Слобода – то је Христос
У свету влада права помама критизерства на рачун Хришћанства и његових вредности које су, суштински гледано, заокружиле цивилизацијски идентитет човечанства дајући му етичке димензије које оно никада не би имало без Христа. Све данашње флоскуле које се односе на питања права и слобода људи само је демонска рика празнине која прети да пороби човека и претвори га у бесловесну гомилу жеља и потрошње.
Шта је горе: шала или грдња
Два греха, гледајући споља, супротни један другоме - засмејавање и псовање - имају много заједничког. Свети Јован Златоуст, говорећи о погубности ових грехова које оскрвњавају душу човека, упоређује језик лакрдијаша и псовача када почињу да се боре, са руком намазаном ђубретом, којом човек хоће да додирне хитон Господњи.
Главна је победа над собом
Када чујемо реч подвиг, већина нас у мислима види слику необичних дела несвакидашњих личности, које красе изузетне одлике. Међутим, ми смо обични људи и неки велики подвизи нису за нас. Пред нама је само подвиг свакодневног живота: казати нешто у правом тренутку, потом у право време нешто прећутати, нешто не приметити у прави час, или пак приметити. Свако је у могућности то да постигне, а то је управо оно што се захтева од једног хришћанина.
Страдањем до благодати
Они који су дубоко уронули у дух покајања, њима су страдања нормална ствар, и не доживљавају их као нешто негативно, већ их са дубоком захвалношћу Богу прихватају, осећајући се увек као кривци и дужници Божији. И увек гледају да неку поуку из страдања извуку, доживљавајући их као васпитање и као лекцију у школи спасења.
Агонија самоће
Страх – то је агонија човечанства… Тешко га је до краја разумети и немогуће га је сасвим излечити. Могуће је само исцелити га Небом или заглушити га земљом, прикрити бригама. Од ове се муке може само на неко време одвући пажња – различитим плановима, надама, кратким земаљским радостима. Јер како излечити страх човека који се боји дубине свог бесмртног “ја”, бездана свог злочина, или крајњег предавања себе Богу?
Четири змије у људском срцу
Ако се људски греси распореде по одређеној хијерархијској лествици, онда се може сачинити лествица грехова која воде у ад.
Последња Спаситељева заповест
Уочи Свог Вазнесења Господ Исус Христос је Својим ученицима рекао: „Идите, дакле, и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светог Духа, учећи их да држе све што сам вам заовједио“ (Мт. 28:19-20); „Идите по свему свијету и проповиједајте јеванђеље сваком створењу. Који повјерује и крсти се биће спасен, а који не вјерује биће осуђен.“ (Мк. 16:15-16).
Бене ха Елохим - синови Божији (בני האלהים)
У Цркви Христовој све има једну прелепу, поетску символику, јер је наш Творац највећи Уметник и Поета у Универзуму и као што се Господ увек поетски, песнички, изражавао у маниру старих народа тога времена, тако је и поетски, алегоријски, обојен скоро сваки догађај у свеспасоносном боравку Сина Божијег на земљи.
Да не би отишли
Замах духовне обнове донео је собом и неке занимљиве појаве. Рецимо, дође човек у цркву али ту и не остане. Људи не схватају да живот у Цркви није трка ка спасењу на кратке стазе, тако да јурнеш из места, истрошиш сву снагу и стигнеш до циља. То чак није ни трка на дуге стазе, то је крос по разноврсним теренима или чак усиљени марш, и то не празних руку, него са теретом. Стога нам није потребно тренутно убрзање, већ стрпљење и животна издржљивост.
Дело Божије
Безмало нас свакодневно сустижу информације о великим природним непогодама са катастрофалним исходима. И кад на ваше очи муња распара хоризонт, кад данима и ноћима озбиљно лије, кад се пожари без обзира на тоне воде изливене из црева и из ваздуха приближавају стамбеним зградама или нешто друго што нас људе чини малима и слабима, немојте журити да псујете. Покушајте с вером да кажете: то је дело Божије. После тога ћете се извући из невоље и Он ће вам Сам обазриво помоћи.
Сила парохије
Јуримо и тражимо свете да бисмо се поред њих спасавали, али, живот наше епохе гради се око живих парохија, где је центар Евхаристија. Иза њених граница делује међусобна помоћ и братски односи, који ничу на темељу заједничке вере и молитве. Тeк ћемо у парохији сви постати свети. Само ако то хоћемо.
Страшни Суд Божији
Суд се назива Страшним, зато што на њему неће бити суђено само људима него и духовима; зато што ће бити свеопшти; зато што ће на њему бити јавно показана сва наша дела, помисли, речи и скривене жеље срца; зато што ћемо тамо видети себе онакве какви заиста јесмо.
Петар Мамонов: Како сам дошао до Бога
Раније нисам размишљао о смрти, а онда сам почео да размишљам - шта ће се догодити након што умрем? Шта ћу тамо? Овде је ковчег - четири зида, поклопац на врху. У филмовима сам четири пута легао у ковчег и искочио одатле. Директор је питао: "Застрашујуће?" Не, није застрашујуће, то је само тако одговорна ствар.
Покајање као почетак хришћанског живота
Суштински догађај у покајању представља преокрет воље, одвраћање од греха и окретање Богу. Ово је и најболније место човековог живота. Човек који се навикао на зло, сада треба да, такорећи, разруши себе.
Како против зависности
Богатство избора које нуди дух овога света је огромно. Почев од могућности задовољавања стварних па све до задовољавања сујете, измаштаних и непостојећих потреба. Избор се, скоро по правилу, завршава зависношћу од изабраног. Ту лекови и психотерапије не помажу. Ова болест се лечи једино подизањем на виши, духовно-морални ниво схватања људског постојања.
Поигравање са спасењем
Огромну штету наносе себи људи који непрестано грехе уверавајући себе да ће се, једнога дана, исповедити и покајати. Не схватајући да су сами себе уловили у паукову мрежу безнађа, они сваким даном удаљују себе од спасења.
Учен или облагодаћен?
Једном приликом један духовник рече своје духовном чеду: најтеже је са вама, школованим људима. Он је том опаском, заправо, нагласио вековни спор између такозваних интелектуалаца и такозваних простих и неписмених – ко је од њих ближи Богу. Ми, неспорно имамо пред собом критеријум у односу на који можемо, макар и приближно, одредити одговор.
Растанак који не раставља
Смрт је растанак који не раставља. Живи и умрли су чланови једне породице. Нећемо рећи: Волели смо један другог; Она ми је била тако драга; Како смо били срећни, већ ћемо говорити: Ми настављамо да волимо један другог, сада и више него пре; Она ми је сада дража него икада; Каква је радост за нас што смо заједно... Познајем Рускињу која упорно одбија да себе назове удовицом, иако се њен муж преставио пре много година. Она не престаје да говори: Ја сам његова жена, а не удовица. И, она је у праву!
Шта је срећа?
Скоро да не постоји реч која је кроз историју човечанства доживела већу употребу од речи - срећа. Па ипак, чини се да ни један појам није више релативизован од овог. Ипак, људи скоро свих епоха, простора и култура под њом подразумевају слично стање. Шта хришћани нуде као објашњење?
Каквог Бога проповедамо нашој деци?
Данас видимо мноштво апатичних адолесцената који немају ни жељу, ни иницијативу да самостално живе и да нешто постигну у овом животу. То се углавном догађа „захваљујући“ осећањима безнађа, несигурности у себе, беспомоћности, које су посејали у дечије душе родитељи, наставници и друга одрасла лица око њих. Стварајући посебну психолошку атмосферу око деце, одрасли често лишавају децу вере у себе, у сопствене снаге, они не могу да пренесу деци веру у Бога зато што су и сами у дубини својих срца људи „неверујући“ или „селективно верујући“.