Није мало примера светих или, у крајњем случају, од Бога одабраних људи којима је Господ открио дан њихове кoнчине. Али, то су ванредно ретки примери. Човеку није дато да зна тренутак свога краја и то не из хира Оца небеског, већ, из крајње практичних разлога.
Злословље је грех од кога је, вероватно, најтеже уздржати се. А и ми се не трудимо посебно на том плану: тамо смо некога осудили, ту смо нешто невероватно сазнали и испричали другима, оговарали власт... Међутим, злословље је озбиљан грех и ако се оно укорени, то може имати веома штетне последице. Зашто је опасно злословље за онога који злослови?
Постоје теме које су актуелне периодично: о празницима, годишњицама, које се тичу сећања на одређене догађаје из црквене или националне историје. Али, постоје и оне чија је актуелност ванвремена те стога увек и свевремена. То су теме које се односе на догађаје који, кад год да су се збили у прошлости, и не баве се спољашњим околностима догађаја већ оним што их је изнутра покретало и покреће.
Људи знају понекад да буду јако непромишљени, чак досадни када говоре о својим гресима. Често запиткују да ли је нешто грех и тако свештенике стављају у ситуацију да се осећају да су адвокати а не духовници. То неразумевање природе и суштине греха прилично отежава и пастирима да усмеравају људе на прави пут.
Да ли је бављење спортом корисно за децу? Наравно да јесте. Међутим, ако је то бављење праћено дуготрајним и тешким тренинзима, ако дете од малих ногу наступа на великим такмичењима, онда се појављује опасност по здравље детета – и физичко, и психичко, и духовно.
Велики грех има у себи нешто тајанствено, нешто заразно, нешто што понекад прелази, особито на потомство, као наследна заразна болест. То је од памтивека свеопште народно искуство. Страшно је кад се на некога спусти тешка рука те тајанствене и неумитне Правде Божије. Не може се живети против закона Божијег, па да се очекује срећа, спокојство и задовољство. На дну грешникове и најслађе чаше налази се увек горчина и отров.
Добитник Нобелове награде, проф. др. медицине Алексис Карел, назива молитву најмоћнијим обликом енергије. По њему, то је снага једнако стварна као и сила теже. Након њега је чувени амерички научник др. Х. Ј. Стовел, у једном чудесном открићу, измерио моћ молитве. Ево резултата.
Талас феминизације који већ више од једног века запљускује свест и савест цивилизације није срачунат само и једино на урушавање Богом благословеног устројства човечанства, већ директно удара на темељ тог устројства – жену. Нажалост, хришћански свет је први постао жртва лажне слободе заборавивши на истинско достојанство и слободу коју жени даје једино васкрсли Христос.
Главно правило културног понашања јесте да се избегава да се други људи осећају увређено. То искључује свако подсмевање или исмевање било у присуству било у одсуству дате особе. Кaко у затвореном кругу смејање другима који нису присутни, не наноси увреду и штету и не стварају се непријатељски односи, оно се сматра друштвено прихватљивим. А, да ли је то добро?
Брига за здравље све више постаје опсесија данашњег човека. Нема тог аспекта живота који се не промишља и на који се не гледа кроз призму тога: како ће се то одразити на телесно здравље. Било да је у питању исхрана, загађење, телесне вежбе и активности… све са циљем да би се достигло савршено здравље и продужио живот. А, само је једно потребно!
Недавно је на светлост дана изишла до сада непозната и необјављивана беседа светог владике Николаја из 1938. године. Пронађена је, према писању студеничког архимандрита Тихона, међу папирима и фотографијама које су биле у ташни покојног оца Јулијана, блаженопочившег игумана студеничке Лавре.
Несумњиво је да самосвест самог свештенства представља кључни услов формирање јеванђелског разумевања духовног живота народа. Зато је потребно да га сам свештеник поседује. Такође, само свештенство треба да схвата своје место у Цркви. И ако расуђујемо по јеванђелски, место свештеника уопште није централно или главно тако да се узвишује над осталим народом. Треба да буде сасвим супротно томе.
Ни према чему човек није толико толерантан као према такозваним малим греховима, малим пороцима на које, не само да је навикао, већ на њих гледа са одређеном симпатијом. Чак и на друштвеном нивоу они имају предност над људима који воде рачуна о свом понашању сматрајући да је Бог нетолерантан према свему ономе што излази из Његове воље.
Веома често се у дневним листовима и часописима појављују текстови који на уверљив начин говоре о сусрету са свештеницима. Неретко ти текстови садрже и ауторова виђења сусрета са свештеником и коментаре који се односи на свештениково понашање. Неки од тих текстова могу да послуже као добар повод за покретање разматрања пастирске проблематике у Цркви.
Већ деценијама уназад сведоци смо једно веома либералног односа младих људи који се изражава заједничким животом, такозваним забављањем, који је по правилу и телесни саживот. Околина, па и родитељи, су веома толерантни према овој врсти предбрачних односа. Огромној већини људи и не пада на памет да су такви предбрачни телесни односи, заправо, грех блуда.
Од свете Педесетнице до данашњег дана Црква Христова се у својој мисији служила и служи – речју. Но, реч може на разне начине бити предата. Један од начина који оставља најдубљи траг у човеку јесте – филм. Он у нашој култури игра најважнију улогу. Зато никакво чудо није сматрати да филм тај статус има и када ј у питању мисија Цркве.
Петар је утјеха свима нама, јер је - како својим слабостима и немоћима, тако и ревношћу и врлинама - био уистину човјек. Он нам је узор, нада и свједок. Павле је прије свега и више од свих Aпостол радости. И у невољама и страдањима, и у гоњењима и тамницама, он поручује да се исто тако се и ми радујемо и будемо радосни са њим.
Пустите децу нека долазе к мени, и не браните им; јер је таквих царство Божје. Oве Христове речи родитељи врло лако заборављају (ако су их уопште и знали). За узврат добијају децу бахатог понашања, веома често и сурову, грубу, једном речју децу која не личе на децу већ на тиране.
Својом крвљу Господ је објединио све у „нову твар“ под којом подразумевамо хришћане, народ Божији. Својим миром, Христос је помирио васељену, давши свима подједнаку прилику да се измире у Њему. Зато апостол Павле и кличе да нема више Јелина и Јудејаца, роба ни слободњака, варварина ни скита, но су сви једно у Христу.
Човек и не мора бити посебно заинтересован и аналитичан да би у свом окружењу приметио намрштене, нерасположене а и огорчене људе. Некакав невидљиви притисак не силази са људи и то је очигледно. Али, ако наш ток мисли иде у правцу „Све је црно, све је пропало. Окружен сам лоповима и преварантима“, и ако је то постало правило, то би требало да нас забрине. Сасвим сигурно у питању су први знаци болесне страсти.