Чућете често ћемо чути неке, а сва је прилика да је таквих много, да кажу како у цркву, на заједничку молитву не долазе, јер се они, веле, моле сами, у својој кући. Ту и свеће пале и кандила прислужују. У своје оправдање, или пак похвалу, рећи ће да је Бог свуда и на сваком мјесту па да је тако свеједно гдје се човјек молио. А има и оних који за себе кажу да нису фанатици да сваке недеље трче на Литургију.
И поред чињенице да припадају људском роду, у мушкарцу и жени постоје две сасвим различите природе. На исте изазове оне реагују потпуно супротно а то носи још једну веома значајну поруку: сви насилни покушаји изједначавања могу бити веома опасни. Већина брачних парова није тога свесна и то је разлог великог броја конфликата.
Прва од десет заповести које је Бог дао човеку а која уређује однос човека према човеку, јесте она о поштовању родитеља. Имајући на уму ову заповест али и све оно што се у нашем времену догађа, не бисмо могли рећи да се она доследно испуњава. Много је показатеља у свакодневном животу да је тако: љутња деце на родитеље, приговарање, окривљавање родитеља за своје неуспехе, остављање родитеља на милост и немилост старости и стихијама живота...
Можда бисмо простор између последњег дана старе и првог дана нове године (ако такав простор уопште може постојати) могли да назовемо простором у којем се сударају туга због неоствареног са апстрактним очекивањем. Старо зло и ново добро просто се намећу као нешто ниоткуд док је наше само да се забавимо, запијемо и преједемо. Али, може ли и у Новој години заиста ишта постати ново?
Црква наша, говоре Оци, сазидана је на костима и крви мученика који су за Њу страдали и животе своје давали. Али, мало ко међу нама поглед свој упире ка онима који немаше храбрости за подвиг приношења живота, али, чији удео у црквоградитељству није ништа мањи. На њиховој страни је мудрост идења за Христом који не подразумева улудо бацање живота.
Скоро да нема теме која у духовном и црквеном животу у нашем народу не отвара толико полемике као питање наше недостојности пред Богом. Ова тема посебан тон добија у разговорима о светом Причешћу. Највећи број људи своје неприступање светој Чаши правда управо недостојношћу. Иако у томе има истине, постоји и оно што се на први поглед не види – гордост и сујета.
Извор свих неразумевања, сукоба, мржње и свакојаког зла међу људима је само један – егоизам. Егоизам чини да је у сваком спору крив онај други а не ми, да је за сваки лош исход крив и одговоран неко други а не ми сами... Инсистирање на туђој кривици назива се осуђивање а осуђивањем засејавамо немир који оставља трагичне последице како на друге тако још и више на нас. Зато је борба против егоизма једини начин да имамо мир и са собом и са другима.
Демократија за данашњег човека представља право божанство. Ради тог божанства људи су у стању да воде ратове. Ипак, у основи демократије налазе се висока духовна начела као што је жртвовање сопствене воље, које није лако испунити ни уз помоћ благодати. Та духовна начела многи готово и да не примећују. Па, пошто су тако неприметна и неразумљива, нико не покушава ни да их испуни. Све се претворило у пусте фразе, позирање и манипулацију јавним мњењем.
Празник Дјетињаца почетак је тронедјељног циклуса, који се наставља наредне недјеље кроз празник Материца, а завршава у недјељу посљедњу пред Божић празником Отаца. Видимо у свему овоме још једну особеност Божића, а то је да је он више од свих других - породични празник.
Децу васпитавамо, углавном, по принципу: такав је ред, такав је обичај. Ипак, све што је временом усвојено, није увек и паметно. Треба ли тако упорно, како ми чинимо, учити децу формалној учтивости? Признаћете, ретко нас шта одбија као учтив, а у ствари, безосећајан човек. Јер, сама спољашња култура није довољна. Потребна је и те како још и унутрашња.
Лечење болести тако што би се уклањали њени симптоми значи продубљивање и ширење болести до потпуног разарања организма. Како на материјалном (телесном) тако и на душевном и духовном плану човекове личности. Зато, бити у некоме осећање стида, никако не значи да неко више неће чинити срамотна дела. Напротив.
О јединственом српском обичају, Слави, писано је пуно, и на све стране. Схваћен у традиционалистичком смислу, овај у суштини духовни садржај, представља широко поље разнородних заблуда и погрешака које остављају дубок траг у нашем националном бићу. Јер, како то кажу Светогорци, ни добро ако се на добар начин не учини – неће донети добро. Добро је навести неке примере,, јер, време слава је већ ту.
Млади људи се налазе на раскршћу. Они проверавају вредности, које су родитељи успели да им усаде и трагају за својим, личним путем ка истини. Како с младим људима треба говорити о Цркви? Како пронаћи одговарајуће речи и не уплашити их? Како сами родитељи треба духовно да се припреме за тај сложни дијалог? Е, то је прави мисионарски подвиг уза који је потребно бити спреман.
Много је анегдота, шаљивих прича, па и такозваних вицева испричано на рачун односа између зетова и ташти, снаха и свекрва. Ове односе карактеришу углавном конфликти, неразумевање а у крајњим случајевима и отворено непријатељство. Шта је прави разлог ове нетрпељивости која у великом броју случајева завршава раскидом бракова своје деце?
Ако желимо обнову православног црквеног живота, морамо бити практични у једној, не толико практичној области. То је литургијска, наша заједничка, молитва. Осим што свет држи у постојању, Литургија од нас прави сведоке вере. И док се, на Литургији, молимо и боримо за живот света, ми мењамо себе, испуњавамо се Богом и урастамо у Бога, узимамо духовно благо, које ћемо после раздавати сиромашнима Духом. Онима који су Духа жедни. И, тиме постајемо корисни.
Све што нас окружује, све што имамо, су дарови које нам је Бог дао, како би наш ум био усмерен на Бога сваки пут кад погледамо на њих. Када посматрамо Његове дарове, ми мислимо о Њему. Од Њега проистиче све што је добро на земљи и на небу: твоја супруга, твоја деца, дом, здравље, све што имаш ти је дато од Бога. Да ли ми то разумемо? Од раја и богатства, ми стварамо пакао својом неразумношћу и неблагодарношћу Њему!
О смрти није лако размишљати а још мање писати, али дође вријеме и за једно и за друго. Пред чињеницом нојевског забијања главе у песак појединих људи, када је смрт у питању, свештеник не сме и сам да се поведе њиховим примјером па да и сам, забивши главу у пијесак, не опомиње их на ту неизбежну чињеницу живота. У свештеничкој пракси има много примера мојих да су људи неприпремљени отишли Богу на суд и истину.
Срце чисто саздај у мени Боже и дух прав обнови у утроби мојој, кличе псалмопевац Давид у чувеном покајном псалму. Тиме нас стално опомиње на потребу очишћења срца. Но, чистоте срца нема без благодати Божије али ни без наше воље и труда. Без тога је свака наша духовна делатност површна и суштински нас чини духовно беживотнима.
Господ и Бог наш Исус Христос, Духом Светим, свакога од нас је благословио неким талентом. Нема онога ко се родио без талента. Господ даје свакоме понешто. Али, Господ, Промислом Својим, дарује таленте да ми у њима саучествујемо и да, дјелећи једни са другима, умножавамо те таленте, и да их оправдавамо пред Оним Ко нам их је дао.
Христос, оваплоћени Бог, дошао је у свет без помпе, части, а са овога света отишао је до краја понижен, омаловажен, повређен, прогнан, обесправљен и исмејан. Зар ико ко крене за Њим мисли да ће у животу проћи другачије него што је Он? Једина ће разлика бити што понижења, страдања и муке неће бити онаква и онолика колика су била Његова, него у мери дариваној свакоме од Његових лично.