Господ наш Исус Христос је не једном, на чудесан начин, васкрсавао мртве: сина наинске удовице, Јаирову кћер, Лазара, који се већ четири дана налазио у гробу. Безбожни људи се подсмевају нашој вери у васкрсење мртвих и сматрају је басном. Али је заиста чудно и несхватљиво како они наивно верују да се мртви могу васкрсавати уз помоћ науке.
,,Шта значи то да останемо у Љубави Христовој?", причао је старац ,,то значи да останемо у заповестима Његовим, да љубимо једни друге, живот, да останемо поштени, вредни, марљиви, благодарни, увек брзи на добро, спори на зло, е то је то! Господ је Љубав и дародавац живота, то очекује од нас и све би добили, о маловерни и незахвални".
Како је могуће да је човек који је, по мишљењу свих око себе, био љубазан и васпитан, изненада почини кривично дело? Како се народи исте вере и крвног сродства могу међусобно борити? Зашто настају јереси и расколи? Како се догодило да је народ који је на уласку Господњем у Јерусалим повикао: „Осана Сину Давидовом!“ - за неколико дана викао: "Распни, распни Га!"
Наука је постојала и пре Дарвина, па зато одбацивањем његове теорије еволуције врста Црква не показује своје противљење науци. Тврдње да она то чини су тенденциозно искључиве и злонамерне. Ако одбацимо неки лош лек, не значи да смо против медицине. Својим претпоставкама Дарвинизам је апсолутно дао легитимитет свим каснијим античовечним философијама у свету од комунизма до расизма и фашизма. Својим учењем о ,,природној селекцији", дарвинизам је учинио да принцип права јачега буде уведен и у људско друштво.
Ми хришћани не треба да правимо избор између утопије и бекства од света. Какав год да је онај свет, Царство небеско, Рај (а ми не знамо ништа о њему), тај свет се пре свега открива већ овде и сада. Ако то не схватимо данас, нећемо схватити то никада. Ако нисмо у стању да откријемо Царство Божије на земљи, нећемо бити у стању да га откријемо ни на једном другом месту. И схватићете да између тог "тамо" и овог "овде" нема никакве разлике.
Што је људима немогуће, Богу је могуће (уп. Мт. 19, 26), а биће могуће и нама ако своју вољу покоримо вољи Божијој! То нам између многих светитеља управо и доказује светитељ кога данас прослављамо - Свети Пророк Илија, који се толико усавршио у небризи за сутра, да га је Бог удостојио да му се и природа повинује и служи преко гаврана, који му је сваки дан доносио храну.
Све своје биће, тело и душу и све њене силе, као и дарове од Бога нам дате, можемо усмерити или ка греху или ка врлини. Можемо или робовати страстима усмеривши све своје силе ка њиховом задовољењу, али и ка творењу добра; ка поштовању и вршењу заповести Божијих усмеравајући своје силе ка Богу и ближњем.
Хомосексуалност свакако спада у једну од кључних тема данашњице. У току је хомосекусализација цивилизације па самим тим и хомофобија насупрот њој. С једне стране хомосексуална култура се натура, с друге стране у овој настраности живе конкретни људи. О њима и њиховој борби мало ко размишља. А она није безначајна. То потврђују и искуства свештеника који им у тој борби помажу.
Наш ближњи је мера, али и степеник наше љубави и вере. Будимо искрени према себи самима и признајмо докле се простире наша љубав. Но, то сами морамо да решимо, јер нам је Господ дао слободу и право да бирамо. У данашњем свету људи су омрзли људе а расправљају о хуманости и демократији. Нема ту истине, та мудрост је таштина и опредељење за пропаст. Јер, без љубави према ближњем не можемо учинити ништа.
Никада до сада, правно гледајући, брак није било лакше и брже развести. Створена је чак и матрица која се односи на разлог развода. Једноставно: неслагање нарави и – готово! Људи, међутим, и не слуте какве последице носи собом развод са „неподношљивом лакоћом“, како на духовном и личном, тако и на социјалном плану.
Историју људског рода многи су склони да виде као једну ретроспективу ратова и сукоба међу људима од постанка човека до данашњег дана. А све је почело првим убиством: Кајин одузима живот свом рођеном брату. Од тог тренутка свако убиство је – братоубиство.
Депресија је, кажу, болест модерног човека стешњеног између великих жеља и вештачки створених потреба и немогућности њиховог задовољавања. Депресија је стање безутешности. Она је, уствари, проблем утехе душе. Решење је да се људи врате Утешитељу, и да их Он утеши утехом каквом само Он, уме да теши, и тада неће бити депресије. Уосталом, не називамо ли Духа Светога Утешитељем?
Када човек дође до тачке када су сви хоризонтални путеви затворени за њега, тада се пред њим отвара пут који води на горе. Ако је притиснута са свих страна, вода расте; тако исто и душа: када је притиснута, заробљена, утамничена болом, уздиже се ка небу.
Коме Пресвета Богородица милостиво подари Свој благослов, ако је грешан, оправдаће се; ако је немоћан, оснажиће се: ако је губав, очистиће се: ако је пао, устаће а ко је жалостан, обрадоваће се. Благо свакоме ко прими благослов од Свете Богомајке.
За све постоји решење. А које? Не знам које, јер је оно за свакога другачије. Оно није онакво, како га ти себи представљаш, него онакво како га Бог теби шаље. Приметио сам да се појављује некакво решење онда када човек доспе до самог краја пропасти или кад дотакне дно. Немогуће је да те Бог остави без помоћи, чак и у последњем тренутку.
Послушање које се описује у монашкој пракси се, наравно, изражава поступцима, али циљ послушања јесте да научимо да другог човека ослушкујемо тако да будемо у стању да превазиђемо, прерастемо саме себе и да се присајединимо његовом искуству, да научимо да се одрекнемо себе, како бисмо могли да прихватимо искуство другога и да, посредством тога, научимо да слушамо Бога.
Разним људима је потребна различита количина хране за одржавање физичке снаге – то зависи од узраста, телесне конституције, здравственог стања, од тежине рада који човек обавља. У самој храни нема никаквог греха, јер је то дар Божји. Грех се састоји у односу према њој као према жељеном циљу, клањању пред њом, и сладострасном доживљавању осећаја укуса, разговора на ову тему, у тежњи да се што више новца потроши на нове и раскошне ђаконије.
Смрт је тренутак последњег најозбиљнијег испитивања: с чим човек који умире одлази у други свет: са страхом или с радошћу, с роптањем или са захвалношћу, с молитвом или проклињући? Смирење пред вољом Божијом, благодарење за све – и за болест, и за смрт која се ближи – заједно с покајањем, могу да спасу и онога ко није живео најисправније. А роптање против Бога и проклињање сопствене судбине сами по себи могу да погубе душу...
Основа грађанске и друштвене слободе налази се у вери хришћанској, у високом предодређењу човека да постане син Божији и бесмртна твар преображена у Богу. Вера хришћанска, која осветљава разлику између привременог и вечног, уједно представља и корен храбрости која је хришћане држала усправно и пред суровостима и смртним опасностима.
Свет у коме живимо данас гори од ватре мржње, бола и патње. Чини нам се да Бог не примећује шта се дешава на Земљи. Али, када бисмо довољно вере, схватили бисмо да нам је Бог сада близу као никада раније. Зато, не заборавимо Христов прекор апостолима за време буре на мору: "Зашто сте страшљиви, маловерни?"