафаило (Бољевић): Овај Божићни пост, браћо и сестре, није дат да ишчитавамо колико у намирницама има млијека у праху, него да се полако и организовано приближавамо Тајни над тајнама која нам је откривена: да Син Божији постаде постаде један од нас, Син Човечији, са конкретним циљем: да нам преда, Својом благодаћу, вјечни живот. Да нас, кроз Цркву, сједини са Собом и да се обожимо.
Човек живи као изгубљени новчић, у некој тами. А Христос га за то време тражи, пали светиљку и мете собу. Да ли ће Му човек дозволити да га пронађе? То није тешко. Подједнако лако као што отварамо врата можемо да се отворимо за Господа, и да поново откријемо духовни свет, тако да ћемо у срцу осећати присуство Бога и светаца и сетићемо се зашто живимо.
Земаљска љубав гори и сагори. Небесна љубав гори и не сагорева. Земаљска љубав, као и све земаљско, само је сан и гатка љубави. Колико идоли личе на Бога, толико земаљска љубав личи на Љубав. Колико дим личи на пламен, толико ваша љубав личи на божанску љубав.