Док сам служио као настојатељ цркве у једном селу, пришле су ми две дубоко уплакане жене. Биле су то мајка и сестра једне удовице. Питале су ме да ли постоји икаква могућност да се одслужи опело за њеног мужа, који је недавно дигао руку на себе и већ био сахрањен.

Одговорио сам им оно што црквени канони налажу: Црква не служи опело самоубицама. Ипак, гледајући њихову неизмерну тугу, срце ми се стегло и пожелео сам да им пружим макар мало утехе. Објаснио сам им да постоје изузеци, када се докаже да је човек патио од тешке душевне болести и да је такав чин починио у стању потпуне неурачунљивости.

„Да бисте то оствариле, потребно је да се обратите надлежном епископу и затражите благослов. Ако бих добио његову дозволу, служио бих опело, али без благослова епископа то не смем да учиним“, рекао сам им.

Неколико недеља касније, поново су дошле у храм, носећи писмо из епархије. У њему су били наведени озбиљни медицински разлози због којих је поднета молба, а на крају је стајао потпис епископа којим се одобравало накнадно служење опела за тог несрећног човека.

„Ако је тако“, рекао сам, „ако се сам владика заузима за душу овог човека, онда ћу одслужити опело.“

Када је служба завршена, мајка покојника ми је тихо пришла и замолила ме да јој дам мало тамјана.

„Зашто ти је потребан тамјан?“, упитао сам.

„Оче, чудне и страшне ствари дешавају се у кући моје ћерке. Каже да јој се покојни муж појављује ноћу и позива је да изађе напоље.“

„И шта она ради?“, упитао сам, осетивши нелагоду.

„Послуша га. Устане и изађе.“

„А о чему разговарају?“

„О свему. Али последњи пут ју је преклињао да уклони крст који виси изнад њеног кревета.“

Схвативши озбиљност ситуације, одлучно сам јој рекао:

„Нипошто не сме да скине крст. У великој је опасности. Ево вам тамјан – ставите га на ужарени угаљ и окадите целу кућу. Узмите и ову свету воду, па њоме пошкропите сваки угао, говорећи: 'У име Оца и Сина и Светога Духа. Амин.' Нека твоја ћерка попије мало ове воде на празан стомак и нека што пре дође код мене. Ако јој се муж поново појави, нека не иде за њим, већ нека се свим срцем моли: 'Господе, помилуј!'“

Обећала је да ће учинити све што сам јој рекао, а затим су обе отишле.

Ноћни посетилац на прагу спаваће собе

Прошле су још две недеље. Једна млада жена из истог села дошла је код мене да прими Свету тајну крштења. По завршетку крштења упитао сам је:

„Знаш ли да се у вашем селу недавно обесио један човек?“

„Знам, оче.“

„Пронађи његову удовицу и реци јој да што пре дође код мене.“

Већ наредне недеље несрећна жена појавила се у цркви. Најпре сам је исповедио. Отворила је своју душу, исповедила Господу све своје грехе, а ја сам над њом прочитао разрешну молитву. Тек након тога почела је подробно да ми прича шта је све преживљавала.

Њен муж је годинама био зависан од алкохола. Пијанство га је често доводило до мрачних расположења и самоубилачких помисли. Неколико пута је покушавао да себи одузме живот, али га је она сваки пут спасла. Нажалост, једном га више нико није успео задржати и окончао је свој живот у омчи.

Одмах после сахране почела је да осећа његово непрестано присуство. Истовремено су јој се јављале страшне помисли да и она оконча свој живот и пође за њим, како би се избавила од овог тешког и суморног земаљског живота. Те помисли су понекад биле толико снажне да је имала утисак као да је нека невидљива сила гура према конопцу. Само уз велики напор успевала је да им се одупре.

Чудне појаве и сусрет са лажним „мужем“

Десетак дана касније здравље јој се нагло погоршало, а у кући су почеле да се дешавају необичне и узнемирујуће појаве. Чула је кораке, необјашњиве звукове, сабласни ехо који је као да је пролазио кроз зидове, а чак се и телевизијска антена сама од себе померала. Највећу утеху пружала јој је мајка, која се после трагедије доселила код ње како би јој била ослонац. Спавале су у истој соби у којој је раније живео брачни пар. Изнад кревета је висио обичан гипсани крст.

Једне ноћи, око један сат после поноћи, тргла се из сна јер је чула како се врата собе тихо отварају. Подигла је поглед и заледила се. На прагу је стајао њен муж. Није прелазио праг собе, већ јој је само ћутке показао руком да пође за њим. Као опчињена, уопште није размишљала како је ушао у закључану кућу нити како је могуће да стоји пред њом када је већ сахрањен. Устала је, обукла се и пошла за њим.

Изашли су у двориште, сели на клупу и почели да разговарају. Говорио јој је да му је тамо веома тешко, да се каје због онога што је учинио и да од ње тражи опроштај. Потом јој је рекао да ће је ускоро повести са собом на други свет. Заузврат је тражио само једно – да уклони крст који виси изнад кревета, како би коначно могао слободно да уђе у собу. Разговарали су готово два сата, а онда се она вратила у кућу и поново легла.

Исто се догодило још три пута. Онај који је узео лик њеног мужа упорно је тражио да уклони крст са зида. Признала ми је да је већ била спремна да му попусти, али ју је обузимао необјашњив страх да би он тада почео да спава с њом у кревету, па је зато оклевала. Када је видео да у томе не успева, почео је да је наговара да скине и напрсни крст који је носила око врата. Био је толико убедљив да је већ подигла руку како би откопчала ланчић, али је у последњем тренутку осетила снажан унутрашњи отпор и одустала.

Занимљиво је да њена мајка, иако је све време спавала у истој соби, није ништа ни чула ни видела. Управо је то додатно уплашило, па је у цркви и затражила помоћ.

„Зашто ниси одмах дошла код мене, када ти је мајка пренела моју поруку?“, упитао сам је.

„Оче, чим је мајка пошкропила кућу светом водом и окадила је тамјаном, сва та указања су престала. Од тада се више није појављивао“, одговорила је.

„Док сте седели на клупи, да ли те је дотицао?“

„Није.“

„А како је изгледао? Да ли је био прозиран, као дух?“

„Не. Изгледао је потпуно живо, баш онако како сам га памтила.“

Спас у Цркви и сила Часног Крста

У себи сам помислио: „Господе, колико је велико духовно незнање нашег народа!“

Затим сам јој рекао:

„Сада ме пажљиво саслушај. То није био твој муж. То је био демон, зао дух који је узео његов лик. Он је твог мужа довео до очајања и самоубиства, а затим је дошао и по тебе, желећи да те одведе у исту пропаст. Ризиковала си не само овај привремени живот него и своје вечно спасење. Хвала Богу што је твоја мајка употребила тамјан и свету воду, јер вас је милост Божија сачувала.

Али погледај колика је сила Часног Крста! Реци ми, да ли је онај крст изнад кревета освештан?“

„Није, оче. Купила сам га на пијаци.“

„Ето, видиш. Чак и неосвештан крст има такву силу да демон није смео да пређе праг собе, јер је Крст знамење победе Христове над грехом, смрћу и ђаволом. Да си га уклонила, ко зна шта би се догодило. А да си скинула напрсни крст док си седела са њим на клупи, врло је могуће да се кући не би вратила жива.

Зато никада немој скидати крст са себе, чак ни приликом купања.

А што се тиче ваших разговора у дворишту, врло је могуће да си све време лежала у свом кревету и да је све то била демонска обмана. Демони понекад могу да делују и на чулни начин, али много чешће нападају човеков ум стварајући тако снажне привиде да човек све доживљава као стварност и касније то памти као да се заиста догодило.

Буди до краја живота захвална Богу што те је избавио из такве опасности. Исповедила си се, Господ ти је разрешио грехе. Буди захвална и својој мајци и сестри што су се обратиле владици и што су се толико трудиле за душу твога мужа. Сада је на теби да се за њега молиш, да чиниш милостињу и да његово име помињеш на Светој Литургији, колико ти Црква благослови. А своје уточиште тражи једино у Цркви Христовој, јер овај живот брзо пролази. Зато се старај пре свега о спасењу своје душе.“

Отишла је умирена, а ја сам остао дубоко замишљен над неизмерном мржњом коју демони имају према човеку, али још више над непобедивом силом Божије благодати која се дарује кроз Свете Тајне и светиње Цркве.

Хвала Богу за све!

јеромонах Оптинске испоснице Венедикт (Емеличев)☦,
из књиге "Искуства из духовне борбе"
За Фондацију Пријатељ Божији са превела и припремила: Светлана Розанова