Самосажаљење
Самосажаљење је начин да оправдамо сопствени кукавичлук јер избегавамо да прихватимо да смо, углавном, ми кривци за сопствено стање, те нам је лакше да окривимо све друге и себе поставимо у улогу жртве. Навику самосажаљења стиче се било због избегавања личне одговорности, или због потребе за задобијањем нездравог облика симпатије и жаљења од стране других људи.
Тријумф Цркве
Како се показује да Христос јесте Бог? У томе да је Христос основао Цркву. Из овога ћемо показати силу и доказати божанство Христово. Видећемо да је немогуће да буде дело човека ширење хришћанства по целој васељени у тако кратком времену.
То не могу да опростим...
Увређеност je дечија навика коју је могуће победити. Ми се сами мучимо од своје увређености и не можемо да опростимо, тешко нам је налазити се поред лако увредљивих људи. Али, ако је увредљивост својство карактера стечено у детињству, значи да је то могуће исправити и олакшати живот себи и другима.
Смех
Постоји колективни оптимизам који намеће званична идеологија. То налазимо у историји. А постоји и масовно глупирање које нам наводно нико не намеће, кад је унаоколо само „хи-хи-хи“ и „ха-ха-ха“ као испољавање свеопште играрије и наводне безбрижности. Можда је то просто колективна неуроза, просто покушај да се сакријемо у стихију смеха као у рупу или да избацимо акумулирани нервни умор. Јер тешко је живети и страшно је размишљати.
Добро и зло
Да питање поимања добра и зла ни из далека није тако једноставно како нам се наизглед чини, сведочи свеукупна историја људског рода. У њој су се добро и зло преплитали пречесто бришући разлике и потирући границе међу собом. Зато је више него потребно знати: одакле је потекло зло, ако је Бог благ и не твори зла. Шта је то заправо зло? И шта је то добро? Да ли је све што се чини добрим и пријатним, заиста тако? Можемо ли убити драгу особу, чинећи јој добро? Може ли добро бити оштро, па чак и сурово…?
"Кад би могло мало брже..."
Највећи Божији благослови и чуда захтевају време. Зато некад мора да се чека, и веома је важно да се чекање учи. Циљ је стећи научити врлину стрпљења, макар се и не остварило то чему тако ужурбано тежимо. Ако смо се научили стрпљењу и трпљењу, тј. ако смо се изнутра, у духу, тако променили да смо се отворили за тај дар Духа Светога, онда смо остварили оно што је много потребније од било чега што ми сматрамо да треба да урадимо током живота. Јер, добили смо једну од пресудних особина за Царство небеско.
Прикривени благослов
Свака трагедија у нашем животу може да се развије врло повољно и благословено за ствари које се тичу живота, и да донесе нешто добро за душу, на радост. Важно је не бити против Бога, против живота, против догађаја, већ се кретати са животом и имати веру. Веру која види догађаје који још нису дошли, као да су већ ту и то са оптимизмом. Чекати, дакле, кроз ову муку, светлост Христову, а не мрак пакла, не безнадежност, не очајање.
Колико смо пали...
Није нам непознато да од искони, а особито у ово наше време, има оних који идеју узвишене жртвене љубави замењују пролазном заљубљеношћу и телесним страстима. Јасно је да је то дрво без корена које плода не доноси и да се потреба за постојањем целомудрености особито везује за жену. Без чистоте њене душе нема ни љубави јер ако, по речима св. Jована Лествичника, жена изгуби уздржање, целомудреност и скромност дароване јој од Господа, ниједна жива душа се неће спасити.
Скрнављење дечијих душа
Заиста су наши малишани траг божанског на земљи и заиста су тачне јеванђељске речи нама одраслима: “Ако се не обратите и не будете као деца, нећете ући у Царство небеско...“ ипак, за разлику од светитеља, деца немају разумну и духовну силу да се одбране од опасности које их вребају. На жалост, ми, данашњи родитељи, нисмо ни свесни да смо управо највећи саучесници у обесвећивању и светогрђу чистих дечијих душа.
Како деци причати о демонима, смрти и паклу
Озбиљна је грешка малој дјеци говорити о демонима у детаље, зато што кад дијете једном чује какви су, немогуће је да их престану замишљати. Децу би требало учити о хришћанским борбама али без директног освртања на борбу са демонима. Дечије мисли требамо усмерити на Христа, светитеље и анђеле.
Кад мама више не може
Није ништа необично у данашње време да родитељи врло често дођу у стање прекомерне исцрпљености. Као један од фактора који на то утичу помиње и друштвени притисак да будемо савршени родитељи. За црквене породице постоји још један додатни притисак – свест о томе да ћемо за своју децу одговарати пред Богом. Али, када ову одговорност пред Богом за децу протумачимо на претеран и неправилан начин, када прочитамо неке идеализоване црквено-породичне приче у црквеним часописима и на интернету – све то скупа доводи до мучног и тешког притиска на верујуће родитеље и до њиховог психолошког сагоревања у родитељству.
Наши духовници и исповест
Да нама хришћанима Христос треба да буде образац и узор у свему, па и у опхођењу према онима који од нас затраже (духовну) помоћ, нема потребе посебно наглашавати. Међутим, често сусрећемо такве духовнике који на врло чудне начине везују људе за себе. Такав однос према онима који им се исповиједају прије или касније претвара се у поробљавање и неслободу.
Врлински живот – извор имунитета
Врлински живот је рецепт за безбедан пролазак кроз пандемију која нас је задесила. Према истраживањима Флоре Гиљмутиднове са Оренбуршке медицинске академије, потврђене су чувене речи Оца Тадеја: “Какве су ти мисли – такав ти је живот”, јер свака мисао и осећање одашиљу одређену фреквенцију, која погодује или вирусу или људском организму да се избори против њега. Резулати њених истраживања упућују да смо најзаштићенији живећи хришћанским врлинама.
Драгоценост скучених животних околности
Ми, некада, не схватамо да су драгоцене неке мале прилике које нам Бог даје, па их пропуштамо. Не обраћамо пажњу и не слутимо да оне могу да нам донесе изузетно значајну оставштину. Зато прихватајмо те мале прилике које нам се пружају. Јер, и тај посао на малом може бити много већи него што нам се чини…
Увек имајте наду и не очајавајте
Никада живот човеков није био лак и безметежан, било да је у питању живот у немаштини или изобиљу. И један и други носе своје немире и искушења а са њима и опасности по спасење. Само је питање како носимо свој живот: очајавајући или се радујући.
Узмите, једите…
Свети и Велики четвртак је изузетно важан дан, особито у погледу установљења Литургије. Поред установљења Тајне над тајнама, који се још спомена сећамо на Велики четвртак. У Свети и Велики четвртак вршимо молитвени спомен на Христову Тајну Вечеру на којој је установљена Света Евхаристија; молитвено се сећамо Спаситељеве опроштајне беседе, на Христово омивање ногу својим ученицима, као и Првосвештеничке молитве пред страдање.
Издаја Јудина
Јуда рече: “Шта ћете ми дати и ја ћу вам га издати?” О, да поганих речи! Та како му из уста изиђоше? Како их језик покрену; како му се тело не скамени и како срце не ужасну. Тако је злокобно то среброљубље!
Страдање ће напунити земљу
Нити је било нити ће бити тренутка у историји када човек неће постављати питање које поставља од почетка: Зашто Бог допушта да невини страдају? Да ли у томе има смисла? Како се може спојити вера у свејаког Бога који воли и таква вапијућа неправедност? Примера невиног страдања има на претек. Један од њих је и страдање светог архиђакона Стефана. А колико је таквих незабележених и само Господу познатих страдања?
Eпископ Сергије: Писмо из Рмња
Данас је вриједнија колиба на селу него стан на петом спрату у срцу метрополе, јер у колиби је слобода, а у стану ропство. А тако лако смо се одрекли села и његових благодати, хрлећи у градове да будемо туђе робље, да живимо од милости послодаваца, а могли смо на селу бити слободни људи, истинска господа; да живимо на своме и од свога рада, да нас не дотичу свјетски економски и политички токови, да не осјетимо кризу у кризним временима.
Свето Причешће
Уколико свим срцем будемо веровали да се у Светој Тајни Евхаристије хлеб и вино заиста претварају у Тело и Крв Христову, оствариће се и на нама драгоцена реч Христова. “Који једе Моје Тело и пије моју крв пребива у мени и Ја у њему”. С Телом и Крвљу Својом улази у нас цео Христос и постаје једно са нама, и ми пребивамо у Њему.