Са појмом отуђења се не сусрећемо први пут. Осим тога овај израз и није тако нов. Напротив. Многе такозване хуманистичке научне дисциплине се баве овом проблематиком деценијама уназад, али, оно што нас интересује јесте: како православна хришћанска наука гледа на проблем отуђености људи. Ово тим пре што живимо у времену које би се могло назвати ером електронских комуникација. Међутим, проблем отуђења нераскидиво је повезан са начелним темама бића и личности.
Дужни смо да стремимо томе да не раздражујемо оне који се налазе поред нас, да их не замарамо, не притискамо њихову личност. Зато, чак и ако говориш са човеком о нечему што је добро и исправно, али притом вршиш притисак на њега - то раздражује. Зато остави другог на миру да би постепено сам схватио све што желиш да му кажеш. Не приморавај људе да раде нешто на силу, не раздражуј их.
Дете не може да буде нежељено. Чак и ако је било нежељено до свог настанка, односно, зачећа, када се појавило, оно постаје жељено. Нека има само 2-3 дана, недељу или месец, али за мајку је то већ њен човечуљак, њена мрвица, и она више не може да га не воли. То је нормалан закључак.
Није довољно говорити нашој деци о идејама из Јеванђеља. Није довољно говорити како су Јеванђеље и Црква најбоље што им неко може понудити, и како су љубав, радост, слобода и правда прекрасни. Наравно да је то све прелепо, али оно што млада особа данас треба је да научи – волети Христа. Научити их да им једино Црква може дати Христа, и да је то нешто што им свет не може дати.
„Јер Гладан бејах и нахранисте ме, жедан бејах и напојисте ме, гост бејах и примисте ме, болестан бејах и посетисте ме, у тамници бејах и обиђосте ме…” До краја времена и историјe одјекиваће ове речи Христове у срцу богољубивог и човекољубивог човека наводећи га на чињење добра. Aли, исте ове речи биће вечна осуда ономе ко их из свог срца избљује.
Јеванђелска прича о исцељењу губаваца веома је важна за наше спасење. Међутим, то није само јеванђељска прича, већ историјска реалност. И не само историјска реалност, већ реалност великог броја људи и веома ружне и душегубне навике незахвалности.
Покајник који се обратио Богу од првих тренутака новог живота неминовно ступа на пут подвига, борбе, труда, и почиње да носи бреме, јарам. То је тако природно, да Сви Свети за једино исправан пут врлиновања сматрају његову мукотрпност и напорност, док је томе супротна лакоћа одлика лажног пута: Царство Небеско с напором се узима и подвижници га задобијају. У противном, ко није у подвигу, тај је у самообмани.
Не кроз научна сазнања богословских наука, већ кроз живот без греха, кроз свети живот се може доћи до стања када човек може да види Бога какав Он и јесте. Пут светих је пут плача љубави. Где је љубав, тамо је и плач. Ми треба да усредсредимо сву нашу пажњу само на то да не сагрешимо ни пред Богом ни пред човеком, ни пред нама самима.
Можда бисмо време између последњег дана старе и првог дана нове године могли да називамо временом у којем се сударају туга због неоствареног са апстрактним очекивањем. Старо зло и ново добро просто се намећу као нешто што долази ниоткуд, док је наше само да се забавимо, запијемо и преједемо. Али, може ли и у Новој години заиста ишта постати ново?
У другом делу филма Три приче, објављеном на сајту „Пријатељ Божији“, главна тема је: зашто Бог не чује наше молитве? Приказан је Баћушка, игуман манастира у који долази велики број верника. Они окружују Баћушку траже његове молитве, износе своје муке и проблеме, као и недоумице зашто им у животу ништа не иде, а уредно читају своја молитвена правила, исповедају се, причешћују, моле се...
Свети Оци саветују да верујући човек треба стално на уму да има Крст Христов, да буде свестан шта је Христос за њега учинио на Крсту. Прилика је да се запитамо: због чега је Спаситељ наш, Господ Исус Христос Који је одлучио да пострада за читав људски род од свих могућих смрти изабрао не неку другу, већ најсрамнију смрт – смрт на крсту? За ово су древни црквени писци налазили различите разлоге.
Спољашња забрана функционише у одређеној животној етапи детета. Затим дете одраста и одбацује забрану. Можемо покушати да изолујемо дете од интернета, али га од света који нас окружује не можемо изоловати. Најбољи лек против зависности је контакт са дететом и његово усмеравање на друго интересантно занимање. Најважније за родитеља је да се труди да осећа своје дете, да живи заједно са њим и поступа полазећи из општег добра за породицу.
Зачетак, али и суштина хришћанског мисионарства налази се у речима Господњим којима он шаље своје ученике и апостоле на ширење речи Божије: „Идите и научите...“ Но, та служба тражи посебне људе. Не толико по знању колико по приступу другом човеку. Јер, ни добро, ако се не савршава на добар начин, неће донети добро.
Виртуелна реалност као тродимензионални свет креиран компјутерски формираном фотореалистичном графиком и дигитализованим звуком може бити веома корисна ако се употреби у научне и едукативне сврхе: од помоћи у медицинским експериментима, преко прегледа тродимензионалних архитектонских здања за потребе студената до војних симулатора. Она се, међутим, данас далеко више користи у домену забаве.
Опседнутост новцем је одраз недовољног поверења у људе и поверења у Бога. Људи који су опседнути новцем и стицањем новца, на илузоран начин покушавају да се изборе са својим страхом од смрти. Пратилац похлепе је брига. Брину се и они који имају пуно новца, јер га никад немају довољно и могу да га изгубе, а брину се и они који имају мало, скоро ништа.
Питање бриге о црквеним добрима нас врло често притиска својом актуелношћу. Многима што шта из ове области није јасно. Некима и зато што сами не желе да им се та питања разјасне, будући да су уверени у своје ставове који су углавном – негативни. Особито када је у питању црквени „возни парк“. А одговор је јасан: то је клир, јерархија, на челу са епископом. Колико год да се то некоме не свиђа, то је православна црквена пракса одвајкада.
Устројство Цркве какво данас познајемо није настало у једном даху или дану. Оно је грађено као одговор на потребе заједнице и одговор на прилике реалног живота људи. Због тога живот у Цркви не треба идеализовати већ је потребно бити свестан чињенице да и у Цркви, као и у свакој другој заједници, има недоумица, разилажења, неслагања, чак и сукоба. Али и начин за њихово разрешавање.
Суштина Крсне славе је у прослављању имена Божијег, као и у прослављању Божијег угодника – светог, који је заштитник нашега дома, али и у молитвеном сећању на све оне у Господу уснуле претке, на оне који су пре нас на земљи живели, исто Крсно име славили, и то нам у наслеђе оставили.
Савршавање сваке Свете Тајне је богослужбени чин кoји захтева ванредну озбиљност и одговорност, јер, свака од њих је сусрет са самим Христом. Људи ненавикнути на црквени живот врло често знају да се током обреда савршавања Тајни понашају крајње неозбиљно, па чак и да се смеју и чине друге неприличне ствари. То ствара велике проблеме и самим свештеницима.
Брига за здравље све више постаје опсесија данашњег човека. Нема тог аспекта живота који се не промишља и на који се не гледа кроз призму тога: како ће се то одразити на телесно здравље. Било да је у питању исхрана, загађење, телесне вежбе и активности… све са циљем да би се достигао савршено здравље и продужио живот. А, само је једно потребно!