Након пожара који је опустошио две цркве на Поросу, ватрогасци су били сведоци чуда: једно је икона Христа остала потпуно неоштећена.
Узбудљиве вести за филмске фанове и поштоваоце контроверзног хита „Страдање Христово“! Званично је потврђено да ће у чувеним римским студијима Чинечита у Риму почети снимање дугоочекиваног наставка Мела Гибсона, под називом „Васкрсење Христово“, и то у августу ове године. Ово је потврдила генерални директор студија, Мануела Качамани, најављујући почетак продукције која ће захтевати обимне студијске капацитете и сложене сценографије.
Тражите и даће вам се, говори Свето Писмо. Без Божије помоћи трпимо потпуни неуспех. Али, ако тражимо Божанску помоћ, онда нас Христос веже Својом Благодаћу и чува нас од сваке опасности. Kада човек не схвата Ко га придржава, удаљује се од Христа, a са свих страна почињу да дувају ветрови и он страда.
Археолошка ископавања у Јерусалиму открила су доказе који се подударају са библијским описом врта у близини Христовог гроба. Налази указују да је пре две хиљаде година на месту данашње Цркве Гроба Светога постојало зеленило са маслинама и виновом лозом, што додатно поткрепљује тврдње Јеванђеља по Јовану.
Зашто понекад они који су чисти срцем носе терет кривице, док се прави преступници крију у сенци? Која виша сила управља овим наизглед неправедним распоредом улога? Да ли се иза страдања праведних крије неочекивана милост?
Безмерна је љубав Христа који је дошао да спаси грешника! Царство Небеско стиче се и у затвору. Довољан је додир благодати Божије који ће да промени тврдокорну и безосећајну душу затвореника и да преобрази цео његов живот. Само уз Христову помоћ човек је у стању да се промени, да победи ђавола и грех који живи у њему.
У ужурбаном свету где драгоцени тренуци искрене пажње пролазе неопажени, једна мала девојчица, чије тело не познаје плес корака, подсећа нас на несаломиву снагу срца које уме да прелети све препреке, чак и када ноге остају непокретне. Њена упорност да пронађе радост и спремност да поклони свој сан за туђи осмех, говоре о љубави која се увек враћа. И иако често не примећујемо такве особе, шта се догоди када таква чиста љубав ипак пронађе сродно срце?
Уместо штита, заштити се Истинитим Часним Крстом, обележивши њиме своје удове и срце. Употребите знак крста да осените себе, не само својом руком, већ и својим мислима означите њиме свако своје занимање у датом тренутку: свој долазак и одлазак, свој одмор и устајање, своју постељу, и било коју службу кроз коју пролазите. Прво све прекрстите у име Оца и Сина и Светога Духа. Ово оружје је веома снажно и нико вам никада не може наудити ако сте њиме заштићени (свети Јефрем Сирин).
Када се наше хришћанство своди на спољашњост смиравамо се: наилазимо на неку реч, умну, мудру реч свештеника, та реч нас подржава и нама је то врло важно, али то није довољно. Нама је потребна реч која ће ући у наше срце, потребан нам је такав сусрет, после којег више не можемо грешити, зато што ће нам то бити немогуће.
Сваки тренутак живота је важан, а свака мисао и дело остављају неизбрисив траг на путу ка вечности. У потрази за чистотом и ослобођењем од унутрашње таме, искрено покајање постаје светлост која води ка обнови душе. Како заиста спознати дубину сопствене грешности и отворити се за преображајућу моћ Божанске Љубави?
Када се изгуби вера у заједницу, а свако постане странац један другом, можда је потребно само једно подсећање на заборављену лекцију. Ово није прича о чудима или моштима, већ о једноставној, али снажној истини: мир почиње у нама, а понекад је потребно само мало светлости да га угледамо и поделимо са другима.
Вера је добра воља која нас вуче ка нашем Створитељу. Када покажемо ту вољу и истрајемо у добру, Бог нам даје да Га духовно спознамо. То није само знање у глави, већ осећај у души, који Господ даје онима који Га стрпљиво и вредно траже. Тада човек може, заборављајући на себе, да са великом и сигурном радошћу узвикне: Господе, како је дивно што постојиш!
На богослужењу православни се често крсте, клањају, чине поклоне; посте, љубе иконе и мошти - и све то странцима изгледа чудно. На њихово питање да сазнају више о Православљу, верници често прибегавају изразима као што су: „Тешко је то објаснити, то се мора живети“, или „Православље је начин живота“. Можда би требало да покушамо да проширимо ову истину.
Данас више не треба никога убеђивати да Бог постоји. Међутим, оно главно није у знању, него у нашем односу према Богу. Зато, наше знање да Бога има, не само да не приводи, него нас и удаљује од Њега, усељавајући у нас лажну религију, која нимало није боља од отворене безбожности. Оваква вера има свој израз у флоскули да изнад нас има Неко или Нешто, Кога они називају Богом. Оваква природна или општељудска лаж-религија, у ствари, нема ништа заједничко са хришћанством.
У тешким избегличким временима, један необичан догађај заувек је променио живот Ивана, човека који је својом невером пркосио небесима. Уверен у своју заблуду, исмевао је оно што је другима било свето. Али те ноћи, нешто се догодило. Да ли је то била божанска опомена или само игра случаја која га је суочила са сопственом ништавношћу?
Загубљени у бескрајном мору вести на друштвеним мрежама? Кратки видео снимци и брзе информације често нуде само површну забаву, замењујући право знање сурогатом. Управо у време Великог поста, када се окрећемо унутрашњем миру и преиспитивању, требало би да се запитамо: колико времена заправо посвећујемо садржају који нас истински обогаћује, а колико оном који само окупира пажњу?
Мађарски парламент донео је закон којим се забрањују маршеви присталица ЛГБТ популације, проглашавајући их потенцијалном претњом за децу. У плану су и уставне измене које ће признавати само мушкараце и жене.
Међу Светим Врачима, међу лекарима, међу Чудотворцима, ево Српског Светог Лекара - Светог Владике Николаја. Kо може избројати све душе које је Владика Николај својом речју и својом молитвом исцелио у Српскоме народу?! Ко би могао набројати многобројне оболеле савести које је Свети Владика излечио давши им истиниту веру у Истинитога Бога. Ко? Заиста, Он лекар душа и савести Српских. Небески лекар савести Српских.
О. Рафаило (Бољевић): Може ли данашњи човек да појми колика је сила речи када једно каже, а друго чини, када обећа, а не испуни обећање, када ујутро каже једно, а увече супротно. То је последица стања које настаје када човек не живи по речи Божијој. Јер сила речи Божије чини да човек што у речи изрази то и делом потврди. Јер Реч је Божија иста јуче, данас и у све векове.
Када се небо над нама чини немо, а молитва постаје унутрашњи монолог, како пронаћи пут до истинског сусрета са Богом? Да ли је тишина Неба заиста Божије одсуство, или позив на дубље самоиспитивање? Кључ лежи у смирењу и искрености – признању да смо бића којима је потребно милосрђе, а не само упућивање захтева Богу. Молитва није механички обред, већ живи однос који подразумева узајамну слободу и спремност на сусрет који може донети и суд и благодат. Али, да ли смо заиста спремни да се суочимо са сопственом истином пред Богом пре него што потражимо доказ Његовог присуства?