Бунтовна деца су тест за наше душе
Бунтовна деца нам показују каква је наша душа заиста. Да ли смо способни да истински волимо, да ли можемо да трпимо, да ли је Бог у нашем срцу? Христос посебно долази у тренуцима када имамо проблеме и нелагодности; долази и чини наш живот бољим. Тешка и бунтовна особа на нашем путу је опомена од Бога, да треба да се загледамо дубље у своје срце, и видимо шта се дешава у нашој души.
Најбогатији сиромаси
Један од највећих празника које прославља наша света Црква, по рангу и важности одмах иза празника Господњих и Богородичиних, јесте празник светих првоврховних апостола Петра и Павла. Ова два апостола представљају темељ Цркве Христове у свету и оличење су вере и љубави хришћанске.
Злоупотреба технологија и чиме се бранити
Пут човеков у грех започиње преко чула. Одатле кроз мисли, речи и дела налази свој крајњи циљ – обарање човека у бешчашће и погибао. И то је од искони тако. Данас, пак, уз помоћ савремене дигиталне технологије, превара чула достигла је савршенство тако да човек више нема начина да препозна а је истина а шта лаж и подвала. Чини се да је од тога немогуће одбранити се, али...
Исповест није „карта за причешћивање“
Колико често се треба причешћивати? Како се припремити за причест? Да ли су исповед и пост обавезан услов за примање Светих Дарова? Да ли је неопходан тродневни пост пред причешће, ако се човек причешћује сваке недеље? Та важна питања за сваког православног верника испуњавају нашу литургијску праксу.
Мушкарац и жена на извору живота
Kао један од првих налога, првих заповести које Бог упућује тек створеном човеку, открива нам да је смисао брачне заједнице да двоје постану једно, управо по принципу и по примеру Свете Тројице. У том амбијенту свако добија прилику да, живећи кроз заповести Божије, живећи кроз Цркву, остварује смисао живота као заједницу и као љубав. То није нимало једноставан процес. Основни задатак двоје који су у брачној заједници треба да буде међусобна љубав, са свим оним што то подразумева: и подвиг, и радост, и устајања, и падања, и одрицања, и жртве, али и међусобно прожимање у јединству.
Мисија и Месија
Бога не треба волети за оно што Он даје. Бога треба волети као Бога, а не као спонзора. Богопознање је познавање Бога, сећање на Њега које тежи ка томе да постане непрестано, учење Његових речи и испуњавање заповести. Послушност млађих старијима, милосрђе, праведност у судовима, верност у браку – само су плодови богопознања. Не можемо тражити плодове ако нисмо окопавали и заливали корен.
Изненадна смрт
Ништа тако страшно не пада на срце човеково као могућност изненадне смрти. Та неочекиваност надвија се над човеком као тешка мора. Зар нема никакве утехе у тој мрачној неизвесности грознога часа смрти, који може да нас сустигне свакога минута, и код куће, и на путу, и у храму, и у кревету?
Зашто је псовање велико зло?
Ниво културе разговорног језика је данас толико катастрофално низак да се људи не стиде да прибегавају псовању. Псовања се не стиде ни политичари у јавним наступима, ни новинари, ни уметници, а шта тек рећи о „обичним смртницима“? Многи говоре језиком псовки која је на филму, у серијама, на позорници постала безмало културни бренд. Све је то веома жалосно, посебно због тога што псовање није само проблем културе. У ствари то је у најмањој мери проблем културе. О томе зашто је сквернословље зло, чиме је оно опасно са духовне тачке гледишта, какве силе призива онај који псује, причају пастири Руске Православне Цркве, дајући и савете како да се уздржимо од сквернословља, како да се супротставимо искушењу да опсујемо.
Да ли постоји СЛУЧАЈНО?
Бити у мисији љубави Христове значи да, шта год радили, то не чинимо ради уображености и похвале, или ишчекивања награде, плакета и медаља. То значи управо оно што је свети апостол Павле оставио као најграндиознију духовну баштину хришћанства: „И ако имам дар пророштва и знам све тајне и све знање, и ако имам сву веру да и горе премештам, а љубави немам, ништа сам.“ Управо један чудесан догађај, плод мисије „Радост срца“, на најубедљивији начин сведочи о овој великој истини. О њему своје сведочење исписује монах Бенедикт, сабрат манастира Високи Дечани.
Ник Вујичић: чувам пар ципела у орману за сваки случај
Бог вас је створио за одређену сврху. Одустајањем од сопствених снова, ограничавате Божију моћ! Не можете ограничити свој живот лишавајући себе Његове љубави! Наш стални циљ је да тежимо да постанемо боља особа, проширимо своје границе и остваримо своје снове. Ако се изнутра плашите, ако се сажаљевате, ограничавате сами себе. Ослобађање себе од страхова и сажаљења је први корак ка циљу. Тако ћете пружити подршку и другима којима је исто тако тешко или чак теже.
Црква – дом заједничке молитве
Чућете често ћемо чути неке, а сва је прилика да је таквих много, да кажу како у цркву, на заједничку молитву не долазе, јер се они, веле, моле сами, у својој кући. Ту и свеће пале и кандила прислужују. У своје оправдање, или пак похвалу, рећи ће да је Бог свуда и на сваком мјесту па да је тако свеједно гдје се човјек молио. А има и оних који за себе кажу да нису фанатици да сваке недеље трче на Литургију.
Мушки и женски стрес
И поред чињенице да припадају људском роду, у мушкарцу и жени постоје две сасвим различите природе. На исте изазове оне реагују потпуно супротно а то носи још једну веома значајну поруку: сви насилни покушаји изједначавања могу бити веома опасни. Већина брачних парова није тога свесна и то је разлог великог броја конфликата.
Љутња на родитеље
Прва од десет заповести које је Бог дао човеку а која уређује однос човека према човеку, јесте она о поштовању родитеља. Имајући на уму ову заповест али и све оно што се у нашем времену догађа, не бисмо могли рећи да се она доследно испуњава. Много је показатеља у свакодневном животу да је тако: љутња деце на родитеље, приговарање, окривљавање родитеља за своје неуспехе, остављање родитеља на милост и немилост старости и стихијама живота...
Има ли новога у Новој години?
Можда бисмо простор између последњег дана старе и првог дана нове године (ако такав простор уопште може постојати) могли да назовемо простором у којем се сударају туга због неоствареног са апстрактним очекивањем. Старо зло и ново добро просто се намећу као нешто ниоткуд док је наше само да се забавимо, запијемо и преједемо. Али, може ли и у Новој години заиста ишта постати ново?
Стићи и утећи
Црква наша, говоре Оци, сазидана је на костима и крви мученика који су за Њу страдали и животе своје давали. Али, мало ко међу нама поглед свој упире ка онима који немаше храбрости за подвиг приношења живота, али, чији удео у црквоградитељству није ништа мањи. На њиховој страни је мудрост идења за Христом који не подразумева улудо бацање живота.
Достојно – недостојно
Скоро да нема теме која у духовном и црквеном животу у нашем народу не отвара толико полемике као питање наше недостојности пред Богом. Ова тема посебан тон добија у разговорима о светом Причешћу. Највећи број људи своје неприступање светој Чаши правда управо недостојношћу. Иако у томе има истине, постоји и оно што се на први поглед не види – гордост и сујета.
Борба са егоизмом
Извор свих неразумевања, сукоба, мржње и свакојаког зла међу људима је само један – егоизам. Егоизам чини да је у сваком спору крив онај други а не ми, да је за сваки лош исход крив и одговоран неко други а не ми сами... Инсистирање на туђој кривици назива се осуђивање а осуђивањем засејавамо немир који оставља трагичне последице како на друге тако још и више на нас. Зато је борба против егоизма једини начин да имамо мир и са собом и са другима.
Највећа лаж нашег доба
Демократија за данашњег човека представља право божанство. Ради тог божанства људи су у стању да воде ратове. Ипак, у основи демократије налазе се висока духовна начела као што је жртвовање сопствене воље, које није лако испунити ни уз помоћ благодати. Та духовна начела многи готово и да не примећују. Па, пошто су тако неприметна и неразумљива, нико не покушава ни да их испуни. Све се претворило у пусте фразе, позирање и манипулацију јавним мњењем.
Празник детета
Празник Дјетињаца почетак је тронедјељног циклуса, који се наставља наредне недјеље кроз празник Материца, а завршава у недјељу посљедњу пред Божић празником Отаца. Видимо у свему овоме још једну особеност Божића, а то је да је он више од свих других - породични празник.
Развијајмо у детету саосећајност
Децу васпитавамо, углавном, по принципу: такав је ред, такав је обичај. Ипак, све што је временом усвојено, није увек и паметно. Треба ли тако упорно, како ми чинимо, учити децу формалној учтивости? Признаћете, ретко нас шта одбија као учтив, а у ствари, безосећајан човек. Јер, сама спољашња култура није довољна. Потребна је и те како још и унутрашња.