Шта је Божја воља за мене? Шта би требало да буде мој пут у овом животу? Ова питања су, у суштини, најважнија за сваког верника. Уосталом, ако нисам својом вољом дошао на овај свет, ако ме је Бог позвао у постојање, онда је то учинио с разлогом. То би могло да значи да имам неку врсту мисије коју Бог очекује да испуним. И само сазнајући смисао ове мисије могу свој живот учинити смисленим и угодним Богу.

Људи мисле да Бог има неки идеалан план за сваког од њих. У ствари, плана нема и не може бити. Да не би дошло до неспоразума, желео бих одмах да појасним: одсуство плана не значи да Бог не зна како ћемо деловати у свакој фази нашег живота. Он је, као свезнајући, знао апсолутно све о сваком од нас и пре стварања света. И колико год то чудно звучало, управо због тога Он нема идеалан план за људе.

Да бисмо разумели зашто такав план за сваког од нас нема смисла, дајмо следећу аналогију. Рецимо да нека фабрика производи неке производе, на пример аутомобиле. А на монтажној траци сваки радник, према плану, изводи одређену операцију: један качи врата, други монтира фарове, трећи уграђује мотор, четврти уграђује мењач. Све је осмишљено до најситнијих детаља, функције сваког запосленог су описане корак по корак, процес је оптимизован. Али шта ће се десити са таквом фабриком ако њен директор одједном, посебним наређењем, радницима да могућност да се понашају не према јасно верификованом плану производње, већ по сопственом нахођењу - да раде само оне операције које им се највише свиђају, или да уопште не раде ништа ако нису расположени за рад? Одговор је очигледан: фабрика ће престати да ради, план ће бити осујећен и генерално ће у таквим условима изгубити смисао. Чак и ако нисте стручњак за менаџмент, можете видети да се понашање таквог менаџера, који покушава да комбинује строго планирање са слободом да га изврши, тешко може назвати разумним.

Али управо такво понашање несвесно покушавамо да припишемо Богу када верујемо да Он има неки идеалан план за сваког од нас. Створивши човека по свом лику и подобију, Бог га је обдарио задивљујућим даром – слободом избора између добра и зла. Звучи лепо и поетично. Али ако размислите о томе, смисао такве слободе лежи управо у потенцијалној прилици да се иде и против Божјег плана.

Адам и његова жена су знали да им је Бог рекао да не једу са дрвета познања добра и зла. Али Бог није ово дрво опколио са три реда бодљикаве жице и није поставио близу њега наоружане стражаре. Он је само упозорио човека на последице кршења Његове воље: у дан када једеш од тога, сигурно ћеш умрети (Постање 2:17). Људи су морали сами да донесу одлуку. А из Библије знамо каква је та одлука била. Даље, читава историја човечанства развијала се око ове трагичне конфронтације између слободне воље човека и воље Божије о њему. Тамо где је човек прихватио Божију вољу, цветала је историја људске светости. Тамо где је одбио, избила је прича о греху, патњи и смрти.

Бог нас није створио ни за шта друго, осим за једно – да нам подари радост пуноће бивања у Његовој љубави. Свети Јован Дамаскин пише: „Бог пре свега жели да се свако спасе и постигне Његово Царство. У ствари, као добре, Он нас је створио не да би казнио, већ да бисмо били заједничари Његове доброте.”

Бог је створио човека ради његовог учешћа у блаженству постојања. Цео свет је био уређен тако да је постојање људи на овом свету испунило њихове животе радошћу, а главна радост постојања за човека била је љубав Божија према Њему. Али само они који су слободни у свом избору могу одговорити на љубав.

И Бог је дао човеку ову невероватну прилику – да воли или не воли свог Творца. Тако се у огромном свету који је Он створио, а који је био потпуно подређен свом Творцу, изненада појавила територија над којом Он није имао власт. Ово је било срце човека које је само он сам могао испунити љубављу према Богу. Али он је исто тако слободно могао да одбије ову љубав.

Када би их Бог лишио ове слободе, онда би људи престали да буду људи и претворили би се у зомбије, у аутомате, круто програмиране да буду добри и послушни Богу. И тада није могло бити говора ни о каквој љубави, јер роботи не могу да воле.

А где је слобода, не може бити планова: уосталом, немогуће је планирати понашање другог ако је слободан. Дакле, Бог нема никакав идеалан план за сваког од нас. Бог нам је припремио нешто немерљиво боље – живи однос са Њим који се не прекида ни на тренутак, ма шта нам се дешавало и ма како користили своју слободу. Црква овај однос назива Промисао Божији. Ево како о томе пише свети Филарет у свом „Дугом катихизису”: „Божански промисао је непрестано дејство свемоћи, мудрости и доброте Божије, којом Бог чува постојање и снагу створења, упућује их ка добрим циљевима, помаже свако добро, а оно што настаје удаљавањем од добра потискује зло и претвара га у добре последице.”

Не постоји савршен план јер ми нисмо савршени. Бог делује промислом у нашим животима, усмеравајући наше слабости, па чак и грехе, ка нашем спасењу. И ово је такође воља Божија.

Ево једноставне истине: ми нисмо савршени. И било би чудно да је свезнајући Бог, знајући за ову чињеницу, направио неке идеалне планове за нас. Бог зна много више о нашим слабостима и нашим несавршеностима него ми сами. Призивајући нас савршенству, Он увек води рачуна о тренутном стању у коме се налазимо.

Како се онда може сазнати Божја воља о себи у овом или оном случају? Када бисмо ову вољу испуњавали сваки пут када нам је то очигледно, наш духовни вид би се постепено све више и више чистио. И много јасније би смо сагледали вољу Божију и могли бисмо тада и свој живот градити по њој, а не по својим замислима. На крају крајева, имамо Јеванђеље, имамо заповести, у којима је све врло доступно и јасно речено, шта и како чинити у датој ситуацији. Можда не можемо применити јеванђељски критеријум на сваки случај у нашем животу. Али тамо где нам је све јасно и где нам је испуњење јеванђељске заповести очигледно, као и њено кршење, да ли увек поступамо по вољи Божијој?

„Који је вјеран у најмањем и у многом је вјеран; и ко је неправедан у најмањем и у многом је неправедан.“ (Лк. 16, 10). Зашто човек треба да зна нешто што није спреман да уради? Такво стерилно знање ће довести само до веће осуде. Дакле, Бог нам не открива све. И тек када се Његова воља испуњава тамо где нам је тачно позната, ми добијамо прилику да проширимо хоризонте наше визије воље Божије за нас.

А тамо где нам је Божја воља за нас заиста несхватљива, постоји други, једнако једноставан и ефикасан метод. У најширем смислу, Божија воља је да увек поступамо по свом разуму и својој савести. Односно, искрено и поштено. А ако се разум и савест слажу са нама: „било би исправно да се ово уради“, то ће бити воља Божија у овом тренутку. У овом случају, чак и ако је наш глупи ум у нечему погрешио и изабрао погрешан пут, Господ ће ову грешку исправити Својим свеблагим Промислом. А ако смо чврсто уверени да то не треба да чинимо, али ипак чинимо, можемо бити сигурни да смо овим чином нарушили вољу Божију. Свети Теофан Затворник је веровао да ће о судбини људи са различитим представама о вољи Божијој одлучивати „верност или нелојалност закону који је свако од њих сматрао обавезним за себе“. Овај принцип може постати основа за поступке хришћанина који не зна тачно шта је воља Божија у одређеном случају његовог живота.

Бог нема савршен план за нас јер ми нисмо савршени. Али Божја љубав нас прати на свим нашим путевима, ма колико они били збуњујући.

И само сећање на ову љубав може постати путоказ човеку у било ком ћорсокаку живота и нашој људској заблуди. Сетите се ње - и њена светлост ће осветлити чак и оне углове вашег живота где, чини се, није могло бити говора о Божјој вољи. Али испоставило се да је и тамо Бог био са вама.

Свети Игњатије (Брјанчанинов) пише : „...Од присуства Твога, Господе мој, доћи ће судбина моја! (Пс. 16:2). Ја припадам Теби! Мој живот и смрт су у сваком часу у Твојим рукама! Ти учествујеш у свим мојим пословима, у свим мојим околностима: Ти ћеш ми помоћи да Ти угодим; Стрпљив си са мном пред мојим намерним, грешним и безумним поступцима. Десница Твоја ме непрестано води на Твојем путу! Без помоћи њене, ја бих се давно безнадежно изгубио, и неповратно бих пропао. Ти, једини способан да судиш човеку, суди ми и одлучи заувек моју судбину по праведном суду Твоме, по неизрецивој милости Твојој. Твој сам и пре свог постојања, и у свом постојању, и изван граница свог земаљског постојања или својих лутања!“

Психолог Александар Ткаченко
За Фондацију Пријатељ Божији припремио: Иван Попов
Извор: Фома.ру