Црква наша соколи нас да у подвигу не малакшемо; да не посустанемо и не отпаднемо. Зато износи пред нас пример храброг и истрајног човека Божијег, Авраама, који је веру у Бога, Јединога, до последњег даха свога неокаљану пронео.
Људи у наше време долазе у цркву „за себе“ и ради себе. Често се ни не спремамо да нешто предајемо, поклањамо и жртвујемо Богу. Напротив, спремамо се да од Њега нешто узмемо. Зато предати Христу самога себе и сав живот свој, равно је озбиљном мучеништву. Но, ко се преда мучењу за Цара, са Царем ће и царовати у Царству.
Често се на разговоре о вери гледа као на голо сакупљање информација, датума, чињеница из историје које ће, ако се спремно издекламују у погодном тренутку, довести противника у интелектуални шах-мат. Међутим, животно је важно на који начин треба да се говори, колико је лични пример духовног живота и борба са сопственим страстима неопходан услов да са неким уопште и говоримо о вери, са надом да наш саговорник заиста жели и може да нас чује.
Једна од највећих заблуда која људе доводи у прилику да негативно коментаришу црквене људе, па и свештенство, јесте став да је у Цркви све идеално, хармонично, да је живот у Цркви, безмало, живот у рају. Али, стварност је потпуно другачија. Један од „фронтова“ на којем се испољава сва трагика живота у Цркви јесу и бракови и породице.
Зашто неки људи не верују у Бога? Стварно – зашто? Сваки православни хришћанин пре или касније среће људе који не верују у Бога. И ако му је стало до њих он покушава да схвати корен њиховог неверовања. Корени су различити. Хајде да покушамо да их заједно анализирамо.
Наш живот је премрачан, утопљен је у мраку греха и страсти. Као припадници Цркве можемо поставити питање: Која сила на свету може да распрши ову греховну таму? Одговор је јасан: Светлост Христова, просветљује све! О значају истинске, освећујуће и спасоносне светлости Христове писао је и Апостол Павле саветујући хришћане: “Јер некада бејасте тама, а сада сте светлост у Господу, дакле, владајте се као деца светлости.”
Основни закон једног савршеног и срећног друштва стоји пред очима људским већ 20 векова. Тај основни закон састоји се из неких 70 речи. И тај устав назива се Оченаш. Тај основни закон је тако састављен, да сви парламенти на земљи нити му могу што одузети ни додати. И тако је истинит, да таласи времена ударају о њега и разбијају се као о тврду стену. И тако је свеобухватљив, да сви народи могу сместити у њега свој ум и своје срце, и сва васиона може се опасати њиме као појасом.
Чудно је како људи спознају истину. Неко је учен од малих ногу вери и Цркви, код некога је то само ствар традиције и обичаја, а некога су мука и искушења помогли да се обрати Богу. Ја сам био баш тај кога је мука натерала, који није знао куда ће, коме ни психијатар, ни лекови, па на крају ни родитељи нису могли помоћи да се избави из агоније и бесмисла. Ту почиње моја прича о љубави према Христу и вечности.
Кад рашири руке, човек је живи ходећи крст. Ако укинете вертикалу крста, имаћете једну мотку попречну. Ако укинете хоризонталу, имаћете једну усправну мотку. Ни једно ни друго није човек, него само спојено. Зато је Господ рекао: љуби Бога и љуби ближњега. То човека уравнотежује, то га уцељује, то човека спасава.
Заповест о раду је свеобухватна. Она се односи на све, укључујући и оне који су рођени у богатој породици и којима имају све што им је потребно. Човек који се роди у таквој породици не треба да ради да би се прехранио, него да би остао човек, као и због тога да би осећао самилост према онима који савијају кичму ради парчета хлеба.
Пут ка Царству Божијем почиње од Свете Тајне Крштења. Колико је светлост далеко од таме, колико је живот удаљен од смрти, тако је крштен човек супротстављен некрштеном. Свако крштење је посебно већ самим тим што је оно духовно рођење, а ово је истинита и заиста необична прича о крштењу једне особе.
Сукоб са родитељима личи на подсецање корена дрвета. Мали сукоб са родитељима - подсецање дела корена и, као последица, сушење дела грана. Велики сукоб - одсецање целог корена и потпуно сушење дрвета. ... Поштуј оца свога и матер своју - прва је заповест, са обећањем да ти добро буде и да дуго поживиш на земљи.
Савремени однос према животу је дубоко егоистичан. Све је укорењенији став у људима да је други човек, наш ближњи, потребан онолико колико можемо да га ''искористимо''. Традиционални поглед на свет, данас све више избледео, имао је потпуно супротни поглед на друге људе...
Господ никада неће одузимати Себе од нас ако Га будемо благосиљали. Зато Га ми и благосиљамо у свако време, у свим околностима - да би Он свагда био са нама и испунио Собом наше срце. Он не може ући у наше срце, као у Свој дворац, док је оно испуњено нечим другим, нпр. неком острашћеношћу, жељом, љутњом. А, када благосиљамо Господа, ми се сами одричемо свега тога и чистимо дворе нашег срца за Јединога Христа.
Псалтир сам од себе моли Бога више од свих других књига. Псалми моле за будућност, уздижу садашњост, кају се за прошлост, радују се за добра дела, сећају се радости небеског царства, противе се ђаволским силама, показују светлост истине, стварима су утеха, младима украс, савршено искуство стараца, којима је сам Христос Бог помогао и кроз чија је уста, као пророка научио нас да се пажљиво молимо.
Земаљска љубав гори и сагори. Небесна љубав гори и не сагорева. Земаљска љубав, као и све земаљско, само је сан и гатка љубави. Колико идоли личе на Бога, толико земаљска љубав личи на Љубав. Колико дим личи на пламен, толико ваша љубав личи на божанску љубав.
Окултизам је унакажена духовност у којој уместо причасности Богу и укрепљивањем Његовом благодаћу човек стреми ка афирмацији уз помоћ „скривених" сила. Појављивање окултизма се увек одигравало у периоде кризе, социјалних потреса, када су људи желели да реше своје проблеме некаквом невидљивом помоћи, да сазнају будуће, да од себе отклоне невоље простим, магичним начином, а то су користили заљубљеници у лаку зараду.
Христова заповест, позната као „Златно правило“, са мало речи указује да је врлина једноставна, прикладна и позната свима: чините другима оно што бисте желели да други чине вама. Ово правило подсећа и на важност моралних вредности у свакодневном животу и одражава суштинске идеале емпатије и доброчинства. Оно је урођено сваком човеку - наша савест нам говори шта треба да чинимо, тако да се не можемо оправдавати незнањем или његовим неразумевањем. Јер шта може бити једноставније од њега? И шта може бити праведније?
Неопходно је да свако од нас на личном плану очистити своју веру и разграничи се од разних паганских веровања, која се нажалост, ко нас преносе с колена на колено. Под називом "обичај" и са паролом "ваља се", неретко се данас манифестују разни ритуали, који су кроз народна веровања, надри ТВ документарце, митове и сујеверја, присутни међу народима читавог Балкана и према којима је неопходна велика доза опреза на сумњиво порекло!
Тешка и оскудна времена кроз која пролазимо, велика неизвјесност и несигурност у којој живимо, не остављају нас равнодушним. Мало их је међу нама који за себе могу рећи да су на сигурном и да их криза не погађа и не дира.