Ако желимо да сачувамо децу од погубних утицаја, потребно је да их на време научимо методама духовне борбе. Ипак, да не сметнемо са ума и ово: да бисмо друге научили и сами морамо бити научени.
Појму „пасивни” најбоље одговара израз суштинска незаинтересованост за веру и стварна отуђеност верног народа од саборног, подвижничко-литургијског начина живљења у Цркви. Можемо скоро са сигурношћу рећи да управо такав дух и влада у нашем народу.
Често се и данас чује да је Бог некога "бацио" у болест, да би постао свестан својих грехова. Или, чујемо да Бог искушава људе кроз невоље, ради њиховог духовног буђења. Говоримо, дакле, о Божијем "уразумљавању" или "допуштењу", који за крајњи циљ имају човеков повратак на пут живота и врлине, са којег је скренуо.
Наш век је посебан, трагичан. Осећај је такав као да присуствујемо последњем акту историјске трагедије. Човечанство је у свом постојању увек представљало болестан организам који грех разједа као чир. Међутим, сад изгледа да је болест достигла свој последњи стадијум и прелази у агонију. Нашу планету непрекидно потресају ратови, природне непогоде и катаклизме, стиче се утисак да се земља уморила од људи и жели да их збаци као инсекте са свог тела. Не само хришћани, већ и људи других религија, и неверујући осећају знаке краја који се ближи.
Грех је, говори свети Златоусти, највећа трагедија за човека, а од ове већа је само трагедија немања свести о греху. Управо живимо у времену умртвљавања осећаја човека за грех, његово не само релативизовање и умањивање значаја, него и превођење у “врлину”.
У размаку од недељу дана гледао сам филм "Тома" о животу чувеног певача и филм "Божији човек" о животу чувеног светитеља Нектарија Егинског. Кроз сагледавање реакција које су изазвали код публике и порука које носе, можемо сазнати доста тога о свом колективном душевном стању.
Не треба приносити духовнику списак грехова, него покајни осећај, не детаљно обрађену дисертацију, него скрушено срце... “Не бој се“, говорио је Јован Лествичник, „ако падаш и сваки дан, али не оставиш путеве Божије; стој храбро, и Анђео, који те чува, уважиће твоје трпљење“.
Људи више не уживају у животу, у тренуцима који пролазе, но намећу себи одговорност да буду звезде риалити програма који мисле да сами режирају, очајнички желећи да се другима свиде и да их други прихвате. Зар морамо сваки од наших великих тренутака да профанишемо тиме што их постављамо да неки жири на друштвеној мрежи бодује наша искуства, па на основу тога да их и ми вреднујемо?
Људи су створени са слободном вољом. Зато у животу могу да изаберу пут који им се свиђа: или пут истине и страдања за њу, пут милосрђа и љубави, или пут служења својим похотама и страстима – греховни пут. Даровавши нам слободну вољу Христос не жели да утиче на нас принудом.
Живот данашњих људи постао је несносан и компликован. Сва технолошка решења, уместо да олакшају, само су отежала животне прилике човеку који би да се не мучи. И тако, уместо обећаног земљског "раја" свакога јутра будимо се у "паклу".
Сечемо своје душе гресима, сејемо зло и мржњу у свету, живимо у жару страсти, заборављајући да нас Бог чека баш као што је и отац из јеванђелске приче чекао изгубљеног сина. Бог је из љубави према нама постао човек, поднео мучења, патње, умро, сишао у најтамније дубине пакла како би спасао сваку душу. Нисмо се још ни родили, а Христос је већ поднео муке за грехе које ћемо починити. И до дан данас, Он и даље пати за нас.
Као последња оаза благочешћа, Света Гора Атонска данас представља непромашиву и приоритетну мету планера Новог светског поретка. Већ више од деценију уназад Европом одјекује вриска женских лобија и невладиних организација да Европска Унија преко грчких власти издејствује опозив забране ступања жена на Свету Гору. Не знају ове јуришнице на “људска права” да забрана женске стопе на Светој Гори није од овога света. Нити је акт грчке државе, нити Европске Уније, Савета Европе или Европског Парламента. Забрану за жене на Светој Гори изрекла је сама Мајка Божија, Владичица и власница ове, како је Светогорци кроз векове називају, Богородичине баште.
У савременом друштву многе професије постављају и озбиљне моралне дилеме. Свака млада особа пре него што одабере свој животни пут, треба да размисли да ли ће овај избор служити спасењу душе или не, и како да пронађе такву професију, у којој неће доминирати само материјално, већ и духовно задовољство од рада.
Оне продиру у нашу свест. Не пуштају нас ни на један секунд. Терају нас да патимо у много већој мери него што то изискују сами догађаји који су изазвали кризу. Постоји низ психичких обољења у којима, у комплексу симптома, присуствују и присилне мисли. Како их победити када знамо да су оне, што се више боримо против њих – све агресивније и опасније?
Пред Свето Причешће чујемо следеће речи: „Са страхом Божијим, вером и љубављу, приступите.“ Шта значи страх Божији? Да ли треба да се бојимо Бога, као некога ко је страшан и суров? И ако Га доживљавамо на тај начин, како онда да Га волимо?
Јеванђелска прича о исцељењу губаваца веома је важна за наше спасење. Међутим, то није само јеванђељска прича и историјска реалност, већ реалност великог броја људи који имају веома ружну и душегубну болест, а то је неблагодарност Богу.
Равнодушност једних за друге је најопаснија појава која прети Цркви. Равнодушност прва убија Христа у нама и тиме Црква прети да постане пуки бизнис, бездушни механизам. Хвала Богу, има људи који маре и који чине. Који те искрено саслушају и разумеју. Такви су спремни да воле и чине. Таквих је Царство небеско. Будимо такви.
Веома је разочаравајуће посматрати хришћане који долазе у цркву из недеље у недељу, из месеца у месец, из године у годину, при том немајући никаквог напретка у духовности. Они не примају поуку од било кога, јер су затворени у сопствени свет послушања себи и својим судовима. Чак и ако питају за савет, немају намеру да га употребе, јер су чврсто уверени у сопствени суд.
Много је људи који се налазе на животној раскрсници не знајући како да поступе. Многи се нађу у системима западних компанија извитоперених вредности и нездравих међуљудских односа што их одводи у разне животне кризе, здравствене тегобе и обољења. Нарушеног здравља, изгубљеног смисла и радости, они желе да промене посао, али страх да други неће наћи и да неће моћи да преживе надвија се као зла коб. Шта чинити?
У извесном смислу, човеков однос према новцу у многоме одређује његов начин живота. Однос према новцу није нешто што је морално и духовно неутрално; овај однос као да баца светлост на саму човекову суштину.