Господ је рекао: “За сваку празну реч коју рекну људи ће дати одговор” (Мт 12, 36), то јест за сваку сувишну и празну реч, а колико тек је злих и лажљивих речи! Зато ће као тужилац човеков на Страшном суду постати његове сопствене речи. Зато мудар човек размишља о речима, а причалица их сипа као песак из вреће...
„Енглески за две недеље,“ „Чишћење целог организма за десет дана,“ „Тајне свих древних цивилизација у два тома.“ Ово су рекламе које показују духовно стање савременог човека. Сви хоће све и сад. Али, општа јагма за успехом и коришћу ''на брзину'' доноси прегорке плодове. Ако брзина у свакодневном животу доноси понекад и трагичне последице, замислимо какве су тек оне у духовном животу?!
Заповести су својеврстан пробни камен уз помоћ којег човек може да одреди ко му сугерише ову или ону мисао: благодат, сопствене страсти или демон. Заповести су филтер уз помоћ којег се чисти непрекидна бујица наших помисли; пећ у чијем пламену се метал одваја од шљаке - од прљавштине страсти.
У свету влада права помама критизерства на рачун Хришћанства и његових вредности које су, суштински гледано, заокружиле цивилизацијски идентитет човечанства дајући му етичке димензије које оно никада не би имало без Христа. Све данашње флоскуле које се односе на питања права и слобода људи само је демонска рика празнине која прети да пороби човека и претвори га у бесловесну гомилу жеља и потрошње.
Два греха, гледајући споља, супротни један другоме - засмејавање и псовање - имају много заједничког. Свети Јован Златоуст, говорећи о погубности ових грехова које оскрвњавају душу човека, упоређује језик лакрдијаша и псовача када почињу да се боре, са руком намазаном ђубретом, којом човек хоће да додирне хитон Господњи.
Када чујемо реч подвиг, већина нас у мислима види слику необичних дела несвакидашњих личности, које красе изузетне одлике. Међутим, ми смо обични људи и неки велики подвизи нису за нас. Пред нама је само подвиг свакодневног живота: казати нешто у правом тренутку, потом у право време нешто прећутати, нешто не приметити у прави час, или пак приметити. Свако је у могућности то да постигне, а то је управо оно што се захтева од једног хришћанина.
Они који су дубоко уронули у дух покајања, њима су страдања нормална ствар, и не доживљавају их као нешто негативно, већ их са дубоком захвалношћу Богу прихватају, осећајући се увек као кривци и дужници Божији. И увек гледају да неку поуку из страдања извуку, доживљавајући их као васпитање и као лекцију у школи спасења.
Страх – то је агонија човечанства… Тешко га је до краја разумети и немогуће га је сасвим излечити. Могуће је само исцелити га Небом или заглушити га земљом, прикрити бригама. Од ове се муке може само на неко време одвући пажња – различитим плановима, надама, кратким земаљским радостима. Јер како излечити страх човека који се боји дубине свог бесмртног “ја”, бездана свог злочина, или крајњег предавања себе Богу?
Ако се људски греси распореде по одређеној хијерархијској лествици, онда се може сачинити лествица грехова која воде у ад.
Уочи Свог Вазнесења Господ Исус Христос је Својим ученицима рекао: „Идите, дакле, и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светог Духа, учећи их да држе све што сам вам заовједио“ (Мт. 28:19-20); „Идите по свему свијету и проповиједајте јеванђеље сваком створењу. Који повјерује и крсти се биће спасен, а који не вјерује биће осуђен.“ (Мк. 16:15-16).
У Цркви Христовој све има једну прелепу, поетску символику, јер је наш Творац највећи Уметник и Поета у Универзуму и као што се Господ увек поетски, песнички, изражавао у маниру старих народа тога времена, тако је и поетски, алегоријски, обојен скоро сваки догађај у свеспасоносном боравку Сина Божијег на земљи.
Замах духовне обнове донео је собом и неке занимљиве појаве. Рецимо, дође човек у цркву али ту и не остане. Људи не схватају да живот у Цркви није трка ка спасењу на кратке стазе, тако да јурнеш из места, истрошиш сву снагу и стигнеш до циља. То чак није ни трка на дуге стазе, то је крос по разноврсним теренима или чак усиљени марш, и то не празних руку, него са теретом. Стога нам није потребно тренутно убрзање, већ стрпљење и животна издржљивост.
Према различитим откривењима, постоји 20 митарстава, на коjима се испитују греси. Само након успешног пролажења кроз сва митарства, душа може наставити свој пут без тренутног бацања огањ паклени. Колико страшни ови демони и њихова митарства могу да буду, огледа се у чињеници да је и за Саму Мајку Божију, када је била обавештена од Архангела Гаврила о Њеној ближућој смрти, одговарајући на Њену молитву, Сам Господ Исус Христос сишао са Небеса да прими душу Његове Пречисте Мајке и одвео је на Небеса.
Безмало нас свакодневно сустижу информације о великим природним непогодама са катастрофалним исходима. И кад на ваше очи муња распара хоризонт, кад данима и ноћима озбиљно лије, кад се пожари без обзира на тоне воде изливене из црева и из ваздуха приближавају стамбеним зградама или нешто друго што нас људе чини малима и слабима, немојте журити да псујете. Покушајте с вером да кажете: то је дело Божије. После тога ћете се извући из невоље и Он ће вам Сам обазриво помоћи.
Јуримо и тражимо свете да бисмо се поред њих спасавали, али, живот наше епохе гради се око живих парохија, где је центар Евхаристија. Иза њених граница делује међусобна помоћ и братски односи, који ничу на темељу заједничке вере и молитве. Тeк ћемо у парохији сви постати свети. Само ако то хоћемо.
Опростити другоме и примити опроштај од другога, то је прави повратак од отуђености ка јединству, од мржње ка љубави, од раздељености ка сједињењу. Да опрости другоме и прими опроштај од другога може само онај ко је свим својим срцем осетио и схватио сав ужас одсуства љубави у свету.
Суд се назива Страшним, зато што на њему неће бити суђено само људима него и духовима; зато што ће бити свеопшти; зато што ће на њему бити јавно показана сва наша дела, помисли, речи и скривене жеље срца; зато што ћемо тамо видети себе онакве какви заиста јесмо.
Раније нисам размишљао о смрти, а онда сам почео да размишљам - шта ће се догодити након што умрем? Шта ћу тамо? Овде је ковчег - четири зида, поклопац на врху. У филмовима сам четири пута легао у ковчег и искочио одатле. Директор је питао: "Застрашујуће?" Не, није застрашујуће, то је само тако одговорна ствар.
Суштински догађај у покајању представља преокрет воље, одвраћање од греха и окретање Богу. Ово је и најболније место човековог живота. Човек који се навикао на зло, сада треба да, такорећи, разруши себе.
Богатство избора које нуди дух овога света је огромно. Почев од могућности задовољавања стварних па све до задовољавања сујете, измаштаних и непостојећих потреба. Избор се, скоро по правилу, завршава зависношћу од изабраног. Ту лекови и психотерапије не помажу. Ова болест се лечи једино подизањем на виши, духовно-морални ниво схватања људског постојања.